Priznanje nezavisnosti dve otcepljene republike Donjeck i Lugansk od strane Vladimira Putina usledilo je posle nadrealnog direktnog prenosa sednice Saveta bezbednosti u Kremlju. Sedeći sa 13-očlanim savetom, Putin je nagovarao i raspravljao dok su, jedan po jedan, njegovi najviši zvaničnici – uključujući Dmitrija Medvedeva, bivšeg predsednika i premijera, i ministra spoljnih poslova zemlje, Sergeja Lavrova – izlazili da za govornicom svom šefu daju razloge za formalno priznanje dve republike na istoku Ukrajine.
Putin je sledio ovu odluku tako što je ovlastio ruske trupe da pređu u republike u svojstvu "mirovnih snaga“. Takođe je saopšteno da sporazumi o priznanju daju Rusiji pravo da tamo uspostavi vojne kampove, piše The Conversation.
Okrivljujući za odluku u potpunosti Ukrajinu i one vlade na zapadu – pre svega Sjedinjene Države – koje "kontrolišu" Ukrajinu, Putin je više puta doveo u pitanje sam legitimitet postojanja Ukrajine kao nacionalne države. On je izneo argument koji je po jeziku bio veoma sličan eseju koji je objavio na sajtu Kremlja u julu 2021. - O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca. Putin je priznavanje prikazao kao odlučujući korak istinske "velike sile“ koja zastupa svoje interese i štiti ranjive "srodničke“ zajednice. Ali trenutno imamo više pitanja nego odgovara, a najočiglednije pitanje je da li je ovo kraj sadašnje krize ili bar početak njenog kraja.
Optimistično gledano - priznanje nudi izlaz za sve. Putin spašava obraz ponižavajući Ukrajinu i Zapad, ali izbegava rat u punoj snazi čime se izbegavaju ljudske žrtve i ekonomski troškovi sa kojima bi se suočila Rusija. Ako ovo uzmete zdravo za gotovo – da je Putin zainteresovan samo za zaštitu prava dve proruske republike – onda bi prihvatanje priznanja poštedelo Ukrajinu velike vojne konfrontacije sa Rusijom. To bi takođe značilo da bi Kijev izbegao unutrašnje političke poteškoće i socio-ekonomske troškove koje bi primena duboko nepopularnog sporazuma iz Minska iz 2015. značila za ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog i njegovu vladu, navodi The Conversation.
Kao iu Gruziji nakon invazije 2008. – i sa Krimom nakon njegove aneksije od strane Rusije 2014. – priznanje bi moglo dovesti do postepene stabilizacije u regionu. Nijedna strana više ne mora da raspravlja o primeni sporazuma iz Minska. Zastoj koji je postignut u ovom procesu više ne bi predstavljao izvor napetosti i međusobnog optuživanja.
Ali ovo je veoma optimistična pretpostavka. Bilo bi pogrešno tumačenje možda najopasnijeg trenutka evropske i globalne bezbednosti od kraja hladnog rata. Ostaje činjenica da je priznanje dve otcepljene republike još jedno veliko kršenje međunarodnog prava.Zapadne sankcije se sada uvode i mogu uključivati potpune i najviše kaznene mere. Čini se da su dosadašnje nesuglasice između EU, SAD i Velike Britanije o razmerama sankcija prevaziđene. Ruske akcije su, ako ništa drugo, ojačale zapadnu odlučnost, kao što je jasno iz neposrednih odgovora zemalja poput Velike Britanije i Nemačke, koje su najavile da neće sertifikovati ruski gasovod Severni tok 2.
Očigledno je da je Putin postao ubeđen da je kontinuirani status Donjecka i Luganska kao de fakto država u Ukrajini – a samim tim i kao instrumenta uticaja na Ukrajinu, a time i na njene zapadne partnere – prestao da služi ciljevima Rusije. Ali njegov jednosatni televizijski govor nije dao razloga za optimizam da je njihovo priznanje stavilo tačku na „ukrajinsko pitanje“.
Značajno je da se Putinov govor mnogo više fokusirao na šire probleme rusko-ukrajinskih odnosa nego na problem dve republike. Ruski predsednik je ponovio mnogo širu agendu koja jasno povezuje situaciju u Ukrajini sa njegovim ukupnim izazovom međunarodnom poretku. U tom pogledu vredi pažljivije razmotriti različite isečke.
Prema Putinu, Ukrajina je – kao rezultat sovjetskog povlačenja granica 1920-ih, 1940-ih i 1950-ih – postala „veštačka” teritorijalna konstrukcija. Nakon raspada SSSR-a, završila je sa „istorijski ruskim teritorijama“ naseljenim etničkim Rusima čija su prava narušena u savremenoj Ukrajini. Putin je takođe tvrdio da su ova kršenja velikim delom posledica toga što je Ukrajina propala država u kojoj odluke donose korumpirane vlasti koje su pod kontrolom "zapadnih prestonica“. Ali, što je možda najvažnije, ponovio je da je Ukrajina, približavanjem NATO-u, već stvorila pretnje Rusiji – na koje Rusija mora da odgovori, piše The Conservation.
Uzevši u obzir potpisivanje i neposrednu ratifikaciju „sporazuma o prijateljstvu” između Rusije i sada priznatih otcepljenih republika i odluku da se ruske trupe prebace u novopriznate republike, Putinov govor o priznanju i njegov ton čine mnogo verovatnijim da će cela situacija nastaviti da se produbljuje. Realnije rečeno, priznanje i akcije koje su preduzete neposredno nakon toga signaliziraju dramatičnu eskalaciju od strane Rusije. Niko ne bi trebalo da bude u nedoumici oko činjenice da je ova kriza daleko od kraja.
(MONDO)