Na ostrvu Sulavezi u Indoneziji živi plene Toraha. Urođenici imaju bizaran ritual - svake tri godine otkopavaju svoje mrtve rođake, leševe oblače u nova odela i izlažu ih u selu na festivalu. Sahrana - najvažniji događaj u životu.
Pleme Toraha u Indoneziji ponosno pokazuje svoje umrle rođake, čim ih otkopa iz groboca i obuče u novu odeću u ritualu kojim se iskazuje poštovanje ljubljenim pokojnicima.
Svake tri godine, pleme sa ostrva Sulavezi otkopava pokojnike, a zatim pere posmrtne ostatke i ono što je ostalo oblači u novu odeću. Obučeni leševi se zatim izlažu porodici i fotografišu na festivalu poznatom kao Manene.
Ritual, čiji naziv u prevodu znači "ceremonija čišćenja leševa", upražnjava se više od 100 godina.
Sahrana je jedan od najvažnijih događaja u životu Torahanaca, etničke grupe urođenika iz planinskog regiona Tana Toraha.
Mnogi štede čitavog života da bi sebi i svojim rođacima mogli da priušte raskošnu sahranu.
U nekim slučajevima, pokojnik se sahranjuje i nekoliko nedelja, pa čak i godina, posle smrti, dok rodbina ne skupi dovoljno novca za ekstravagantan pogreb.
Sahrana, međutim, nije poslednji prilika da se vidi telo pokojnika. Leševi starijih saplemenika se oblače u nekoliko slojeva odeće kako bi se sprečilo truljenje.
Leševi se otkopavaju svake tri godine, a rođaci pokojnika im odaju počast i presvlače u nova odela.
Važan deo Manene festivala je i zamena i remont kovčega, čiji je cilj zaustavljanje truljenja leševa.
Torahanci žive visoko u planinama ostrva Sulavezi u Indoneziji, u oblasti koja je toliko odsečena od ostatka sveta da su mnogi urođenici bili potpuno samostalni do 1970-tih godina, kada su holandski misionari taj region izložili uticaju spoljnog sveta.
Domoroci se međusobno venčavaju, ali samo od četvrtog kolena i dalje.
Torahanci veruju da se čovekov život ne završava smrću, nego da je smrt tek jedan u nizu koraka u duhovnom životu.
Sahrana je prva tačka prelaska, a neke sahrane traju i do nedelju dana, uz svečanosti i rituale.
Pleme Torahan veruje da bi dušu mrtvog uvek trebalo vratiti u selo iz kojeg potiče, i to verovanje je mnoge sprečilo da napuste svoje domove, jer su se plaštili da njihova tela neće biti vraćena u selo ako umru na putu.
Samo su retki Torahanci umrli van svoje kuće i u tim slučajevima rodbina je uvek vraćala telo pokojnika u njegovu kuću.
