Marija Zaharova, portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije i desna ruka Sergeja Lavrova, jedna je od najkontroverznijih i najživopisnijih ličnosti na političkoj sceni Rusije.
Njeni nastupi razbijaju sterilnost zvaničnog političkog obraćanja i, kako reče jedan analitičar političkih prilika u Rusiji, pretvaraju se u pravo pozorište. Zbog toga je Maša, kako je od milja zovu, uvek u centru pažnje, bilo da se svađa sa novinarima ili na društvenim mrežama postavlja snimak kako liže jagode dok u Ukrajini besni rat.
Zaharovu i njen modus operandi najbolje opisuje jedan događaj sa pres konferencije od pre par godina koji je imao milionske preglede na jutjubu. Novinar Erika Mikonen sa finske televizije, usudio se da pita Zaharovu o anti-LGBT kampanji koju je u Čečeniji pokrenuo Ramzan Kadirov, a otkrivena je kada su žrtve represije počele da govore za medije. Zaharova je odgovorila svojom uobičajenom "mirnom razdraženošću". Ona se nije obratila Mikonenu, već čečenskom lideru, koji je optužen za kršenje ljudskih prava, uključujući ubistva i mučenja: "Gospodine Kadirov, današnjem brifingu prisustvuje predstavnik finske televizije… Da li biste mogli da joj organizujete putovanje u Čečensku Republiku tokom kojeg će moći da pronađe odgovore na pitanja koja je toliko zanimaju?" Zatim je sišla sa podijuma i prišla Mikonenu, pitajući ga: "Ne plašiš se, zar ne? Ponavljam: mi se ovde ne šalimo. Aktivno radimo na tome da vas pošaljemo direktno u Čečeniju". A onda mu je, gotovo neprimetno, namignula.
Ovaj događaj protumačen je kao ozbiljna pretnja, a sam Mikonen je kasnije opisao kako se osećao u tim trenucima: "Bilo je veoma nezgodno i neprijatno. Delovalo je kao da te profesor proziva u školi. Pokušala je da me natera da se osećam kao idiot", ispričao je Mikonen.
Međutim, svi se slažu da je Marija Zaharova potpuno preokrenula način na koji se vode konferencije za štampu i uopšte komunikacija s medijima. U sovjetsko vreme, konferencije za štampu koje je održavalo Ministarstvo spoljnih poslova bile su rutinske i dosadne. Vodili su ih ozbiljni muškarci u odelima, koji su čitali monotona, zvanična saopštenja, a zatim odgovarali na pitanja istim službenim jezikom. Oni koji su vodili Odeljenje za informisanje i štampu ministarstva videli su to kao kratku stanicu u svojim diplomatskim karijerama dok su radili na tome da postanu konzuli ili zamenici ministara.
Zaharova je jedan od retkih portparola u Rusiji poznatih po imenu. Njeni brifinzi su je takođe učinili internet zvezdom, sakupivši milione pregleda na Jutjubu: "Ona zaista voli svoj posao. Očigledno je oduševljena onim što radi. Pretvorila je PR menadžment za Ministarstvo spoljnih poslova u ozbiljno pozorište", rekao je Aleksej Maslov, profesor na prestižnoj moskovskoj Visokoj školi ekonomije, koji je bio akademski savetnik Zaharove početkom dvehiljaditih.
Deluje da Zaharova stiže svuda - na brifinge, ali i u TV emisije i na društvene mreže. Na Instagramu uglavnom postavlja svoje slike sa cvećem ili kako pije kafu u zanimljivom okruženju, a Fejsbuk je mesto gde izražava mišljenje o svemu, od poezije do "bolesti Zapada" za svojih skoro 395.000 pratilaca. Ona se ne pridržava uvek diplomatskog protokola u javnim obraćanjima. Jednom je ukrajinskom voditelju u tok-šou programu rekla: "Dozvolite mi da govorim ili ćete zaista čuti kako ruske rakete zvuče!". Bilo je to pre nego što je počela invazija na ovu zemlju.
Karijerista na oca, glumica na majku
Zaharova dolazi iz loze diplomata. Njen otac, Vladimir Zaharov, preselio je porodicu u Peking krajem 1981. godine da bi tamo radio u sovjetskoj ambasadi. On je veći deo svoje karijere posvetio Kini, najpre radeći u ambasadi, a zatim dospevši do mesta zamenika generalnog sekretara Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). U jednom intervjuu, Zaharova je taj događaj, koji je došao na njen 6. rođendan, opisala kao "šok": "Bio je to prelazak iz snežno bele i praznične, prednovogodišnje Moskve u grad koji je bio siv, prašnjav i užasno hladan - tamo nema snega, samo vetar. Svi su nosili kapute od ovčije kože i kačkete sa crvenim zvezdama".
Zaharova profesionalno korača stopama svog oca, dok je temperament povukla na majku. Irina Zaharova je istoričarka umetnosti koja radi u čuvenom moskovskom Puškinovom muzeju, a oni koji je dobro poznaju kažu da ima "apsolutno teatralnu, naglašenu egzaltaciju".
To je opisao i jedan prijatelj porodice Zaharov, koji dobro poznaje i Marijinu majku: "Ona je ona vrsta kustosa koji može da uzme bilo koji komadić nečega i proglasi ga izuzetnim. Pomnožite Mašu sa tri i dobićete njenu majku", ispričao je svojevremeno za medije.
Zaharova je jednom prilikom otkrila da su njeni roditelji očekivali dečaka i da ih je to što su dobili devojčicu prilično razočaralo: "Moji roditelji su očekivali dečaka. Doktori su se zaklinjali da će ga dobiti. Kada su umesto toga završili sa devojčicom, mislim da me otac nije shvatio ozbiljno. Voleo me je, odgajao, ali su njegova očekivanja od mene bila niska. Mislim da je to ostavilo traga na meni."
Zbog toga, smatra Zaharova, nije bila iznenađena kada je otkrila da su žene često gledane s prezrenjem u ruskom profesionalnom svetu.
Zaharovi su bili u Pekingu 1991. kada su saznali za raspad Sovjetskog Saveza. Život u sovjetskoj ambasadi u Pekingu postao je težak. Nisu dobijali redovnu platu i čekali su da budu evakuisani.
"Živeli smo iz meseca u mesec, čekajući šta će se desiti. Rekli su da će poslati avion, potrpati sve nas u njega i vratiti nas kući. Ali gde? Došli smo u Peking sa sovjetskim pasošima, sada smo se vraćali u potpuno novu i zbunjenu zemlju", prisetila se Zaharova.
Po povratku iz Pekinga, Zaharova se upisala na prestižni Moskovski državni institut za međunarodne odnose 1993. godine, pošto je Rusija bila uvučena u haos zbog kolapsa sovjetskog sistema. Fokusirala se na Kinu i diplomirala sa odličnim uspehom 1998. i, uz pisma preporuke vodećih kineskih stručnjaka, prijavila se za prvi posao u Ministarstvu spoljnih poslova, u njegovom odeljenju za Aziju. Nije primljena.
"To je bio pravi šok. Radila sam na tome pet godina, učila sam kineski u školi, objavila članak o problemima dalekog istoka. Kada su rekli `ne`, to je bila potpuna katastrofa", ispričala je Zaharova.
Težak početak karijere
Zaharova je pretraživala sajmove poslova i na kraju je regrutovana da se pridruži saveznoj poreskoj službi. Tada su proradile i njene porodične veze. Tadašnji ruski ambasador u Kini, Igor Rogačov, blisko je sarađivao sa Marijinim ocem.
"Bio je u Pekingu, ali je nekako saznao da nisam primljena i mislim da su moji roditelji sugerisali da bih možda mogla da uđem u pres-službu", ispričala je Zaharova.
U to vreme pres-službu je vodio Vladimir Rahmanin, koji je dobro poznavao Zaharove, budući da je takođe radio u kineskoj ambasadi. Pridružila se Ministarstvu spoljnih poslova, kao službenik za štampu u odeljenju za Kinu, par nedelja nakon što je prvi put odbijena. Govoreći jednom prilikom za medije o svom zaposlenju u državnoj službi, Zaharova je priznala da veze igraju bitnu ulogu u građenju karijere u Rusiji, a onda je pokušala da to na neki način demantuje, shvativši da bi mogla da bude pogrešno protumačena.
"Zbog kojih veza sam angažovana? O čemu govorite?Ljudi su dobijali posao u bankama preko veze ili u međunarodnim korporacijama. U Ministarstvu spoljnih poslova, sa platom od 30 dolara na sat, mnogi nisu ni hteli da rade - davali su oglase u novinama i niko se nije javljao. Najveći san za diplomce MGIMO-a u to vreme bilo je zapošljavanje u međunarodnim kompanijama kao što su Prokter & Gembl ili Filip Moris. U Ministarstvo spoljnih poslova išli su samo ljudi sa ideološkim ubeđenjima - ili oni koji nemaju gde da odu", objasnila je, istakavši da je posao dobila jer se "sudbina još jednom umešala".
Njen prvi posao u Ministarstvu spoljnih poslova bio je u Diplomatskom biltenu, unutaragencijskoj publikaciji koja je uglavnom štampala uredbe, ugovore i arhivska dokumenta, ostavljajući samo malo prostora za naučne i novinarske članke o diplomatiji.
Zaharova je preuzela zadatak u nadi da će na kraju otići u Kinu. Istovremeno je u akademskom okruženju izučavala svoju omiljenu kulturu - upisala je postdiplomske studije na Univerzitetu prijateljstva naroda. Tema je bila ezoterična, ali, verovala je Zaharova, važna: "Moja teza je možda osrednja, možda nije dovoljno naučna, ali je potpuno iskrena", rekla je Zaharova.
Redefinisala sovjetsku propagandu
Otprilike u to vreme, 2003. godine, Zaharovoj se životni put ukrstio sa Aleksandrom Jakovenkom, koji je nastavio da vodi pres-službu Ministarstva spoljnih poslova (i na kraju postao ruski ambasador u Velikoj Britaniji). Seća se da je naletela na njega jednog dana u MGIMO-u i zajedno su seli u taksi do ogromnog sedišta Ministarstva spoljnih poslova u centru grada.
"Moramo da razgovaramo", rekla je Zaharova, a Jakovenko je priznao da se ne razume mnogo u informativnu politiku. Objasnila mu je kako vidi razvoj ovog sektora, a novi šef Odeljenja za informisanje ju je zamolio da ono što je rekla stavi na papir.
Ona je kasnije ispričala da ni sama nije bila sigurna da ima kapaciteta za ovaj poduhvat, ali je dala sve od sebe da iskoristi priliku koja joj se ukazala.
"Verovatno nisam bila u potpunosti dorasla zadatku, ali sam shvatila da se nešto veliko dešava - da je ovo moja jedina šansa da postanem važan deo ovog ministarstva", ispričala je Zaharova.
Iste noći je napisala okvir za izradu komunikacione strategije ministarstva, a već sledećeg dana je započela novi posao. Zaharova je svoj zadatak videla kao nešto više od modernizacije pres službe ministarstva - želela je da je izgradi iz temelja.
"Sovjetski sistem propagande je prestao da funkcioniše, tako da nije bilo šta da se uništi ili promeni - morali smo da izgradimo nešto na potpuno drugačijim temeljima", rekla je ona.
Ugledali su se na zapadne modele, uključujući i američke. Ubrzo je odeljenje prestalo da sprovodi nedeljne brifinge i fokusiralo se na blagovremene odgovore na upite medija. Obnovili su veb stranicu ministarstva. Jakovenko je počeo svakodnevno da viđa novinare, čita im izveštaje sastavljene od odgovora na njihova pitanja i učestvuje u direktnim prenosima.
"Zapamtite: pre toga vlada se nije čula, ni videla. Bilo je klanova koji su podelili sve televizijske mreže. Vlada nije mogla ni da im kaže: `Hej, momci, upravo sada potpisujemo važan sporazum, zašto bar ne obratite pažnju na to?`", ispričala je Zaharova.
Talični susret i odlazak u Njujork
Otprilike u isto vreme, početkom dvehiljaditih, Zaharova je upoznala Sergeja Lavrova, koji će postati ministar spoljnih poslova 2004. godine. Već sledeće godine nakon preuzimanja funkcije, Zaharova je s njim otišla na svoj prvi inostrani zadatak, u Njujork, da vodi pres-službu ruske misije pri Ujedinjenim nacijama, gde je Lavrov bio ambasador Rusije u UN pre unapređenja u ministra spoljnih poslova.
"Otišla samu Njujork 2005. sa, naravno, ružičastim naočarima na očima", ispričala je Zaharova. "Mislim da sam otišla sa hiperkritičnim pogledom na rusku stvarnost, ali što je važnije - sa velikim očekivanjima od ideala koji su me tamo čekali."
Bila je potrebna jedna zatvorena sednica Saveta bezbednosti UN da promeni mišljenje, suočena sa, kako je ispričala, cinizmom i grubošću ljudi koji uopšte ne mare za ljudske živote.
"Isti ljudi koji govore o ljudskim pravima u javnosti, lako se `gađaju` ljudskim života iza zatvorenih vrata. Nisam bila spremna na sve to, na cinizam i grubost. Nema viših nikakvih vrednosti u toj igri, radi se samo o interesima oko kojih će se ljudi gložiti do gorkog kraja", ispričala je Zaharova.
Kako se njen mandat u Njujorku bližilo kraju, Zaharova je imala nekoliko opcija po povratku u Moskvu. Vagala je, razmišljala kako da dalje usmeri svoju karijeru, a onda je došla do zaključka da svoje iskustvo mora da transponuje u nešto što će biti korisno ruskoj državi.
"Želela sam da vratim sve što sam naučila nazad u svoju zemlju i da to primenim tamo", sažela je u jednu rečenicu sve svoje dileme u jednom intervjuu.
Prva značajna funkcija i transformacija
Zaharova je 2011. postala zamenik direktora odeljenja za štampu, odgovorna za organizovanje brifinga, poseta inostranstvu i vođenje naloga Ministarstva spoljnih poslova na društvenim mrežama. Bio je to ogroman napredak za Zaharovu, koja je prvi put dospela u centar pažnje. Ona se lično transformisala u skladu sa tim. Krenula je na treninge, pripremajući se da predstavlja i glumi lice ruske spoljne politike.
"Maša je tome pristupila veoma metodično", rekao je izvor blizak Zaharovoj. "Počela je da ide u teretanu, angažovala ličnog trenera koji je korigovao njenu ishranu i organizovao fitnes režim, promenila je i način oblačenja. Nije morala da uradi bilo koju od tih stvari, ali znala je da će predstavljati zemlju i da će biti pred kamerama".
Muža krije, sumnjaju da uopšte postoji
Zaharova je takođe izmenila sliku Rusije na internetu. Odjednom je Ministarstvo spoljnih poslova pokrenulo nalog na Tviteru, koji je promovisao imidž Rusije i energično branio stavove Kremlja. Agresivno držanje na internetu poklopilo se sa jednako ratobornom ruskom spoljnom politikom koju je zastupao Vladimir Putin.
"Teško je reći šta Maša zaista misli o Krimu ili ratu u Ukrajini", rekao je ruski novinar Martemjanov. "Ali, naravno, u javnosti ona može da govori samo stvari koje su u skladu sa politikom predsednika. Diplomate ne donose odluke; samo ih pravdaju svetskoj zajednici. To je suština diplomatije. Moguće je da oni uopšte ne veruju ni u šta."
Zaharova u medijima rado priča o svojoj porodici i svom sinu, ali nikada o svom mužu, čoveku po imenu Andrej Makarov, za koga se udala 2005. godine u Njujorku, i o kojem se gotovo ništa ne zna. Neki ruski mediji su u par navrata u šali pisali da on zapravo i ne postoji. Zaharova, u ovom slučaju, nije komentarisala njihove šale.
(MONDO)