Noel Henkok (31) kaže da je scena sa sa plaže na skrinsejveru njenog kompjuterskog monitora bila okidač da napusti novinarski posao sa platom od 95.000 dolara godišnje u Njujorku i kupi kartu u jednom smeru za Devičanska Ostrva, koja pripadaju Sjedinjenim Državama.

"Pohađala sam koledž i otišla sam u Njujork, postala sam novinarka, ali ovo mi je uvek bilo na pameti. Gledala sam filmove u kojima se radnja odigravala na tropskim rajskim ostrvima, čitala sam takve knjige i bila sam ljubomorna na likove koji su tamo živeli", kaže Henkokova.

Dok je gledala kako njene kolege ostvaruju uspešne karijere, pomislila je "ali, ja imam ostrvo".

"Sada živim u lepom jednosobnom stanu na brdu sa pogledom na more", kaže Noel.

Najviše otpora njenom preseljenju u tropski raj pružili su, očekivano, roditelji, koji nisu hteli da prihvate da je njihova ćerka, koja je završila prestižni Jejl univerzitet i čije će kolege ostvariti zavidne karijere, izabrala život na ostrvu.

"Mislili su da sam poludela. Odrasla sam u konzervativnoj porodici u kojoj se podrazumeva život po pravilima - težak rad, škola, posao, napredovanje - a svakako ne 10 godina građenja karijere, pa iznenadni odlazak na ostrvo na kojem prodaješ sladoled. Moja porodica je pomislila da mi je potrebna stručna pomoć terapeuta", kaže Noel Henkok.

Život na Menhetnu potpuno je, očekivano, drugačiji od onog na ostrvu Sent Džon, pa je tako jednom zatekla kokošku u kupatilu svog stančića.

"Ironija je da sam se na Menhetnu, ostrvu od četiri miliona ljudi, osećala usamljeno, ali ispostavilo se da sam život provodila u buljenju u ekrane laptopa, mobilnog telefona i ajpeda, dovraga, i taksiji i liftovi imaju televizore. Postala sam uznemirena, bez inspiracije i isključena iz života", kaže Noel Henkok.

Na ostrvu Sent Džon, na kojem živi 4.100 ljudi, odnosno 1.000 puta manje nego na Menhetnu, čekala je potpuno drugačija rutina.

"Ljudi se u sumrak okupe na plaži da zajedno gledaju zalazak sunca. Svoje prijatelje viđam svaki dan. Kada imamo slobodan dan, pešačimo do lokalnih starih ruševina, ronimo ili čamcima otplovimo do obližnjih Britanskih Devičanskih Ostrva", kaže Noel.

Bivša novinarka kaže da joj, na kraju, uopšte ne znače pogodnosti velikog grada za koje bi se moglo pretpostaviti da će nedostajati onome ko ga zameni za mnogo manju sredinu.

"Menhetn je mesto na kojem možeš da dobiješ bilo šta bilo kada, a ja sam otišla na mesto na kojem nema kućne dostave stvari jer nema ni adresa. Živim u mestu u kojem kokoške istrčavaju na put, a nekada ostanem bez pijaće vode na dan, dva, a nekada bez struje, ali tada shvatim šta zapravo hoću i u tome je lepota jednostavnog životnog stila", kaže Henkokova.

Dodaje da joj nekad nedostaju ukusna pica ili na kućna vrata dostavljena kineska hrana.

"Ali, nedostaju ti male stvari, dok sa druge strane dobiješ nešto mnogo veće", kaže Noel Henkok.