Koliko god značajna bila ruska invazija na Ukrajinu, strateški najvažniji događaj poslednjih nedelja bio je globalni ekonomski rat između Rusije i SAD i njenih saveznika. Rusija se, međutim, već duže vreme sprema da se suoči sa evropskim centrima moći i izazove zapadni socio-ekonomski model. Strateški interesi Rusije u Ukrajini su dobro poznati. Geografija i istorija Rusije primoravaju njene lidere da stvore i sačuvaju tampon zonu između Moskve i velikih sila u Zapadnoj Evropi i da obezbede pristup Crnom moru. Ukrajina je ključna za oba cilja. Ali izvan Ukrajine, Kremlj doživljava širenje zapadnog uticaja na istok, uključujući i Rusiju, kao modernu prikrivenu invaziju koja preti ruskom režimu.
Ovo u svom autorskom tekstu piše Antonia Kolibasanu, glavni operativni direktor kompanije "Geopolitical Futures".
"Nisu zapadne organizacije poput NATO-a i Evropske unije te koje izazivaju Kremlj, već socio-ekonomski model koji je omogućio pobedu u Hladnom ratu i koji je naveo istočne Evropljane da žele da se pridruže tim organizacijama. Kada je postao predsednik Rusije 2000. godine, posle raspada Sovjetskog Saveza i ekonomske krize 1990-ih, Vladimir Putin je nasledio razorenu zemlju. Mnogi Rusi su razmišljali o pridruživanju Evropskoj uniji, nadajući se da će to usklađivanje doneti bolji život. Prioritet ruskog establišmenta bio je stabilizacija i obnova zemlje. Putin je samo želeo da preživi politički. Po uzoru na prošle uspešne ruske lidere, on je centralizovao vlast. Znajući da su mu potrebni stabilnost i rast da bi usporio stopu emigracije i rešio lošu demografiju Rusije, Putin je nastojao da Evropu učini ekonomski zavisnom od Moskve. Osvrćući se na istoriju i trenutni odnos snaga, on je identifikovao Nemačku kao oslonac njegove strategije zavisnosti", navodi ona.
Prema njenim rečima ruske veze sa Nemačkom bile su ključne za širenje veza sa Evropskom unijom, ali to je bio samo početak ruske strategije u Evropi.
"Rusija je otvorila svoju ekonomiju zapadnim investicijama, uspostavila veze širom kontinenta i pokušala da razume unutrašnje funkcionisanje birokratije EU. Uspostavila je bliske poslovne veze sa Italijom, Francuskom i kasnije Mađarskom, i izgradila političku mrežu koja bi pomogla da proširi svoj uticaj u Evropi. Za Moskvu je učenje o evropskim ranjivostima bilo jednako važno kao i izgradnja njene ekonomije i rast Rusije u stabilnu ekonomsku silu. Kremlj je takođe vodio kampanju da se pridruži Svetskoj trgovinskoj organizaciji kako bi uspostavio dublje odnose sa najvećim svetskim ekonomskim igračima. U tom procesu, Moskva je imala koristi od stranih investicija u Rusiji i naučila je kako funkcioniše globalna ekonomija, izgrađujući partnerstva ne samo sa zapadnim ekonomijama već i sa drugim ekonomskim silama. Jedini problem je bio u tome što Kina, njen glavni saveznik protiv tih blokova, nije videla ubrzani rast kojem se nadala i što je još uvek u velikoj meri zavisila od američkog tržišta, dajući Pekingu ograničenu mogućnost da se suprotstavi interesima SAD u svetu i primoravajući Rusiju da zadrži njen fokus na Evropu", napisala je ona, a prenosi "Marketwatch".
Ona napominje da su prosečni Rusi za vreme Putina primetili poboljšanje svog životnog standarda.
"U većim ruskim gradovima život je bio sličan onome u razvijenim zemljama Evrope. Međutim, kada je postala glavni igrač na energetskom tržištu, Rusija je takođe povećala svoju izloženost globalnim ekonomskim ciklusima. Evropska ekonomska kriza 2010-ih izazvala je jezu u Moskvi. Ruska ekonomija je generalno ostala krhka, a jaz između urbanih i ruralnih područja ostao je opasno visok, potencijalno ugrožavajući Putinovu kontrolu. Istovremeno, Zapad je ponudio atraktivan model za rivala Rusiji. Kremlju nije smetao toliko rastući uticaj u ruskoj tampon zoni, već činjenica da bi obični Rusi mogli da pogledaju istočnu Evropu i vide bolji model za političku organizaciju i ekonomski rast. Onda je udarila pandemija. Ruski predsednik se očigledno plašio da bi ekonomska nesigurnost izazvana kovidom-19 mogla da ugrozi ekonomsku bezbednost i stabilnost njegove zemlje. Kako su najgori društveno-ekonomski efekti pandemije izbledeli, akcija protiv ovih centara moći postala je hitna. Sa tačke gledišta Kremlja, ovo je bio jedinstven trenutak. SAD pokušavaju da smanje svoje prisustvo u Evropi i umesto toga se fokusiraju na indo-pacifičke i domaće probleme. Drugim rečima, sa stanovišta Kremlja, transatlantski savez i Evropska unija izgledaju slabi. Što je najvažnije, ruski lideri veruju da su stekli dovoljno znanja o načinu na koji sistem funkcioniše i da se mogu efikasno boriti protiv njega", navela je ona.
Ističe da se Rusija sprema na ovaj sukob barem od ranih dvehiljaditih godina.
"Pored gomilanja deviznih rezervi, Moskva je izgradila trgovinske blokove i produbila odnose sa projektima poput Evroazijske ekonomske unije. U Evropi je to namamilo Nemačku da postane zavisna od ruskog prirodnog gasa, što je, kao što je danas jasno, izuzetno otežalo Evropi da prekine uvoz ruskog energenta. Prelazak sa gasa bi zahtevao od Evrope da izgradi novu infrastrukturu - skup proces koji oduzima mnogo vremena. Blisko nemačko-rusko partnerstvo je takođe koristilo strategiji Kremlja za Evropu i na druge načine. Da damo praktičan primer, EU je imala planove da reku Dunav učini potpuno plovnom kroz uspostavljanje dodatnih kanala, povećavajući vezu Centralne Evrope sa Crnim morem. Ovo bi Evropi dalo više uticaja protiv Rusije u ovom trenutku, kada je rat u Ukrajini primorao komercijalne tokove sa Crnog mora na mnogo skuplje kopnene rute. Umesto toga, pozitivni odnosi sa Moskvom učinili su da ovaj projekat deluje nepotreban i on je izbledeo", piše ona.
Nije slučajno, nastavlja ona dalje, da je posle 2012. godine, prve pune godine u kojoj je Severni tok 1 bio operativan, Evropa postala mnogo nespremnija da usvoji politiku koja bi se mogla smatrati antiruskom.
"U Nemačkoj jednostavno nije bilo interesa da se ona sprovede. Takođe nije slučajno što su odnosi između SAD i Nemačke za to vreme zahladneli. Sjedinjenim Državama je bila potrebna Nemačka da vodi Evropu, ili barem da zadrži neutralnost, kako bi sprečila Rusiju da proširi svoj uticaj u Evropi kako se SAD povlače. Činjenica da je Rusija pristupila Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2012. dala joj je još veći uticaj u svetskoj ekonomiji. Takođe je vredno napomenuti da je Kremlj koristio lične odnose da ojača svoj uticaj. Bivši nemački kancelar Gerhard Šreder imenovan je da vodi Severni tok 1. Sverni tok je takođe angažovao bivšeg finskog premijera Pava Liponena kao konsultanta da ubrza proces izdavanja dozvole u Finskoj. Bivši italijanski premijer Mateo Renci bio je u odboru Delimobila. Bivši finski premijer Esko Aho bio je u upravnom odboru najveće ruske banke, Sberbanke. Bivši austrijski kancelar Kristijan Kern podneo je ostavku na mesto upravnog odbora ruske državne železničke kompanije u ranim danima rata u Ukrajini, dok je drugi bivši kancelar Volfgang Šusel ostao u odboru ruskog Lukojla", navodi ona.
Prema njenim rečima, bliska saradnja sa Evropljanima u poslednje dve decenije omogućila je Rusiji da nauči šta je važno za stabilnost njihovih zemalja.
"To je takođe pomoglo Kremlju da bolje razume njihove političke agende i podrži ciljeve koji idu u njegovu korist. Na primer, Rusija je sa entuzijazmom podržavala mnoge zelene politike, poput odluke Nemačke da odustane od nuklearne energije — što je dovelo do većeg oslanjanja na ruski gas. A Rusija je otvoreno podržavala populističke partije širom Evrope i efikasno koristila informacioni rat, a sve u pokušaju da destabilizuje i na kraju podeli Evropu. U globalu, Rusija održava bliske odnose sa tradicionalnim neprijateljima i konkurentima Zapada. Ulazak u STO dao joj je jaču poziciju na globalnoj sceni, koja se koristi za unapređenje uticaja i interesa globalnih igrača u nastajanju, uključujući zemlje BRIKS-a, u koje spadaju i Brazil, Indija, Kina i Južna Afrika. Iako su rezultati bili skromni, Rusija je promovisala grupu kao alternativu međunarodnim udruženjima i nastavila da se fokusira na izgradnju veza sa Kinom i Indijom, uspostavljajući veze za koje se nadala da će izdržati u potencijalnoj konfrontaciji, koju vidimo kako se odvija danas", piše ona.
Da bi se suprotstavila trenutnim sankcijama, navodi ona, Rusija je tražila pomoć od Kine.
"Evroazijska ekonomska unija joj daje punomoćje za nastavak poslovanja sa svetom. U isto vreme, prisustvo Rusije na Bliskom istoku i delovima Afrike pomaže joj da zadrži visoku cenu nafte — dovoljno visoku da može da nastavi da plaća svoje račune. Uticaj na Bliskom istoku i u Sahelu, dve veoma nestabilne, ali resursima bogate oblasti, takođe daje Rusiji više uticaja na svetsku ekonomiju. U izgradnji svoje mreže, Rusija je pokušala da se fokusira na ekonomiju i jačanje slabosti u globalnoj mreži. Proširila je svoj uticaj u inostranstvu, uveravajući se da će zavisnosti koje je ohrabrivala biti dovoljno jake da joj daju polugu, ali da izgubi dovoljno da omogući njeno povlačenje kada je to potrebno. Ruska strategija svakako ima svoje slabosti, ali Rusija ima mogućnosti da se suprotstavi protivniku tokom aktuelnog globalnog ekonomskog rata. Podrška fragmentaciji EU kroz njene ekonomske veze u Evropi i korišćenje znanja o evropskoj politici koje je stekla tokom godina verovatno su najvažniji elementi njene strategije. Trenutak kada evropski građani osete reperkusije zapadnih sankcija je kada će blok postati krhkiji, što će Rusiji omogućiti da iskoristi slabosti EU", piše ona i dodaje:
"Svet je svedok svog prvog ekonomskog svetskog rata modernog doba. Pravila su nedefinisana, a globalna ekonomija je složena, što znači da je kolateralna šteta neizbežna i često nepredvidiva. Polako postajemo svesni posledica koje sankcije Rusiji imaju na globalnu ekonomiju. Manje su jasni instrumenti koje Rusija može upotrebiti. Kako će ovo promeniti svet je misterija. Sve što možemo da uradimo je da se osvrnemo na ono za šta se Rusija pripremila i da pretpostavimo šta bi moglo da usledi. Ovo je samo početak."
(MONDO)