Izbori u SAD-u drugačiji su nego u drugim zemljama, a ovogodišnji bi isto tako mogli biti drugačiji nego dosadašnji. Počnimo od samih osnova. Američkom političkom scenom apsolutno dominiraju dve stranke - demokrati, koji predstavljaju liberalno-progresivnu struju u američkoj politici i čiji kandidat je Bajden (77), te republikanci, čiji kandidat je Tramp (74), a koji predstavljaju konzervativnu struju. Poslednji demokratski predsednik bio je Barak Obama (2009.-2017.), s Bajdenom kao potpredsednikom, a poslednji republikanski kandidat pre Trampa bio je Džordž W. Buš (2001.-2009.)
Amerikanci na izborima predsednika ne biraju neposredno, već svojim elektorima poručuju kome da daju glas, ali ta poruka nije i obavezjujuća! Najvažnije države su Ohajo, Florida, Pensilvanija i Virdžinija, jer su birači u tim državama tradicionalno neodlučni. U ostatku SAD uglavnom se zna kojoj su partiji naklonjeni.
Amerikaci biraju 46. predsednika Sjedinjenih Država indirektno, sistemom koji se zove Izborni koledž (Electoral College) i koji je definisan već u drugom članu Ustava. Kada američki građanin glasa, on poručuje predstavnicima svoje savezne države, ili elektorima za koga treba da glasaju.
Bez obzira sa kolikom većinom jedan od kandidata pobedio u nekoj saveznoj državi, svi glasovi elektora idu samo njemu. Izuzetak su dve države - Mejn i Nebraska, gde se broj elektora deli proporcionalno broju osvojenih glasova.
A kako se određuje koliko će koja država imati elektora? Svaka država ih ima minimalno tri. Ostale dobija na osnovu broja stanovnika. Taj broj se menja posle svakog novog popisa stanovništva, dakle, jednom u 10 godina. No, države sa malim brojem stanovnika poslovično imaju više elektora nego što im pripada.
Najoštećenija je Kalifornija, kojoj je ovakim sistemom oduzeto 10 elektora. Tako, na primer, glas jednog građanina Vermonta vredi koliko glasovi troje građana Teksasa, dok jedan glas iz Vajominga vredi koliko četiri glasa u Kaliforniji.
Međutim, predsednički kandidati uvek pažnju i novac koncentrišu na samo četiri države. To su Ohajo, Florida, Pensilvanija i Virdžinija, poznate i kao "klimave države". Za razliku od ostalih 46 "stabilnih država" gde Demokratska i Republikanska stranka manje-više znaju da li će pobediti, tradicionalno, glasači u "klimavim državama" su neodlučni, pa se za njihove glasove vodi i najveća borba.
A kako glasa 11 miliona Amerikanaca van Sjedinjenih Država? Zvuči neverovatno, ali skoro četiri i po miliona ljudi, koji žive na takozvanim Teritorijama, dakle u Portoriku, Guamu, na američkim Devičanskim i Severnim Marijanskim ostrvima, ne glasaju na predsedničkim izborima, jer ne žive ni u jednoj od saveznih država.
Dakle, ako ste Amerikanac u dijaspori, pa čak i američki astronaut u svemiru, možete da glasate poštom, a ako živite na Teritorijama, to pravo vam je uskraćeno, iako je broj stanovnika veći nego u šest slabo nastanjenih saveznih država.
Pobeđuje onaj kandidat koji skupi 270 elektorskih glasova
No, vratimo se onima koji pravo glasa imaju, pa su izabrali elektore. Ukupan broj elektora iznosi 538. On odražava zbir broja članova oba doma američkog Kongesa na koji su dodata tri elektora, koji se biraju u američkoj prestonici, koja ne pripada ni jednoj od država.
Dakle, pobednik predsedničkih izbora je onaj kandidat koji sakupi barem 270 elektorskih glasova. Ovakav sistem teorijski omogućava da kandidat pobedi sa samo 22 odsto osvojenih glasova. Samo je potrebno da osvoji 50 odsto plus jedan glas u malim državama sa vrednijim glasovima.
Ovo je možda drastičan primer, ali zaista se u istoriji Sjedinjenih Američkih Država tri puta dogodilo da pobedi kandidat koji je osvojio manje glasova građana. Poslednji takav slučaj bila je pobeda Džordža Buša mlađeg nad Alom Gorom 2000. godine.
Konačno, elektori se sastaju u Vašingtonu ne u novembru, već u decembru, i oni su ti koji zvanično biraju predsednika. Začkoljica je u tome što elektori nisu obavezni da glasaju onako kako to građani žele i čak 87 puta su se do sada oglušili o volju građana, mada to nikada nije izmenilo konačan ishod predsedničkih izbora.
Anonimni elektori - relikt prošlosti
Zašto američkog predsednika biraju anonimni elektori? To je relikt vremena američke borbe za nezavisnost kada se osnovano strahovalo za bezbednost izbornog procesa.
A šta ukoliko nijedan od kandidata ne dosegne 270 elektora? U tom slučaju predsednika bira Predstavnički dom Kongresa, a potpredsednika Senat. Iako u Predstavničkom domu sedi 435 kongresmena, nemaju svi pravo da biraju predsednika, već kongresmeni jedne savezne države moraju da stanu iz jednog kandidata i daju mu samo jedan glas. Malo je jednostavnije u Senatu gde svaka država daje po dva senatora, koji u ovom slučaju moraju da se slože koga da podrže.
Tako glasanje za predsednika postaje potpuno disproporcionalno, jer u 10 američkih država živi više od polovine stanovnika, koji bi u ovom slučaju imali samo petinu glasova. Ukoliko nekim slučajem glasanje za prdsednika u Predstavničkom domu bude nerešeno, a Senat izabere potpredsenika, on će i obavljati dužnost predsednika sve dok se drama u Predstavničkom domu ne rasplete.
Potpredsednik u ovom slučaju može da bude iz suparničke stranke predsedniku. U najgorem slučaju, ukoliko je u oba doma Kongresa glasanje nerešeno, dužnost predsednika obavlja predsedavajući Kongresa.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
(Mondo)