Veliki deo izveštaja, kako medija, tako i obaveštajnih službi, o masivnom ruskom nagomilavanju u blizini ukrajinskih granica je pogrešan. Potencijalno, Rusi imaju preko 100 bataljona spremnih za kopneni manevar u Ukrajinu, uz podršku stotinu borbenih aviona i jurišnih helikoptera, artiljerije i raketa, kao i ratnih brodova u blizini obale. Ali jasan interes ruskog predsednika Vladimira Putina je da koristi što je moguće manje ove vojne sile. Samo koncentrisanjem svih ovih jedinica pred očima kamera postigao je željeni efekat bez ispaljivanja ijednog metka.
Rusiju ponovo svi vide kao supersilu koja može da započne svetski rat, ako tako odluči. Ovo više nisu bedni ostaci nekada moćne Crvene armije, čiji su vojnici prodavali oružje da bi kupili hranu u haotičnim godinama neposrednog postsovjetskog doba. Putin je pokazao vojsku koja je prošla kroz sveobuhvatan proces modernizacije i prenaoružavanja. Ruska javnost se ne razlikuje mnogo od javnosti drugih zemalja. Ni ona nema patriotski poriv da vidi svoje sinove kako se vraćaju kući u kovčezima, stoji u analizi izraelskog lista Haaretz.
Sve vojne kampanje u koje je Putin krenuo – u Čečeniji, Gruziji, Krimu, istočnoj Ukrajini i Siriji – oslanjale su se na to da lokalne milicije kolaboracionista, separatista i plaćenika obavljaju većinu posla na terenu. One su pojačane relativno malim ruskim grupama za specijalne operacije, pri čemu je broj ruskih vojnika na terenu svedeni na minimum. Umesto toga, Rusija je obezbedila elemente koji menjaju igru: vazdušno bombardovanje, rakete dugog dometa, elektronsko ratovanje i sajber napade.
Ruska kopnena invazija velikih razmera, na koju su Bajdenova administracija i zapadne obaveštajne organizacije upozoravale nedeljama, zaista odgovara razmerama snaga koje se nalaze oko Ukrajine. Ali to se ne uklapa u doktrinu hibridnog ratovanja koju je razvila i praktikovala Rusija u poslednje dve decenije, koja se oslanja na propagandu, psihološki rat i sajber napade koliko i na konvencionalnu vatrenu moć.
Kontradiktorni izveštaji u poslednja dva dana o udaljavanju ruskih jedinica ili ka granici su nebitni. Oni ne ukazuju na kraj ove krize ili neposredan napad. Ima više smisla pogledati maršutu ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua. U utorak popodne, umesto da rasporedi svoje trupe za napad za koji je rečeno da će se desiti u 3 sata ujutru, on je bio u ruskoj vazdušnoj bazi u Siriji, posmatrao raspoređivanje strateških bombardera i delio medalje, navodi se u analizi Harretz-a.
Šojgu i Putin imaju vremena. Bataljoni i eskadrile se mogu pomerati. Maksimalni pritisak, na Ukrajinu i zapadne vlade, ostaće još mesecima. Rusija će i dalje imati dovoljno snaga da izvrši svoje ciljeve u regionu Donbasa i duž obale Crnog mora, iako još uvek nema potrebe da se one koriste.
Vreme kada je Putin najavio "delimično" povlačenje nije slučajno. Nije to uradio nakon razgovora sa američkim predsednikom Džoom Bajdenom ili posle sastanka sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom. Odlučio je da to učini na dan kada se sastao sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, koji je tokom krize zauzimao mnogo blaži ton prema Rusiji, odbijajući da se javno obaveže na suspenziju gasovoda Severni tok 2 ako Rusija izvrši invaziju. To ne znači da je Šolcova diplomatija bila efikasnija – samo da će Putin nastaviti da pokušava da čini sve što može da stvori razdor među zapadnim rukovodstvom, piše Haaretz.
Teško je pobeći od utiska da zapadni političari i barem delovi obaveštajnih i vojnih eksperata koji ih obaveštavaju i dalje razmišljaju o ratovima iz prethodnog veka kada procenjuju Putinove namere. Doba u kome masovna mobilizacija trupa neizbežno vodi u rat, kao što je to bilo 1914. godine kada su se svetla ugasila širom Evrope, završilo se kada su vojske počele da koriste moderne komunikacije.
Ni napadi poznati kao "lažna zastava“ – poput onog koji su nacisti organizovali na granici sa Poljskom 1939. – više nisu korisni kao izgovor za invaziju. Da su Rusi pokušali tako nešto 2022. godine, to bi bilo demontirano i izloženo na društvenim mrežama za nekoliko minuta. Slično tome, i drugi klišei iz Drugog svetskog rata, poput "Rusija neće napasti pre nego što se blato smrzne" – kao da danas Rusi nemaju dovoljno borbenih vozila širokih gusenica ili Ukrajini nedostaju asfaltni putevi.
Ruska invazija na Ukrajinu, ako se dogodi, biće drugačija po svojim razmerama i metodama od prethodnih ratova. U stvari, to se već dogodilo i traje poslednjih osam godina, otkako su Rusi odgovorili na revoluciju na Majdanu 2014. aneksijom Krima i inžinjeringom preuzimanja od strane separatističkih zastupnika enklava u Donbasu. Od tada traje sukob niskog intenziteta, daleko od očiju medija, oduzimajući živote hiljada Ukrajinaca i domove stotina hiljada interno raseljenih izbeglica. Čak i ako se sve ruske jedinice vrate u bazu, to će se nastaviti gde god Putin odluči da nastavi da podriva krhku ukrajinsku demokratiju. Bez obzira da li on odluči da pokrene sveopšti rat ili ne, postojanje prozapadne demokratije u Ukrajini za njega je nepodnošljivo i on će nastaviti da pokušava da je uguši, zaključuje Haaretz.
(MONDO)