Staljin i danas kod Rusa i drugih naroda nekadašnjeg Sovjetskog saveza izaziva dvojaka osećanja - sećanja na tiraniju, ali i sećanja na pobedu nad nacistima u Drugom svetskom ratu.
Kao učenik bogoslovije Staljin je pristupio socijaldemokratskim krugovima, a potom boljševicima. Pre Oktobarske revolucije 1917. godine organizovao je akcije bojovika, terorista koji su prema nalogu vođe boljševika Lenjina izvodili razbojničke napade na banke i konvoje radi pljačke novca.
U partijski Politbiro i Vojno-revolucionarni komitet ušao je u oktobru 1917, a od aprila 1922. do smrti u martu 1953. bio je generalni sekretar partije.
Posle smrti Lenjina u januaru 1924. vešto je koristio borbe u partijskom vrhu i - uglavnom posle montiranih političkih procesa - eliminisao sve koji bi mogli da mu ugroze vlast.
Vremenom je to postao razrađen sistem terora s ogromnom mrežom zatvora i koncentracionih logora u koje su upućivani milioni ljudi.
Izgradio je kult svoje ličnosti u SSSR-u, što je postepeno zahvatilo gotovo sve komunističke partije u svetu.
Čistke je započeo 1934. i likvidao praktično sve stare boljševike, partijske, državne i armijske rukovodioce, mnoge rukovodioce Kominterne i čitava rukovodstva stranih komunističkih partija, uključujući jugoslovensko.
U otadžbinskom ratu protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika od 1941. do 1945. godine bio je vrhovni komandant oružanih snaga, učestvovao je na međunarodnim konferencijama u Teheranu, Jalti i u Potsdamu i prihvatio je pođelu interesnih sfera posle Drugog svetskog rata u Evropi i Aziji.
Stvorio je 1947. Informacioni biro komunističkih partija INFORMBIRO, pomoću kojeg je nastojao da obezbedi uticaj u komunističkom svetu posle raspuštanja Kominterne i 1948. pokušao da se obračuna sa jugoslovenskim rukovodstvom.
Doprineo je zaoštravanju međunarodnih odnosa u vreme hladnog rata i okrnjio ogroman ugled SSSR-a stečen odlučujućom ulogom u slamanju fašizma u Drugom svetskom ratu.