Marina Čepman kaže da je imala četiri godine kada je napuštena u kolumbijskoj prašumi, gde ju je porodica kapucinskih majmuna prihvatila i naučila kako da preživi.
Marina Čepman misli da je rođena negde početkom 1950-ih, iako verovatno nikada neće znati sa sigurnošću. Kada je imala četiri godine, oteta je u blizini svoje kuće u Kolumbiji i napuštena u džungli - gde su je odgajali majmuni narednih pet godina.
Na kraju, Čepman je tvrdila da je izgubila svaku upotrebu jezika i ubrzo naučila da komunicira sa majmunima koristeći njihove gestove, signale i tikove. Preživela je posmatrajući majmune i učeći od njih dok na kraju nije stekla dovoljno samopouzdanja da priđe grupi lovaca.
Iako su je izveli iz prašume, to je bilo daleko od spasa. Prodali su je javnoj kući u Kukuti. Pobegla je, ali samo nakratko. Ubrzo je postala ropska radnica lokalne mafijaške porodice. Odatle je godinama lutala ulicama pre nego što je došlo pravo spasenje.
"Ne znam koliko je prošlo pre nego što su najslabiji osećaji svesti počeli da se vraćaju. Čula sam buku motora. Shvatila sam da sam u zadnjem delu kamiona. I nisam bila sama. Čula sam plač i cviljenje i mučne jecaje. U kamionu su bila i druga deca – prestravljena, baš kao i ja. Ponovo sam pala u nesvest. Nisam imala osećaj koliko je vremena moglo da prođe kada sam se sledeći put probudila. Činilo se da se tlo oko mene treslo i shvatila sam da me nosi odrasla osoba. Još jedan čovek je trčao sa nama", rekla je ona.
Kada je Čapman bila u tinejdžerskim godinama, komšinka Maruja ju je usvojila i na kraju se preselila u Jorkšir u Engleskoj. Čepmenova je ostala tamo od tada, udala se i imala sopstvenu porodicu pre nego što je objavila memoare 2013. I iako su stručnjaci doveli u sumnju delove njene priče, malo ko je tvrdio da se ništa od toga nije moglo dogoditi.
Trenutno živi u Bredfordu i udala se za naučnika iz istog područja. Marina i njen muž imaju dvoje dece, a National Geographic je napravio dokumentarni film "Žena koju su odgajali majmuni".
Kako su Marinu Čepman odgajali majmuni
Prvo sećanje koje Marina Čepman ima je osećaj da se muškarci prikradaju iza nje. Zatim su joj stavili ruku na usta i pokrili belom krpom.
Sledeće čega se seća je buđenje u kamionu duboko u kolumbijskoj prašumi, gde ju je grupa muškaraca naterala da izađe iz vozila i ostavila je tu. Seća se da je mislila da će se vratiti, ali nikada nisu.
I od tada pa sve do svoje 10. godine, kaže da je živela u džungli sa malo ili nimalo kontakta sa ljudima i da ju je isključivo odgajala velika porodica kapucinskih majmuna.
"Jednog dana mi je jedan od mlađih sleteo na ramena, i ako te nikada u životu nisu zagrlili, ova životinja ti se popne na ramena i stavi ruke na tvoje lice, to najlepši dodir", rekla je ona.
Njena sredstva za preživljavanje bila su ograničena na traženje hrane, obično se izdržavajući samo od ostataka koje su ostavili kapucini sa kojima je živela. Ali brzo je shvatila da ako bude pratila majmune koji drže velike gomile banana, neke će pasti na zemlju i ona bi mogla da ih pojede.
Majmuni su je naučili kako da se penje na drveće, da lupa orahe alatima i hoda na sve četiri. Ona čak tvrdi da je naučila kako da napravi krevet u granama drveća da spava noću. A jednom, kaže, ljubazni stariji majmun joj je spasio život kada se razbolela od zastrašujućeg bola u stomaku.
"Čvrsto me je stisnuo za ruku, a zatim je počeo lagano da me trese, gurajući me do potoka mutne vode i stavio glavu unutra. Nakon što sam popila vodu, počela sam da povraćam", pričala je ona.
"Od tada ga je nazivala 'dedom' i bila je još više prihvaćena u grupu, koji su počeli da je uređuju i dele hranu.
Marina Čepman je 2013. objavila memoare o svom vremenu u prašumi, Devojka bez imena: Neverovatna priča o detetu koje su odgajali majmuni, koji je napisala zajedno sa njenom ćerkom Vanesom Džejms. I od tada, stručnjaci su imali pitanja o njenoj neverovatnoj priči.
Primatolozi su istakli da su mnoga ponašanja za koja Čepmen tvrdi da su majmuni izvodil malo osnova u stvarnosti. Na primer, Čepmen je tvrdila da su kapucini majmuni gradili gnezda i krevete na drveću. Ali bezbroj sati studija je utvrdilo da se kapucini ne bave ovom praksom. Štaviše, ističu naučnici, čak i sa pet godina, Čepmen bi bila više nego dvostruko veća od majmuna kapucina i verovatno bi je smatrali grabežljivcem, a ne prijateljem. Ali ona ima jednostavno objašnjenje za to.
"Životinje imaju instinkt. Oni znaju da ih dete neće povrediti", govorila je ona.
Devojka bez imena je odbijena nekoliko puta pre nego što ju je na kraju pokupio veliki izdavač, dajući joj na važnosti.
Da li je priča Marine Čepman istinita?
Marina Čepman se ne seća hronologije događaja koji su se odigrali u njenom detinjstvu. Njeno prvo sećanje je na otmicu. Sve pre toga je prazno. I sve posle toga se spaja u duge dane života u prašumi bez događaja.
"Nastavljam da radim na tome, ali nema ništa. Toliko puta sam to pokušavala da zamislim", kaže ona.
Godine 2007. Čempen i njena ćerka Vanesa su čak otišle u Kolumbiju da pokušaju da rekonstruišu njena sećanja bezuspešno. Da bi napisali knjigu, spojile su priče koje je Čepmen tokom vremena ispričala kako bi stvorila narativ od onoga što Vanesa naziva "mešovitim spojem osnovnog života i preživljavanja u džungli“.
Ali Ketrin Mekinon, biološki antropolog sa Univerziteta Sent Luis, veruje da Marina Čepman u najboljem slučaju pogrešno pamti događaje, ne želeći da kaže da otvoreno laže o njima.
Uprkos Čepmanovom uverenju da je "deda“ majmun pokušavao da joj pomogne, Mekinon veruje da je majmun zapravo pokušavao da je udavi. I ona dovodi u pitanje sposobnost petogodišnje devojčice kao što je Čepmen da preživi džunglu, posebno bez prethodnog poznavanja okoline.
"Mislim da bi dobijanje dovoljno osnovne ishrane bez znanja o šumi ili bez čoveka da joj pokaže bilo skoro nemoguće“, rekla je Mekinon.
Ipak, uprkos skepticizmu stručnjaka, priča Marine Čepman i dalje se priča sa žarom. A njena ćerka, Vanesa Čepman kaže da kritike ionako ne smetaju ni njoj ni njenoj majci.
(Mondo)