Vili Fransis, 17-godišnji crni tinejdžer, 3. maja 1946. pripremao se za svoje poslednje trenutke na ovom svetu. Dok je bio privezan za “Groznu Gerti“, kako su zvali električnu stolicu u Luizijani, previše uplašen da bi rekao zbogom, Fransis je samo stisnuo pesnice i čekao neizbežni trenutak kada će prekidač biti pritisnut. Ali, kada je došao trenutak, nešto je pošlo naopako.
Čudom, Fransis je preživeo.
Nije ni znao da će njegov opstanak pokrenuti jednogodišnju sudsku bitku koja će njegov slučaj odvesti sve do Vrhovnog suda SAD. Na njegovu žalost bitka se završila neuspešno i on je ostao označen do dana današnjeg kao "tinejdžer koji je dva puta pogubljen".
Nakon svog prvog neuspešnog pogubljenja, Fransis je dao redak uvid u to kakav je osećaj kada struja prođe kroz čovekovo telo. I to ne običnoj struji već onoj koja se koristi za pogubljenje na električnoj stolici.
"Osećao sam se kao da me sto hiljadu igala i čioda bode svuda, a u levoj nozi sam imao osećaj kao da je neko seče žiletom. Osećao sam kako mi ruke skaču sa strane. Na trenutak sam pomislio da ću prevrnuti stolicu. Mislim da sam viknuo da stanu. Kažu da sam rekao: ‘Skini to! Skini to!’ Znam da sam svakako želeo da je isključe."
Nakon što je stolica otkazala, otkriveno je da je “Grozna Gerti“ pogrešno postavljena. U to vreme, električna stolica je bila prenosiva i transportovana je kamionom iz zatvora u zatvor u Luizijani da bi se sprovela pogubljenja. Dva odgovorna lica - kapetan Efi Foster i zatvorenik po imenu Vinsent Venecia, koji je radio kao pomoćni električar u zatvorskom sistemu u Luizijani - pili su noć ranije.
Uprkos tome što su oni pogrešili, kapetan je bio besan na dečaka. Kada je trebalo da pritisne prekidač Foster je rekao - "Zbogom, Vili". Kada je nekoliko minuta kasnije shvatio da je Fransis još disao Foster je viknuo: "Ovaj put sam te promašio, ali ću te srediti sledeće nedelje ako budem pa makar morao da koristim kamen".
Ali, Vili Fransis nije pogubljen sledeće nedelje.
Umesto toga, iznenada je gurnut na naslovnu stranu novina. Mnogi su na njegov opstanak gledali kao na Božji čin. Da li bi Luizijana sada, u dobroj nameri, mogla da ubije ovog crnog tinejdžera? Izveštavanje medija je takođe privuklo neželjenu pažnju na način na koji su Afroamerikanci tretirani u sudskom sistemu Luizijane. Fransis, koji je bio siromašan, crn, a još nije bio ni punoletan (kao i mnogi zatvorenici) imao je malo pravne zaštite na raspolaganju.
ZLOČIN
Šesnaest meseci ranije, u novembru 1944., neko je ubio Endrua Tomasa, popularnog belog farmaceuta u Frensisovom rodnom gradu. Dva meseca nakon ubistva, bez osumnjičenog, šerif tog grada je pozvao je Šefa policije u Port Arturu da uhapsi "bilo kog čoveka" kako bi ovaj slučaj stavio u fioku. Nekoliko nedelja kasnije dobili su svog čoveka - Vilija Fransisa.
Fransis, koji je bio u poseti jednoj od svojih sestara u Port Arturu, uhapšen je pod sumnjom da je saučesnik dilera droge. Ali kada policija nije mogla da ga poveže sa dilerom droge, počela je da ga ispituje o ubistvu. Policija je navodno pronašla novčanik i ličnu kartu ubijenog farmaceuta kod Fransisa. Za nekoliko minuta policija je dobila potpisano priznanje od dečaka za ubistvo, nakon čega je usledilo drugo priznanje sledećeg dana. Policija je negirala bilo kakvu prinudu, iako su neke od upotrebljenih reči najverovatnije rezultat diktata policajca.
Tri nedelje nakon hapšenja, Fransis se našao pred velikom porotom belaca. On se izjasnio da nije kriv, ali su njegovi beli advokati pokušali da ponište njegovo izjašnjavanje, a zatim su odbili da daju uvodnu reč. Frensisovi advokati nisu unakrsno ispitivali svedoke iako su dokazi protiv njega u najboljem slučaju bili sumnjivi. Mnogo toga misterioznog se pojavilo na temu oružja kojim je ubijen farmaceut. Fransis je navodno ukrao pištolj od šerifovog zamenika, ali je on prijavio da je pištolj nestao dva meseca pre ubistva. Štaviše, sa pištolja nisu uzeti otisci prstiju, meci pronađeni u Tomasovom telu nisu se poklapali sa onima iz pištolja, a sumnjivo je da su pištolj i meci izgubljeni pre suđenja dok su bili na putu u FBI na analizu.
U stvari, pištolj je povezao zamenika šerifa sa ubistvom. Čak je pretio da će ubiti Tomasa, za koga je sumnjao da je pokušao da ima aferu sa njegovom ženom. Štaviše, Tomasove komšije su u noći ubistva probudili pucnji. Jedan od njih je tvrdio da je video farove automobila na Tomasovom prilazu. Malo je verovatno da je siromašni crni tinejdžer imao pristup automobilu. Kao prvo, Fransis nije mogao ni da vozi.
I na sveto, patolog je naglasio da je Tomasa najverovatnije ubio profesionalac, neko iskusan sa pištoljem.
PONOVNO SUĐENJE
Dečakov otac, Frederik Fransis, uspeo je da angažuje advokata Bertranda De Blana, koji je uprkos tome što je bio najbolji prijatelj sa ubijenim farmaceutom, pristao da se bori za Fransisa na sudu. Tokom naredne godine, on će se žaliti na Frensisovu smrtnu kaznu.
De Blank je tvrdio da „nije ljudski naterati čoveka da ide dva puta na stolicu“, što je predstavljalo “okrutnu i neobičnu kaznu“ prema Osmom amandmanu, a takođe je bilo protivno klauzuli Petog amandmana. Advokat je imao tešku bitku pred sobom. Prvo se suočio sa Odborom za pomilovanja Luizijane 31. maja 1946. Uprkos njegovim strastvenim argumentima, Frensisu je bilo zakazano još jedno 7. juna 1946. De Blank je uspeo da premesti dečakov slučaj pred Vrhovni sud SAD.
Nažalost, konačno glasanje među sudijama je bilo 5-4 u korist smrtne kazne. Bilo je to jedan dan nakon osamnaestog rođendana Vilija Fransisa. Uprkos tome što je lično presudio protiv Fransisa sudija Feliks Frankfurter je uz pomoć prijatelja advokata, pokušao je da ubedi guvernera Luizijane Džimija Dejvisa da Fransisa pomiluje. Nažalost, nije uspeo. De Blank nikada nije odustao od Fransisa. Zakleo se da će mu obezbediti pravo suđenje nakon što je saznao da je jedan od Fransisovih prvobitnih dželata bio pijan kada je postavljao “Groznu Gerti“. Ali Fransisu je odbijeno novo suđenje. Kada je De Blank obavestio Fransisa da će se žaliti ponovo Vrhovnom sudu, Fransis mu je rekao da se ne trudi. Nije želeo više da trpi razočarenje i rekao je: "Spreman sam da umrem".
Devetog maja 1947. godine, nešto više od godinu dana nakon prvog pokušaja egzekucije, Vili Fransis je vezan za električnu stolicu. Pitali su ga da li ima završne reči. On je odgovorio - "Baš ništa". U 12:05, pritisnut je prekidač. Pet minuta kasnije Fransis je proglašen mrtvim.
(MONDO)