Napadi atomskom bombom na Hirošimu i Nagasaki 6. i 9. avgusta 1945. proizašli su iz šestogodišnjeg rada naučnika iz Evrope i Severne Amerike započetog 1939., odnosno 1941., kada američka vlada pokreće Projekat Menhetn isključivo s ciljem izrade atomske bombe. Projekat Menhetn odvijao se u tajnosti, a na čelu tima naučnika bio je američki teorijski fizičar Robert Openhajmer s Kalifornijskog univerziteta u Berkliju.
Sve je počelo u idiličnom predelu Los Alamosa u Novom Meksiku, a Openhajmer je vodio do tada neviđeni tim brilijantnih naučnika, među kojima su bili nobelovci poput Enrika Fermija, Nilsa Bora i Hansa Betea. Prosečni uzrast naučnika je u tom trenutku bio oko 26 godina.
Albert Ajnštajn, koji nije bio deo ovog tima jer zbog svog pacifizma nije prošao sigurnosnu proveru, delio je bojazan vodećih naučnika da bi nacistička Nemačka mogla da proizvede nuklearno oružje pa je 2. avgusta 1939. supotpisao pismo američkom predsedniku Frenklinu D. Ruzveltu o važnosti razvoja nuklearne tehnologije.
Ali, Ajnštajn je predsednika takođe upozorio i na destruktivan potencijal nuklearne fizije koju je otkrio nemački hemičar Oto Han, navodeći da bi taj postupak mogao da rezultira "iznimno snažnim bombama nove vrste". U avgustu 1942. SAD službeno pokreće tajni program razvoja atomske bombe koji je odobren godinu ranije. Postao je poznat kao Projekat Menhetn i u njega je bilo uloženo dve milijarde dolara.
Robert Openhajmer postaje 1943. direktor tajne laboratorije u Los Alamosu u kojoj će nastati atomska bomba. Na projektu sarađuju vrhunski američki, britanski i kanadski fizičari, kao i nekolicina tada vodećih naučnika koji su pred nacističkom Nemačkom pobegli iz svojih domovina u Evropi.
Pripema za napad na Japan
Između maja i jula, delovi atomskih bombi prebačeni su brodom na Tinian, na Marijanski arhipelag od 15 vulkanskih ostrva u severozapadnom delu Tihog okeana. Bombarderi B-29 su s tih ostrva mogli lako da stignu do Japana.
U blizini Alamogorda, u Novom Meksiku, na današnji dan, 16. jula u 5.30 ujutro izvedena je tajna proba pod nazivom "Triniti", kojom je dokazana neverovatna snaga atomske bombe i svet je uveden u nuklearno doba. Bila je to nuklearna naprava, a proba je izvedena u pustinji Jornada del Muerto. Svetlo koje je proizvela moglo je da se vidi 250 milja daleko, a zvuk detonacije čuo se 50 milja daleko.
Devet dana kasnije, 25. jula, predsednik Truman je odobrio misiju da se na Japan baci atomska bomba. Takođe je dao zeleno svetlo da se bace i dodatne atomske bombe kada postanu dostupne.
Hirošima i Nagasaki
Po naredbi Trumana, američki bombarder B-29 nazvan "Enola Gay" izbacio je 6. avgusta na Hirošimu 15 kilotona tešku nuklearnu bombu s visine od 9.400 metara u kojoj je bilo 60 kilograma urana. Bomba nazvana "Mališan" eksplodirala je na visini od oko 600 metara iznad tla, izazvaši toplotni talas temperature do 5.000 stepeni, snažni udarni talas brzine 800 km/h i plamene oluje koje su uništile gotovo sve unutar dvanaest četvornih kilometara.
U prvim sekundama usmrćeno je između 70.000 i 80.000 ljudi, da bi u mesecima koji su usledili broj mrtvih zbog radijacije narastao na 140.000. Eksplozija je uzrokovala i vreli oblak prašine u obliku pečurke visok 15.250 metara koji se video s udaljenosti od 560 km.
Zlokobni "Enola Gay", koji je ispustio najsmrtonosniji teret na svetu, sada se nalazi u muzeju vazduhoplovstva kod aerodroma "Dulles" u blizini Vašingtona.
Nakon toga, 9. avgusta u 11.02 sati, atomska bomba "Debeljko" je bačena na Nagasaki. Bomba je detonirana na visini od 470 metara od tla i ubila 22.000 ljudi, da bi posle 39.000 osoba umrlo od posledica radijacije. Nagasaki je napadnut atomskom bombom od plutonijuma.
Japanski car Hirohito je 15. avgusta naciji objavio da je rat izgubljen.
"Hibakushe" - prezreni i odbačeni
U napadima na Hirošimu i Nagasaki ne samo da je poginulo više od 200.000 ljudi, već se i preživeli - "hibakuše" - decenijama suočavaju s fizičkim i psihološkim traumama tog "nezamislivog užasa", ali i stigmom koja ih prati - prezrene i odbačene.
Vrelina koju su proizvele eksplozije prouzrokovala je na hiljade požara, a vatrena oluja je progutala sav kiseonik te su se brojni preživeli naprosto ugušili. Procenjuje se da se od celokupnog broja poginulih u Hirošimi, više od polovine njih ugušilo zbog nestanka kisika. Preživjeli se prisećaju ljudi kojima su oči ispale iz duplja, ljudi bez ekstremiteta i onih koji su rukama pokušali da spreče da im iz rupe na atomaku ne iscure unutrašnji organi.
Smrad izgorelog ljudskog mesa, prepričavaju "hibakuše", bio je zastrašujuće snažan. "Sećam se tela dece prtvorenih u ugalj oko područja hipocentra, izgledali su poput crnih stena", priča Koiči Vada, koji je tada imao 18 godina. On je preživeo napad na Nagasaki.
Učinci radijacije su se pokazali smrtonosni u trenutku napada, a preživeli trpe posledice do kraja života. Akutna radijacija uključivala je simptome poput povraćanja, mučnine, glavobolja, dijareje, krvarenja i gubitka kose, a radijacijska bolest se pokazala fatalnom za veliki broj ljudi u narednim nedeljama i mesecima.
"Hibakuše" trpe dugoročne posledice, a ponajviše su obolevali od raznih vrsta karcinoma. Uprkos mukama koje prolaze i njihovom statusu kao prvim žrtvama atomske ere, zajednica im je uglavnom okrenula leđa. Prezreni i odbačeni, društvo ih je posebno, zbog uticaja radijacije, izbacilo iz ljudi željenih za stupanje u brak.
Bivši američki predsednik Barak Obama je 2016. bio prvi aktualni američki predsednik koji je posetio Hirošimu. Sastao se i s preživelima i pozvao na svet bez nuklearnog oružja, ali izvinjenje za atomske napade je izostavljeno.
(Mondo)