Bivši sovjetski i ruski predsednik Boris Jeljcin umro je u 76. godini, od progresivne srčane slabosti i biće sahranjen 25. aprila na moskovskom Novodevičjem groblju. Za njegovog mandata okončan je raspad Sovjetskog Saveza.
Bivši sovjetski i ruski predsednik Boris Jeljcin umro je u 76. godini, od progresivne srčane slabosti, a biće sahranjen 25. aprila na moskovskom Novodevičjem groblju, saopšteno je u Kremlju.
Uzrok Jeljcinove smrti je progresivna srčana slabost, izjavio je direktor Kliničko-bolničkog centra Kremlja Sergej Mironov. "Danas, 23. aprila u Centralnoj kliničkoj bolnici, u 15.45 po lokalnom vremenu, umro je prvi predsednik Rusije Boris Jeljcin", kazao je Mironov i dodao da je smrt nastupila usled uznapredovale srčane slabosti.
Jeljcinu je 1996. godine, nakon nekoliko srčanih udara, izvršena operacija na srcu.
Povodom Jeljcinove smrti ruski predsednik Vladimir Putin odredio je 25. april Danom žalosti, saopštio je Kremlj.
Istoga dana Jeljcin će biti sahranjen na moskovskom Novodevičjem groblju, gde su sahranjeni mnogi ruski velikani, a da će gradjani moći da se oproste od prvog predsednika u hramu Hrista spasitelja.
Jeljcin je bio na mestu predsednika od 1991. godine od 31. decembra 1999. kada je podneo ostavku i na mesto vršioca dužnosti predsednika imenovao sadašnjeg predsednika Vladimira Putina. Za Jeljcinovog mandata okončan je raspad Sovjetskog Saveza.
Iako ga Zapad smatra prvim demokratom na čelu Rusije i čovekom koji je uveo tržišnu ekonomiju, mnogi gradjani Rusije pamtiće ga kao lidera u čije je vreme došlo do pada ruske moći na svetskoj sceni.
Kontradiktorna ličnost, Jeljcin je dostigao vrhunac popularnosti u doba komunizma, zalažući se za borbu protiv korupcije, ali se brzo pokazalo da nije mogao ili nije želeo da okonča tu borbu, u vreme prelaska državne ekonomije u privatne ruke.
Iako se deklarativno zalagao za slobodu štampe, bio je gospodar medijske manipulacije, primećuju agencije.
Kad je skoro sva moć bila u njegovim rukama, odrekao se vlasti u dramatičnom obraćanju naciji, u novogodišnjoj noći na kraju 1999. godine.
Jeljcin se nije libio da koristi silu u rešavanju političkih problema, iako je tvrdio da je to neophodno da bi očuvao državu: poslao je tenkove i vojnike da izbace tvrdolinijaše iz ruskog parlamenta oktobra 1993, a decembra 1994, počeo je rat protiv separatista u južnoj republici Čečeniji - u kojem su do sada stradale desetine hiljada ljudi. Ruske trupe povukle su se iz Čečenije krajem 1996, a ponovne borbe započele su 1999. godine.
Poslednjih godina mandata, Jeljcin je patio zbog zdravstvenih problema i često se danima, nekad i nedeljama, povlačio u rezidenciju daleko od Kremlja.
U prvim reakcijama ruski političari navode da je Jeljcin bio čovek "od istorijskog značaja", "čovek velikog kalibra", "hrabar", "protivurečan", "veliki borac", "čovek koji se spasao Sovjetski savez od gradjanskog rata".
Nakon prelaska u Moskvu, došao je na čelo odeljenja za gradnju Centralnog komiteta KPSS, postao sekretar CK, a zatim 1985. godine i prvi sekretar Moskovskog gradskog partijskog odeljenja.
Postao je, za to vreme brzo, popularan ne samo medju Moskovljanima, već i širom Rusije.
Jeljcin je 1987. godine bio smenjen sa partijskih funkcija i vratio se u visoku politiku tek u martu 1989. godine, kada je izabran za narodnog deputata SSSR.
Godine 1990. prvi put je izabran za predsednika Vrhovnog saveta RSFSR. Iste godine je istupio iz partije, a u junu 1991. godine na opštim izborima izabran je za prvog predsednika Ruske Federacije.
U avgustu 1991. godine, u vreme pokušaja državnog prevrata, Jeljcin je stao na čelo demokratskih snaga, a u septembru je potpisao ukaz o zabrani Komunističke partije.
U tom periodu, u svetu je njegovo ime vezano za prelazak države na tržišni demokratski sistem.
U decembru 1991. godine, Jeljcin je zajedno sa liderima Ukrajine i Belorusije potpisao sporazum o stvaranju zajednice nezavisnih država, što je dovelo do raspada Sovjetskog saveza.
U septembru 1993. potpisao je ukaz o raspuštanju Sjezda narodnih poslanika i Vrhovnog saveta Rusije i o održavanju izbora za novi organ vlasti - federalnu skupštinu, što je dovelo do novih sukoba u društvu, izmedju komunista i demokrata.
Sa Jeljcinom je povezan i rat u Čečeniji, jer je po njegovom ukazu 1994. godine upućena federalna vojska u tu republiku.
U julu 1996. godine, Jeljcin je ponovo izabran za predsednika Rusije, dobivši skoro 54 odsto glasova birača.
U novembru iste godine, nakon nekoliko srčanih udara, izvršena mu je operacija na srcu, ali je od januara 1999. godine bolovao od opasnih zdravstvenih kriza gotovo svakog meseca.
Neočekivano, 31. decembra 1999. godine objavio je u televizijskom obraćanju naciji ostavku na mesto predsednika i imenovao tadašnjeg premijera Vladimira Putina za vršioca dužnosti.
Putin je, na prošlogodišnjoj godišnjoj konferenciji za novinare, ocenjujući rad Jeljcina izjavio da je "upravo u to vreme, kada je Jeljcin bio na čelu Rusije, narod dobio glavno - slobodu". "To je ogromna istorijska uloga Jeljcina", kazao je Putin.
Autor je knjiga "Ispovest na zadatu temu", "Zapisi predsednika", "Predsednički maraton".
Bio je oženjen Nainom, imao je dve ćerke, šestoro unučadi i dvoje praunučadi.
(MONDO)
Uzrok Jeljcinove smrti je progresivna srčana slabost, izjavio je direktor Kliničko-bolničkog centra Kremlja Sergej Mironov. "Danas, 23. aprila u Centralnoj kliničkoj bolnici, u 15.45 po lokalnom vremenu, umro je prvi predsednik Rusije Boris Jeljcin", kazao je Mironov i dodao da je smrt nastupila usled uznapredovale srčane slabosti.
Jeljcinu je 1996. godine, nakon nekoliko srčanih udara, izvršena operacija na srcu.
Povodom Jeljcinove smrti ruski predsednik Vladimir Putin odredio je 25. april Danom žalosti, saopštio je Kremlj.
Istoga dana Jeljcin će biti sahranjen na moskovskom Novodevičjem groblju, gde su sahranjeni mnogi ruski velikani, a da će gradjani moći da se oproste od prvog predsednika u hramu Hrista spasitelja.
Jeljcin je bio na mestu predsednika od 1991. godine od 31. decembra 1999. kada je podneo ostavku i na mesto vršioca dužnosti predsednika imenovao sadašnjeg predsednika Vladimira Putina. Za Jeljcinovog mandata okončan je raspad Sovjetskog Saveza.
Iako ga Zapad smatra prvim demokratom na čelu Rusije i čovekom koji je uveo tržišnu ekonomiju, mnogi gradjani Rusije pamtiće ga kao lidera u čije je vreme došlo do pada ruske moći na svetskoj sceni.
Kontradiktorna ličnost, Jeljcin je dostigao vrhunac popularnosti u doba komunizma, zalažući se za borbu protiv korupcije, ali se brzo pokazalo da nije mogao ili nije želeo da okonča tu borbu, u vreme prelaska državne ekonomije u privatne ruke.
Iako se deklarativno zalagao za slobodu štampe, bio je gospodar medijske manipulacije, primećuju agencije.
Kad je skoro sva moć bila u njegovim rukama, odrekao se vlasti u dramatičnom obraćanju naciji, u novogodišnjoj noći na kraju 1999. godine.
Jeljcin se nije libio da koristi silu u rešavanju političkih problema, iako je tvrdio da je to neophodno da bi očuvao državu: poslao je tenkove i vojnike da izbace tvrdolinijaše iz ruskog parlamenta oktobra 1993, a decembra 1994, počeo je rat protiv separatista u južnoj republici Čečeniji - u kojem su do sada stradale desetine hiljada ljudi. Ruske trupe povukle su se iz Čečenije krajem 1996, a ponovne borbe započele su 1999. godine.
Poslednjih godina mandata, Jeljcin je patio zbog zdravstvenih problema i često se danima, nekad i nedeljama, povlačio u rezidenciju daleko od Kremlja.
U prvim reakcijama ruski političari navode da je Jeljcin bio čovek "od istorijskog značaja", "čovek velikog kalibra", "hrabar", "protivurečan", "veliki borac", "čovek koji se spasao Sovjetski savez od gradjanskog rata".
Biografija Borisa Jeljcina
Boris Jeljcin rodjen je 1. februara 1931. godine u selu Butka, kod Jekterinburga, bivšeg Sverdlovska, na Uralu. Završio je politehnički institut u Sverdlovsku, gde je počeo i partijsku karijeru.Nakon prelaska u Moskvu, došao je na čelo odeljenja za gradnju Centralnog komiteta KPSS, postao sekretar CK, a zatim 1985. godine i prvi sekretar Moskovskog gradskog partijskog odeljenja.
Postao je, za to vreme brzo, popularan ne samo medju Moskovljanima, već i širom Rusije.
Jeljcin je 1987. godine bio smenjen sa partijskih funkcija i vratio se u visoku politiku tek u martu 1989. godine, kada je izabran za narodnog deputata SSSR.
Godine 1990. prvi put je izabran za predsednika Vrhovnog saveta RSFSR. Iste godine je istupio iz partije, a u junu 1991. godine na opštim izborima izabran je za prvog predsednika Ruske Federacije.
U avgustu 1991. godine, u vreme pokušaja državnog prevrata, Jeljcin je stao na čelo demokratskih snaga, a u septembru je potpisao ukaz o zabrani Komunističke partije.
U tom periodu, u svetu je njegovo ime vezano za prelazak države na tržišni demokratski sistem.
U decembru 1991. godine, Jeljcin je zajedno sa liderima Ukrajine i Belorusije potpisao sporazum o stvaranju zajednice nezavisnih država, što je dovelo do raspada Sovjetskog saveza.
U septembru 1993. potpisao je ukaz o raspuštanju Sjezda narodnih poslanika i Vrhovnog saveta Rusije i o održavanju izbora za novi organ vlasti - federalnu skupštinu, što je dovelo do novih sukoba u društvu, izmedju komunista i demokrata.
Sa Jeljcinom je povezan i rat u Čečeniji, jer je po njegovom ukazu 1994. godine upućena federalna vojska u tu republiku.
U julu 1996. godine, Jeljcin je ponovo izabran za predsednika Rusije, dobivši skoro 54 odsto glasova birača.
U novembru iste godine, nakon nekoliko srčanih udara, izvršena mu je operacija na srcu, ali je od januara 1999. godine bolovao od opasnih zdravstvenih kriza gotovo svakog meseca.
Neočekivano, 31. decembra 1999. godine objavio je u televizijskom obraćanju naciji ostavku na mesto predsednika i imenovao tadašnjeg premijera Vladimira Putina za vršioca dužnosti.
Putin je, na prošlogodišnjoj godišnjoj konferenciji za novinare, ocenjujući rad Jeljcina izjavio da je "upravo u to vreme, kada je Jeljcin bio na čelu Rusije, narod dobio glavno - slobodu". "To je ogromna istorijska uloga Jeljcina", kazao je Putin.
Autor je knjiga "Ispovest na zadatu temu", "Zapisi predsednika", "Predsednički maraton".
Bio je oženjen Nainom, imao je dve ćerke, šestoro unučadi i dvoje praunučadi.
(MONDO)
