Libija posle Gadafija: Zločin NATO i zapadnih sila

Gadafi je svrgnut 2011. godine na talasu "arapskog proleća" u kojem su promenjeni režimi u Tunisu i Egiptu.

Pobuna je počela u februaru 2011. godine, a prve demonstracije izbile su zbog raspodele socijalnih stanova i korupcije.

Gadafi je na početku reagovao povećanjem budžeta za izgradnju stanova i hapšenjem organizatora demonstracija protiv korupcije.

Hapšenje je samo izazvalo još veći bes, koji je iskoristila Nacionalna konferencija libijske opozicije, smeštena u Londonu, koja je 17. februara pozvala na ustanak, pa se taj dan računa kao početak pobune.

Gadafi je potom, kao i uvek, reagovao silom, ali se ispostavilo da je otpor bio snažniji i organizovaniji nego ranije u sličnim prilikama i pobunjenici su ubrzo zauzeli značajne delove teritorije Libije.

Bombardovanje Libije počela je Francuska, a ubrzo su joj se pridružile Velika Britanija i SAD.

Izgovor za bombardovanje bila je prekomerna upotreba sile prema pobunjenicima.

Napad na Libiju usledio je posle usvajanja Rezolucije 1973 Saveta bezbednosti UN o zaštiti civila u Libiji, na koju Rusija i Kina nisu uložile veto.

Operacija "Odisejeva zora" počela je 19. marta 2011. godine sa ciljem "zaštite ljudi od Gadafijevih trupa" i tada je postalo sasvim jasno kakvu je sudbinu zapad namenio Gadafiju.

Pravi razlozi bombardovanja Libije, naravno, nisu posledica iznenadne zabrinutosti zapadnih demokratija za sudbinu Gadafijevih podanika, nego su, po svedočenju zapadnih izvora, mnogo prizemniji - otimanje bogatih izvorišta nafte i gasa u Libiji i sprečavanje Gadafijevog plana da Afrička unija preraste u monetarnu uniju sa sopstvenom valutom utemeljenom na 20 milijardi američkih dolara iz Centralne banke Libije.

Tripoli, glavni grad Libije, pao je 28. avgusta, kada je Gadafi pobegao u svoj rodni grad Sirt, gde je uspešno odbijeno pet jakih napada pobunjenika praćenih neprekidnim NATO udarima.

Otpor protiv neuporedivo jače sile iz vazduha i napada pobunjenika sa zemlje nije mogao da traje večno.

Očajni Gadafi se odlučio na samoubilačku akciju probijanja obruča konvojem vozila.

NATO je bombardovao konvoj, Gadafi je preživeo bombardovanje i sakrio se u odvodnu cev ispod puta, gde su ga pronašli pobesneli pobunjenici.

Snimci poslednjih trenutaka nekada neprikosnovenog libijskog vođe izazvali su mučninu i gađenje širom sveta.

Gadafi je završio u besu razularene rulje, koja ga je prebila, mučila, silovala štapom i na kraju ubila hicem iz pištolja.

Njegovo telo je kasnije izloženo da bi protivnici mogli da se raduju smrti diktatora.

Jednako odvratno bilo je i likovanje zapadnih novinara i medija nad Gadafijevom sudbinom, a posebno Britanca Gejbriela Gejthausa, koji je 2015. godine snimio reportažu "Potraga za Gadafijevim zlatnim pištoljem", emitovanu na britanskom javnom servisu BBC-u.

Zapadni zvaničnici nisu ni trepnuli na bestijalno iživljavanje nad čovekom koji je milijarde dolara otetih od sopstvenog naroda držao u njihovim bankama, ali su horski zavrištali kada je godinu dana kasnije, 11. septembra 2012. godine, na godišnjicu Al Kaidinog napada na Njujork, ambasador SAD u Libiji Kris Stivens razvučen i ubijen na potpuno isti način kao Gadafi.

Gadafi je bio krvavi diktator i nije prezao od ubijanja i mučenja ne samo političkih protivnika, nego i svih za koje bi pomislio da bi mogli da ugroze njegovu vlast.

Brojna su potresna svedočenja preživelih žrtava torture u libijskim zatvorima, a mnogi nisu stigli da svedoče o zverstvima režima, jer su streljani ili su skončali u najstrašnijim mukama.

Opozicija je u Libiji bila zabranjena a Gadafi je na vlasti, od 1969. godine do 2011. godine, preživeo 10 pokušaja državnih udara i atentata.

Vladao je čvrstom rukom pomoću korumpiranog državnog aparata, ali je držao u miru zavađena libijska plemena i, zahvaljujući ogromnim prihodima od nafte i gasa, obezbedi stanovništvu pristojan standard, nedostižan za narode okolnih država, a i za neke narode u istočnoj Evropi.

Sva Gadafijeva zverstva se, međutim, ne mogu uporediti sa zločinima počinjenim u bombardovanju Libije i užasom koji je nastupio posle njegovog svgavanja, a za koji ogromnu odgovornost snose predsednik SAD Barak Obama, bivši predsednik Francuske Nikola Sarkozi i bivši premijer Velike Britanije Dejvid Kameron.

Nijedan međunarodni sud nikada nije razmatrao da krivično goni tu trojicu lidera, iako postoji osnovana sumnja da su svojim odlukama izazvali smrt velikog broja nedužnih civila.

Obama, dobitnik Nobelove nagrade za mir, pokušao je da se "opere" u martu ove godine, rekavši da je bombardovanje Libije greška na koju ga je nagovorio Kameron, a za haos koji je zavladao u Libiji posle svrgavanja Gadafija okrivio je Kamerona i Sarkozija.

Zapad je obaranjem Gadafija s vlasti postigao svoje glavne ciljeve - preuzeo je kontrolu nad naftom i gasom, a Libija više nije nikakav faktor ni u regionu niti u međunarodnim odnosima.

Libija je danas razorena država kojom vladaju dve vlade, od kojih je jedna međunarodno priznata.

Zemljom haraju bande koje maltretiraju stanovnike, državni aparat se raspao, a situaciju je iskoristila "Islamska država", koja je iskoristila bezvlašće i u Libiji napravila svoje snažno uporište.

Nestašice struje su svakodnevne, kao i poskupljenja i nedostatak novca.

"Nerado ovo kažem, ali živeli smo bolje pod prethodnim režimom", rekao je nedavno 42-godišnji farmaceut Fejza al-Naas.