Ruski predsednik Vladimir Putin blefira po pitanju Sirije kada igra na kartu ponovo moćne zemlje, za šta je zaslužno pitanje Kosova 1999. godine, piše analitički tink-tank Stratfor.
"Putin je pokušao da projektuje snagu koju nema, i to je uradio dobro. Za njega Sirija predstavlja problem zato što će SAD prozreti njegov blef, a on nema jake karte", navodi Stratfor.
Putin i Obama su se sreli u okviru samita Grupe 20 u Sankt Peterburugu gde su 20 minuta razgovarali o Siriji, ali je sastanak prošao u hladnoj atmosferi i bez zaključaka. Tenzije iskazane između Moskve i Vašingtona pobudile su sećanja iz Hladnog rata, kad je Rusija bila svetska sila. "A to je upravo raspoloženje koje je Putin hteo da stvori. Tu počinje Putinov blef".
Asadov režim ima dugu istoriju odnosa s Rusijom još od 1970. kada je Hafez al-Asad, otac aktuelnog predsednika izveo državni udar i priklonio se Sovjetskom Savezu.
"U iluziji globalne sile koju Putin nastoji da stvori, pad Asada bi strahovito podrio njegovu strategiju osim ako SAD ne uđu u još jedan dugačak i skup sukob na Blikom istoku", navodi Stratfor, ali ocenjuje da se SAD verovatno neće značajnije mešati u Siriji.
Napad na Siriju bi Rusiji mogao naneti poniženje slično onom koje su SAD doživele s Gruzijim, navodi Stratfor i dodaje da će "SAD demonstrirati da ruske brige ne uzimaju u obzir i da Rusija nema odgovor ako i kada SAD odluče da deluju".
To će naneti udarac i Putinovom nastojanju da u domaćoj javnosti pokaže da je Rusija svetska sila, navodi Stratfor, ali i dodaje da ipak od Sirije ne zavise ni budućnost Putina ni Rusije, pošto "Sirija nije toliko važna".
Stratfor podseća na korene imidža ruskog "vaskrsa" kao svetske sile. Rusija posle raspada Sovjetskog Saveza bila u rasulu i ni SAD ni druge zemlje je nisu uzimale za ozbiljno, a tačka preloma je došla tokom kosovske krize.
Slobodan Milošević, lider onoga što je ostalo od Jugoslavije, bio je ruski saveznik. Rusija ima istorijske odnose sa Srbijom i nije želela
raščlanjavanje Srbije s nezavisnim Kosovom", navodi se u analizi.
Za to su postojala tri razloga - Moskva je negirala masakr Albanaca na Kosovu, pošto za to dokazi nisu bili jasni; nije želela promenu granica u Evropi, jer bi to moglo da utiče i na Rusku Federaciju; smatrala je da napad bez odobrenja UN i ruske podrške može podriti i međunarodno pravo i poštovanje Rusije.
SAD i saveznici u NATO dvomesečnim vazdušnim napadima nisu mnogo toga postigli, pa su se obratili Rusiji za rešenje sukoba, navodi Stratfor, dodajući da je ruski posrednik isposlovao sporazum kojim je prihvaćeno "neformalno" odvajanje Kosova, ali uz razmeštanje ruskih mirovnjaka za zaštitu Srba na Kosovu. Primirje je stupilo na snagu, ali deo o ruskim mirovnjacima nikada nije u potpunosti sproveden.
"Rusija je osećala da je zaslužila više poštovanja po pitanju Kosova, ali nije mogla da očekuje više imajući u vidu svoju slabu geopolitičku poziciju u to vreme. Ipak, incident je poslužio kao katalizator da rusko rukovodstvo pokuša da zaustavi propadanje zemlje i ponovo zadobije poštovanje. Kosovo je jedan od mnogih razloga što je Vladimir Putin postao predsednik", navodi Stratfor.
Stratfor navodi i da je druga ključna tačka u odnosu Rusije sa Zapadom Narandžasta revolucija u Ukrajini 2004, koja je donela pro-zapadnu vlast. Smatra se da bi ulaskom Ukrajine u NATO Rusija bila nebranjiva i da bi izgubila kontrolu nad naftovodima ka Evropi.
"Za Putina, dešavanja u Ukrajini su ukazala da su SAD posebno posvećene širenju propasti Sovjetskog Saveza na propast Ruske Federacije. Kosovo je bilo uvreda s njegovog stanovišta. Narandžasta revolucija je bila napad na osnovne ruske interese", navodi Stratfor.
Putin je smatrao da je Rusija pod napadom, a nevladine organizacije, koje se finasiraju sa Zapada, video je kao subverzivne grupe, što su SAD dočekale kritikom zbog odnosa prema ljudskim pravima, posle čega je Moskva reagovala povećavanjem represije.
Onda je usledio drugi čin kosovske krize 2008. kada su, piše Stratfor, Evropljani odlučili da Kosovo postane potpuno nezavisno. Rusija je tražila da se to ne radi i poručila da će ta promena u svakom slučaju imati malo praktičnih posledica.
Rusija je pronašla mogućnost da odgovori godinu dana kasnije u Gruziji - ruski tenkovi su ušli u tu zemlju koja je smatrana bliskim saveznikom SAD, a da Vašington, upetljan u ratove u Iraku i Avganistnu, nije mogao da reaguje.
Rusija je time bivšim sovjetskim republikama poručila da može da iskoristi vojnu silu kada to izabere, a da Ukrajina i druge zemlje razmotre šta znače američke garancije.
