Smrt i sahrana generala Pinočea, reakcije, protesti, primedbe i kritike ovih dana pune stranice i ekrane svetskih medija. Ali skoro da se nije pojavila nijedna reč o ličnosti jednog čoveka, Augusta Pinočea Ugartea koji je takodje imao i ljudsku, humanu stranu, iako je mnogi negiraju, najviše zbog dešavanja tokom diktature koju je predvodio.
Pre nego što neko i ima priliku da upozna generala, (a što se desilo i meni) jedino sa čim raspolaže su informacije koje prezentuju mediji i ono što nas uče u vreme školskih dana: diktator, tiranin bez skrupula, kriminalac, genocidna osoba.
Da bi ga stvarno upoznao, potrebno je rešiti se svih predrasuda, zaključaka i nastojati biti što normalniji pred jednom takvom istorijskom osobom.
Običan dan bivšeg generala se svodio na provodjenje sati pored članova svoje porodice, bliskih prijatelja i ponajviše pored njegovih knjiga. Čitanje knjiga je, što retki znaju, igralo veoma važnu ulogu u njegovom privatnom i profesionalnom životu.
Tako je i proveo poslednje dane života, udaljen od očiju javnosti, što je to više bilo moguće, posvećen svojoj porodici, deci i unucima. Provodio je dosta vremena, na ranču u blizini Sanjiago de Čilea. U svakom momentu čuvali su ga, njemu večno verni komandosi, u civilu. Ništa u Pinočeovom domu nije mirisalo, niti imalo karakteristike vojnog.
Izmedju drveća na njegovom ranču se krije jedna kapelica u kojoj je redovno služena nedeljna misa, i kojoj je on svake sedmice prisustvovao sa svojom porodicom i najbližim prijateljima. Za javnost tu nije bilo mesta. A ponekad bi mu se pridružile komšije, koje bi tražile da prisustvuju misi.
Ali bez obzira na nedostatak vojne simbolike, Augusto Pinoče nije gubio vojnu disciplinu u svojoj svakodnevnici. Svakog dana bi rano ustajao, doručkovao i prelistavao dnevnu štampu. Nešto malo kasnije bi dolazile na red vežbe, deo redovne terapije kako bi olakšao kretanje koje mu je poslednjih godina bilo posebno otežano. Nije mogao sam da se kreće, ali uz njega je uvek bila supruga Lucija da mu pomogne i na koju se oslanjao u svakom pogledu.
Karakterom miran, pričao je veoma sporo, tihim glasom…U svakom slučaju, više je bio skroman tokom razgovora. Gde je onaj veliki diktator i genocid? Licem u lice, bez predrasuda samo se mogla upoznati jedna prilično jednostavna osoba, simpatičan starac, presretan jer je bio okružen hiljadama knjiga u jednoj od mnogih biblioteka, čitajući bez naočara sa svojih 90 godina.
Biblioteka je jedna od najvećih prostorija u kući u kojoj je provodio toliko vremana, pretrpana publikacijama, od kojih neke stare i decenijama. Vrlo često bi provodio sate i sate medju tim knjigama, a vrlo malo ljudi zna koliko je godina posvetio studijima i poklanjanju na hiljade knjiga, što i potvrdjuje desetina biblioteka koje je otvorio na raznim mestima u Čileu.
Nekoliko sati nisu bili dovoljni da se upozna jedna osoba u potpunosti, ali su bili dovoljni da se shvati kako mediji imaju moć da prezentuju nekog onako kako to odgovara trenutku ili aktuelnim političkim tokovima i da na taj način manipulišu javno mnenje.
U porodičnom okruženju, bilo je više nego jasno da on nije jedini bio jak. Veći deo snage u privatnom ali i profesionalnom životu crpeo je od supruge Lucije. Jedno je jasno, Augusto Pinoče zasigurno ne bi bio to što jeste da nije bilo jakog karaktera njegove supruge. Dok je on u trenutku razgovora smiren, Lucija je bila ta koja je sa taktom i velikom sigurnošću sve organizovala i konce držala u svojim rukama.
Voleo je da priča o istoriji i da u šali spomene svaku poznatu istorijsku ličnost koju je upoznao tokom svog života. A smisla za humor mu nije nedostajalo. Kada bi mu ženska osoba pružila ruku da ga pozdravi, nije se dvoumio da šaljivo kaže: “tako zgodna gospodjica bi trebalo da me pozdravi poljupcem, a ne samo rukovanjem”.
Pre nego što neko i ima priliku da upozna generala, (a što se desilo i meni) jedino sa čim raspolaže su informacije koje prezentuju mediji i ono što nas uče u vreme školskih dana: diktator, tiranin bez skrupula, kriminalac, genocidna osoba.
Da bi ga stvarno upoznao, potrebno je rešiti se svih predrasuda, zaključaka i nastojati biti što normalniji pred jednom takvom istorijskom osobom.
Običan dan bivšeg generala se svodio na provodjenje sati pored članova svoje porodice, bliskih prijatelja i ponajviše pored njegovih knjiga. Čitanje knjiga je, što retki znaju, igralo veoma važnu ulogu u njegovom privatnom i profesionalnom životu.
Tako je i proveo poslednje dane života, udaljen od očiju javnosti, što je to više bilo moguće, posvećen svojoj porodici, deci i unucima. Provodio je dosta vremena, na ranču u blizini Sanjiago de Čilea. U svakom momentu čuvali su ga, njemu večno verni komandosi, u civilu. Ništa u Pinočeovom domu nije mirisalo, niti imalo karakteristike vojnog.
Izmedju drveća na njegovom ranču se krije jedna kapelica u kojoj je redovno služena nedeljna misa, i kojoj je on svake sedmice prisustvovao sa svojom porodicom i najbližim prijateljima. Za javnost tu nije bilo mesta. A ponekad bi mu se pridružile komšije, koje bi tražile da prisustvuju misi.
Ali bez obzira na nedostatak vojne simbolike, Augusto Pinoče nije gubio vojnu disciplinu u svojoj svakodnevnici. Svakog dana bi rano ustajao, doručkovao i prelistavao dnevnu štampu. Nešto malo kasnije bi dolazile na red vežbe, deo redovne terapije kako bi olakšao kretanje koje mu je poslednjih godina bilo posebno otežano. Nije mogao sam da se kreće, ali uz njega je uvek bila supruga Lucija da mu pomogne i na koju se oslanjao u svakom pogledu.
Karakterom miran, pričao je veoma sporo, tihim glasom…U svakom slučaju, više je bio skroman tokom razgovora. Gde je onaj veliki diktator i genocid? Licem u lice, bez predrasuda samo se mogla upoznati jedna prilično jednostavna osoba, simpatičan starac, presretan jer je bio okružen hiljadama knjiga u jednoj od mnogih biblioteka, čitajući bez naočara sa svojih 90 godina.
Biblioteka je jedna od najvećih prostorija u kući u kojoj je provodio toliko vremana, pretrpana publikacijama, od kojih neke stare i decenijama. Vrlo često bi provodio sate i sate medju tim knjigama, a vrlo malo ljudi zna koliko je godina posvetio studijima i poklanjanju na hiljade knjiga, što i potvrdjuje desetina biblioteka koje je otvorio na raznim mestima u Čileu.
Nekoliko sati nisu bili dovoljni da se upozna jedna osoba u potpunosti, ali su bili dovoljni da se shvati kako mediji imaju moć da prezentuju nekog onako kako to odgovara trenutku ili aktuelnim političkim tokovima i da na taj način manipulišu javno mnenje.
U porodičnom okruženju, bilo je više nego jasno da on nije jedini bio jak. Veći deo snage u privatnom ali i profesionalnom životu crpeo je od supruge Lucije. Jedno je jasno, Augusto Pinoče zasigurno ne bi bio to što jeste da nije bilo jakog karaktera njegove supruge. Dok je on u trenutku razgovora smiren, Lucija je bila ta koja je sa taktom i velikom sigurnošću sve organizovala i konce držala u svojim rukama.
Voleo je da priča o istoriji i da u šali spomene svaku poznatu istorijsku ličnost koju je upoznao tokom svog života. A smisla za humor mu nije nedostajalo. Kada bi mu ženska osoba pružila ruku da ga pozdravi, nije se dvoumio da šaljivo kaže: “tako zgodna gospodjica bi trebalo da me pozdravi poljupcem, a ne samo rukovanjem”.
Pinoče i čileanska podeljenost
Čileanska nacija je u potpunosti polarizovana i podeljena kada je reč o figuri Pinočea. Jedni mu se dive i poštuju da zato što je doprineo ekonomskom razvoju Čilea, zato što je “spasao zemlju od komunizma”.
Sa druge strane su oni koji su ga mrzeli i kritikovali zbog vojnog režima i svih negativnih posledica koje je taj režim doneo.
Ali jedno je sigurno tačno, a to je da se generalno odaje zasluga Pinočeu za utvrdjvanje odredjenih uslova, koji su omogućili Čileu da se trenutno nalazi medju politički i ekonomsko najstabilnijim državama u Južnoj Americi. Čile je trenutno jedna od retkih zemalja Južne Amerike koja daje dobre rezultate ekonomskog razvoja, i primer je za zemlje u okruženju.
Mladi Čileanci su najravnodušniji pred njegovom ličnošću. Nastoje da nadju pravi put sopstvene identifikacije u jednom složenom i antagoničnom društvu.
S druge strane, mnoge muči činjenica što mu nije sudjeno. Njemu će ipak, na kraju suditi samo istorija i njegova nacija. U ovih 15 godina Čile je imalo priliku a i dovoljno vremena, na čelu sa nekoliko različitih predsednika, da mu sudi i dokaže njegovu odgovornost. Ali izgleda da je nekolicini njih vojni režim dobro poslužio kako bi zadovoljili svoje finansijske apetite, tako da im i nije išlo u prilog da grizu ruku koja ih je toliki niz godina hranila.
Istina ovde nije jedna. A nije ni crna a ni bela. Dovoljno je reći da su u mnogim slučajevima, velike nacije stvarane sa ogromnim žrtvama, ponekad ne tako demokratskim.
Sa druge strane su oni koji su ga mrzeli i kritikovali zbog vojnog režima i svih negativnih posledica koje je taj režim doneo.
Ali jedno je sigurno tačno, a to je da se generalno odaje zasluga Pinočeu za utvrdjvanje odredjenih uslova, koji su omogućili Čileu da se trenutno nalazi medju politički i ekonomsko najstabilnijim državama u Južnoj Americi. Čile je trenutno jedna od retkih zemalja Južne Amerike koja daje dobre rezultate ekonomskog razvoja, i primer je za zemlje u okruženju.
Mladi Čileanci su najravnodušniji pred njegovom ličnošću. Nastoje da nadju pravi put sopstvene identifikacije u jednom složenom i antagoničnom društvu.
S druge strane, mnoge muči činjenica što mu nije sudjeno. Njemu će ipak, na kraju suditi samo istorija i njegova nacija. U ovih 15 godina Čile je imalo priliku a i dovoljno vremena, na čelu sa nekoliko različitih predsednika, da mu sudi i dokaže njegovu odgovornost. Ali izgleda da je nekolicini njih vojni režim dobro poslužio kako bi zadovoljili svoje finansijske apetite, tako da im i nije išlo u prilog da grizu ruku koja ih je toliki niz godina hranila.
Istina ovde nije jedna. A nije ni crna a ni bela. Dovoljno je reći da su u mnogim slučajevima, velike nacije stvarane sa ogromnim žrtvama, ponekad ne tako demokratskim.
Verni do kraja
Jedini koji su mu se divili bez ikakvih rezervi bila su vojna lica, posebno oni koji su radili sa njim dugi niz godina, radeći taj posao sa velikom čašću. Medju njima i osoba koja je napisala sledeće reči, čileanski oficir koji je želeo da ostane anoniman:
“Mora da divno zvuči pred našim čulima, smrt jednog 'podlog' čoveka i ništa nije bolje za definisati ga, nego kako su to činili stari Grci, kada su se skupljali sve moći u rukama jednog čoveka nazivajući ga tiraninom. A ponekad su društvima i ljudskim bićima potrebne radikalne mere da bi ispravili svoje greške, zbog čega i postoji ova podela mišljenja o jednoj osobi, pod uticajem ličnih interesa, uvećanim sa manipulisanom podrškom širih narodnih masa…kako je to jednom rekao Če Gevara: “Treba manipulisati mržnjom mase, jer ova ne zna da razmišlja svojom glavom”.
I kako ne razmišljaju, ova negativna slika je proizvod koncentracije mržnje samo na jedno mesto, u ovom slučaju na osobu o kojoj je ovde reč.
Protesti i neredi na ulicama govore mnogo o stvarnosti jedne zemlje, ali nigde se u javnosti ne vidi da takodje postoji i druga grupa koja u tišini, bez prevelike buke takodje ima svoje mišljenje o dešavanjima i o pokojniku. Takodje postoje sobe koje nisu izašle na ulice da bi se svetile i urlale, nego da priznaju žrtvu i ulaganja jednog lidera.
Diktator, tiranin, genocida, nasilnik i toliko drugih prideva pripisivanih njegovoj ličnosti, koji su samo hrana za ovu razuzdanu lavinu mržnje, otišao je i neće se vratiti.
Ali ne zaboravimo da smo svi ljudska bića koja nisu zaštićena od počinjavanja grešaka. I što mogu sa skoro apsolutnom sigurnošću da potvrdim a to je da osobe iz takozvanih” razvijenih zemalja” stvaraju svoje mišljenje na osnovu samo uzroka, o nečemu što se dešava na 25.000 kilometara udaljenosti od njih i to na osnovu podataka koje im jedino prezentuju Čileanci koji se iz odredjenih razloga (lične prirode i koristi) ne vraćaju u svoju domovinu, već iskorištavaju i žive od milostinje drugih zemalja.
A s druge strane su i mediji, koji su često naduvavali priče, jer da bi bilo prodato javnosti, na neki način to mora da bude interesantno i senzacionalno.
Na prvi pogled, osoba koje je sahranjena nije posedovala osećanja niti kvalitete vredne čoveka ili su mu ta osećanja odstranjena u jednom trenutku njegovog života. Ali svi znamo da se to samo dešava u knjigama i u filmovima naučne fantastike. Tako je i teško poverovati da je jedna osoba od 91 godinu izlazila na kraj sa velikim nizom problema koji tokom života muče većinu nas smrtnika.
Problemi, koji su potišteni u drugi plan, stalnim napadima osoba koje su ga uvek videle kao krivca, a samim tim i žrtveno jagnje za rešavanje svakolikih problema od zvanične važnosti. Požrtvovanje, koje je značilo pokloniti svoj privatni život u ime jedne nacije, nemir zbog posedovanja nepoželjnih informacija i znanje stečeno dugogodišnjim iščitavanjem knjiga i raznih publikacija, kako bi mogao da realizuje životno delo. Ali da ujedno ne bude shvaćen od strane svih.
Na kraju krajeva, opraštamo se od ovog “zlobnika” kojeg mnogi nisu opšte poznavali, a još manje se trudili da ga upoznaju. Ali su ga zato svakodnevno osudjivali površnim komentarima i bez argumenata. Otišao je centar njihove nemerljive mržnje i kako su tvrdili uzročnik svih loših stvari koje su se dešavale u čileanskom društvu.
Pitanje ostaje: Da li je stvarno umro jedan diktator ili je samo prikriven negde u prirodi nacije?
(Danijela Babić - MONDO)
“Mora da divno zvuči pred našim čulima, smrt jednog 'podlog' čoveka i ništa nije bolje za definisati ga, nego kako su to činili stari Grci, kada su se skupljali sve moći u rukama jednog čoveka nazivajući ga tiraninom. A ponekad su društvima i ljudskim bićima potrebne radikalne mere da bi ispravili svoje greške, zbog čega i postoji ova podela mišljenja o jednoj osobi, pod uticajem ličnih interesa, uvećanim sa manipulisanom podrškom širih narodnih masa…kako je to jednom rekao Če Gevara: “Treba manipulisati mržnjom mase, jer ova ne zna da razmišlja svojom glavom”.
I kako ne razmišljaju, ova negativna slika je proizvod koncentracije mržnje samo na jedno mesto, u ovom slučaju na osobu o kojoj je ovde reč.
Protesti i neredi na ulicama govore mnogo o stvarnosti jedne zemlje, ali nigde se u javnosti ne vidi da takodje postoji i druga grupa koja u tišini, bez prevelike buke takodje ima svoje mišljenje o dešavanjima i o pokojniku. Takodje postoje sobe koje nisu izašle na ulice da bi se svetile i urlale, nego da priznaju žrtvu i ulaganja jednog lidera.
Diktator, tiranin, genocida, nasilnik i toliko drugih prideva pripisivanih njegovoj ličnosti, koji su samo hrana za ovu razuzdanu lavinu mržnje, otišao je i neće se vratiti.
Ali ne zaboravimo da smo svi ljudska bića koja nisu zaštićena od počinjavanja grešaka. I što mogu sa skoro apsolutnom sigurnošću da potvrdim a to je da osobe iz takozvanih” razvijenih zemalja” stvaraju svoje mišljenje na osnovu samo uzroka, o nečemu što se dešava na 25.000 kilometara udaljenosti od njih i to na osnovu podataka koje im jedino prezentuju Čileanci koji se iz odredjenih razloga (lične prirode i koristi) ne vraćaju u svoju domovinu, već iskorištavaju i žive od milostinje drugih zemalja.
A s druge strane su i mediji, koji su često naduvavali priče, jer da bi bilo prodato javnosti, na neki način to mora da bude interesantno i senzacionalno.
Na prvi pogled, osoba koje je sahranjena nije posedovala osećanja niti kvalitete vredne čoveka ili su mu ta osećanja odstranjena u jednom trenutku njegovog života. Ali svi znamo da se to samo dešava u knjigama i u filmovima naučne fantastike. Tako je i teško poverovati da je jedna osoba od 91 godinu izlazila na kraj sa velikim nizom problema koji tokom života muče većinu nas smrtnika.
Problemi, koji su potišteni u drugi plan, stalnim napadima osoba koje su ga uvek videle kao krivca, a samim tim i žrtveno jagnje za rešavanje svakolikih problema od zvanične važnosti. Požrtvovanje, koje je značilo pokloniti svoj privatni život u ime jedne nacije, nemir zbog posedovanja nepoželjnih informacija i znanje stečeno dugogodišnjim iščitavanjem knjiga i raznih publikacija, kako bi mogao da realizuje životno delo. Ali da ujedno ne bude shvaćen od strane svih.
Na kraju krajeva, opraštamo se od ovog “zlobnika” kojeg mnogi nisu opšte poznavali, a još manje se trudili da ga upoznaju. Ali su ga zato svakodnevno osudjivali površnim komentarima i bez argumenata. Otišao je centar njihove nemerljive mržnje i kako su tvrdili uzročnik svih loših stvari koje su se dešavale u čileanskom društvu.
Pitanje ostaje: Da li je stvarno umro jedan diktator ili je samo prikriven negde u prirodi nacije?
(Danijela Babić - MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.