Dvadeset četiri godine nakon što je postala monahinja, dodir monaškog rukava u salonu manastira u Prestonu, Lankašir, promenio je sve za sestru Meri Elizabet. Igumanija, upraviteljka manastira, odvela ju je jednog dana monahu Robertu, koji je dolazio iz manastira u Oksfordu, da vidi da li on želi nešto da jede. Ali, igumanija sestre Meri Elizabet je morala da ode da se javi na telefon, tako da su Meri Elizabet i Robert ostali sami.
"Bili smo prvi put zajedno u sobi. Sedeli smo za stolom dok je on jeo, a igumanija se nije vratila, pa sam morala da ga pustim napolje", rekla je sestra Meri, koja je živela pobožno, strogim i uglavnom mirnim životom monahinje provodeći veći deo dana u svojoj sobi. Dok je puštala Roberta iz sobe, očešala je njegov rukav i osetila nešto poput iskre. "Osetila sam tu hemiju, i bilo mi je malo neprijatno. I pomislila sam, Bože, da li je i on to osetio. I dok je izlazio, bilo je prilično neprijatno." Seća se da je nedelju dana kasnije primila poruku od Roberta u kojoj ju je pitao da li bi se udala za njega.
"Bila sam malo šokirana. Nosila sam veo tako da nije ni video boju moje kose. Nije znao ništa o meni zaista, ništa o mom odrastanju. Nije znao ni moje svetovno ime", rekla je sestra Meri za Bi-Bi-Si. Pre nego što je postala monahinja sa 19 godina, sestra Meri Elizabet bila je Liza Tinkler iz Midlzbroa. Iako njeni roditelji nisu bili religiozni, tetkino hodočašće u Lurd probudilo je nešto u šestogodišnjoj Lizi, zbog čega je zamolila oca da joj napravi oltar u spavaćoj sobi. "Imala sam malu statuu Gospe na njoj i malu flašicu iz Lurda. Zapravo, mislila sam da je boca sveta, a ne voda - pa sam je samo punila iz česme i pila vodu", otkrila je ona. Liza bi sama otišla u jednu od rimokatoličkih crkava u svom rodnom gradu i sedela sama u drugoj klupi – gde je, kako kaže, razvila veliku ljubav prema Devici Mariji, Isusovoj majci, i konačno osećaj svog poziva. Manastir su vodile monahinje karmelićanke iz reda koji datira iz 12. veka i gde je život bio posebno spartanski, povučen i strog -
Uzela pantalone i četkicu i više se nisam vratila
"Živela sam kao samotnjak. Imale smo rekreaciju dva puta dnevno, oko pola sata, kada smo mogle da razgovaramo, inače si bio sam u sobi. Nikada nisi radio ni sa kim", rekla je ona. Tokom godina, sestra Meri Elizabet je osećala da joj se vokabular smanjuje jer nije imala o čemu da priča sa drugim monahinjama koje su sve bile decenijama starije od nje. Mamu je viđala četiri puta godišnje kroz rešetke, ali je u svemu tome, kaže, bilo osećanja zadovoljstva i ispunjenosti. Ali tog dana u manastirskom salonu sve se promenilo dodirom rukava i porukom da li bi napustila monaški život i udala se. Sestra Meri Elizabet nije odgovorila na Robertovo pitanje i nije znala šta da radi.
Tokom svojih poseta iz Oksforda karmelićanskom retretu u Prestonu, Robert je povremeno dolazio da služi misu u obližnjem manastiru, a Liza je gledala njegove propovedi iza rešetaka. Slušajući njegove anegdote dok je propovedao, dobila je uvid u život odrastanja u Šleziji, u Poljskoj, blizu nemačke granice, i njegovu ljubav prema planinama. Iako kaže da nije osećala da je to duboko uticalo na nju u to vreme, to se sada iznenada promenilo. "Nisam znala kakav je osećaj biti zaljubljen i mislila sam da sestre to vide na mom licu, pa sam se prilično unervozila. Osetila sam promenu u sebi i to me je uplašilo", kaže ona. Sestra Meri Elizabet je na kraju skupila hrabrost da kaže svojoj nadređenoj da misli da gaji osećanja prema Robertu, ali odgovor koji je dobila bila je neverica. Nije mogla da shvati kako se to dogodilo jer smo sve vreme bili tu 24 sata pod njenim nadzorom. "Igumanija me je pitala kako sam se mogla zaljubiti u tako malo kontakta", rekla je sestra Meri Elizabet, koju je ova reakcija podstakla da učini nešto neobično iznenadno.
"Igumanija je bila malo ljuta na mene, pa sam stavila pantalone i četkicu za zube u torbu i izašla, i više se nisam vratila kao sestra Meri Elizabet", kaže sada Liza. Robert joj je poslao poruku da planira da ponovo poseti Preston te večeri. Ovog puta bio je to susret sa prijateljem karmelićaninom u obližnjem pabu, prvom osobom u redu kojoj je verovao i kome je hteo da kaže o njegovoj i Lizinoj situaciji. Ali umesto da to bude radostan trenutak, te novembarske noći 2015. godine, Liza je bila bačena u duboke nemire i čak je razmišljala o samoubistvu, ali je odlučila da ode u pab gde je bio Robert.
"Kada sam je video, srce mi je stalo", rekao je Robert, "ali sam zapravo bio paralizovan od straha, a ne od radosti, jer sam u tom trenutku znao da moram biti potpuno za Lizu, ali sam takođe znao da nismo praktično spremni za to", kaže on. Robert je do tog trenutka bio karmelićanin 13 godina. Bio je mislilac, akademik i teolog koji je došao u monaški život u potrazi za smislom tokom, kako on opisuje, krize vere i identiteta. "Ranije nisam znao mnogo o karmelićanima i nisam razmišljao o tome da budem monah. U stvari, uvek sam bio veoma sumnjičav prema takvoj vrsti izražavanja vere", priznaje Robert. Ali dodaje da ga je red naučio kako da prihvati tamu, poteškoće i krizu do tačke u kojoj se osećao smireno. Ali susret sa Lizom – koju je u to vreme jedva poznavao kao sestru Meri Elizabet – okrenuo mu je život naglavačke. "Taj dodir od Lize na mom rukavu je pokrenuo promenu, mislim da nikad nisam došao do tačke da sam se ranije ludo zaljubio, jer kada postaneš monah ili monahinja, oni te uče kako se nositi sa emocijama poput ljubavi", kaže Robert. Objašnjava da je njegova poruka Lizi sa pitanjem da li bi mogli da se venčaju bila skoro intelektualna rasprava sa njim samim. "Kada se pojavila u pabu, mali demon u meni je bio prestravljen. Ali moj strah nije bio ni religiozan ni duhovni, već je bio samo u vezi sa tim kako ću započeti novi život sa 53 godine", kaže on.
Tranzicija je bila teška, posebno na početku. Liza se priseća trenutka neposredno pre Božića, nedugo nakon što su oboje napustili svoj monaški život. "Pogledala sam Roberta, bio je uznemiren i plakao je. U tom trenutku smo oboje dotakli dno i osetili smo da treba da uradimo nešto poput Romea i Julije i da sve završimo", kaže Liza. "Bilo je tako teško jer smo se oboje osećali tako usamljeno i izolovano i nismo znali put dalje. Ali samo smo se držali za ruke i prošli kroz to", kaže ona. Oni opisuju trenutak u centru za zapošljavanje kada su oboje briznuli u plač kada su ih pitali o njihovim prenosivim veštinama - i drugi put kada su se vozili od Prestona do Jorkšira.
Ono što im je donelo mir jeste ono što ih je dovelo pre svega u monaštvo – povezivanje sa svojom ličnom verom. Iako je bio uznemiren pismom iz Rima u kojem ga je obaveštavalo da više nije član karmelićanskog reda, Robert je ubrzo primljen u Englesku crkvu. Venčali su se i sada dele dom u selu Haton Radbi u severnom Jorkširu - gde je Robert postavljen za vikara lokalne crkve.
(MONDO)