Kako to izgleda kada te pokojnikov brat uz osmeh ponudi cigaretama, drugi te pitaju za fotografisanje, a niko suzu ne pusti dok pokopavaju sredovečnog gospodina. I nije to bilo ništa neobično. Za njih...
"Ljudi sa ostrva Sulavesi veruju da žrtvovanje bivola na sahrani predstavlja deo prenošenja duše sa ovog na onaj svet i lakši put do zagrobnog života". To je bila jedna od prvih rečenica koje sam pročitala dok sam se pripremala za put u Indoneziju.
U članku je još stajalo objašnjenje da prema verovanju naroda Torahan osoba nije zaista mrtva dok se na njenoj sahrani ne žrtvuje vodeni bivo i da zbog toga često žive sa balsamovanim pokojnicima i po nekoliko godina. Između ostalog i zato što je potrebno prikupiti nekoliko hiljada američkih dolara za troškove sahrane.
Do sahrane ukućani svoje upokojene pretke smeštaju u tangkonani (porodične kuće u kojima inače niko ne živi) i zapravo ih tretiraju kao bolesne, pa im redovno služe obroke, presvlače ih i staraju se o njima kao da su živi, a uz to kada padne mrak - svetlo u njihovoj sobi je i dalje upaljeno. Kažu da se oni ne plaše mrtvog tela jer je njihova ljubav prema precima jača od straha.
Kada konačno dođe trenutak sahrane, ona može trajati i po nekoliko dana, a na nju dolazi šira porodica i meštani donoseći poklone, odnosno prinoseći žrtvu.
Iako su pretežno hrišćani, stanovnici Tana Toradže čvrsto veruju u zagrobni život. Poštujući tradiciju dužu od hiljadu godina pokojnike sahranjuju u pećinama s oruđem koje će im biti neophodno. "Potrepštine" im donose i narednih obilaska grobnog mesta.
Mi nismo bili na poluostrvu Južni Sulavesi, već smo kao gosti Indonežanske ambasade i Jungle travela obilazili Severni Sulavesi.
Domaćini su nas odveli da nam pokažu varuge – vrste sarkofaga ili nadgrobnih spomenika koje su Minahašani tradicionalno koristili još od IX veka. Tela pokojnika su postavljana u sedeći položaj i licem okrenutim ka severu (jer su verovali da su njihovi preci došli sa te strane sveta). Ove tradicije držali su se sve do 1828. kada su je kolonisti Holanđani zabranili.
Zbog toga smo u prvi mah pomislili da groblje više nije aktivno.
Da smo se prevarili shvatili smo kada smo se na izlazu susreli sa pogrobnom povorkom. Većina ih je bila obučena u šareno i bili su vedri i raspoloženi. Najmanja devojčica među njima nosila je uramljenu pokojnikovu fotografiju. Po natpisu koji je stajao pored, shvatili smo da je u pitanju gastarbajter iz SAD.
"Prošlo je već nekoliko dana od smrti", rekao nam je naš domaćin i vodič, Mario, kada je shvatio da nam je pomalo čudno što u koloni koja ide za sandukom niko ne plače i tuguje.
Nas nekoliko pošlo je za njima, trudeći se da se ipak držimo po strani i ostanemo neprimetni, no pokojnikov brat je nasmejano prišao da nas pozdravi i upozna se s nama.
Međutim, to nije sve.
Drugi gospodin nas je zamolio za selfi. I to dva puta. Prvom fotografijom nije bio zadovoljan. Stvarno smo svi imali smrknuta lica. Ali kako drugačije da se ponašamo na sahrani?!
Na sve to brat je još dobacio “smile, smile!” (engl. osmeh) i još ponudio cigaru jednom od momaka koji je bio sa nama.
Ubrzo potom počelo je pokopavanje sanduka, na kome su bili oslikani motivi Tajne večere i zlatni krst. Mlađa žena podigla je telefon i fotografisala ovaj čin, dok je nekoliko njih bacilo po grumen zemlje.
Poštujući intimu rođaka i prijatelja pokojnika, nismo se još dugo zadržali na sahrani. A danima potom u vazduhu je stajalo pitanje: da li smrt treba doživljavati tako tragično i kao nešto finalno.
