Ne sećamo se kada je neki film o naučniku izazvao toliko interesovanje kao "Oppenheimer" Kristofera Nolana. Ovaj istaknuti reditelj prihvatio je zadatak da oživi ličnost za koju se smatra da je svojim radom, uz kolege, označila početak atomskog doba. Stoga, ne iznenađuje epitet blokbaster koji se filmu pripisuje na samom početku prikizavanja.
O fizičaru Dž. Robertu Openhajmeru znamo manje-više sve, no o Openhajmeru kao osobi znamo veoma malo do ništa, barem kada se je reč o široj javnosti. Veliki umovi često su trpeli kritike, često i progrome, etiketiranje i stigmatizaciju. Ali, retko ko od njih je prošao ono što je na svojim plećima nosio Robert Openhajmer, fizičar i naučnik koji je stajao na čelu projekta "Menhetn", ili bolje rečeno, "otac atomske bombe". Ovaj film je probudio širom sveta isto pitanje - ko je bio "Opi"?
Džulijus Robert Openhajmer je rođen 22. aprila 1904. godine u Njujorku u bogatoj porodici. Opisujući njegovu prirodu prijatelji, poznanici i savremenici su ga opisivali kao snishodljivog, nestalnog i nepraktičnog. Svi su se ipak slagali oko jednog - bio je čovek teškog karaktera. Proveo je decenije radeći kao predavač fizike i bio je "otac" nekoliko zapaženih naučnih otkrića, uključujući predviđanje crnih rupa trideset godina pre nego što je to postalo uobičajena teorija. Ipak, u istoriji je zapisan kao otac atomske bombe. Opi, kako su ga zvali, bio je mršav i visok nešto više od 1.80 metara, a pored šešira koji je stalno nosio, krasila ga je i pogrbljenost.
Potiče iz Jevrejske porodice
Openhajmeri su bili bogata nemačka jevrejska porodica; njegov otac je imao proizvodnju odeće i živeli su u Upper Vest Sideu. Openhajmer je pohađao Školu etičke kulture, koja je bila fokusirana na stvaranje učenika koji su bili odani služenju. Budući otac atomske bombe je kao tinejdžer imao čudan hobi - pisao je poeziju, pored toga što je sakupljao minerale.
Školovanje je završio kao najbolji u svojoj klasi. A onda su na red došle studije i Harvard univerzitet, koji je upisao 1922. godine. Prvobitni plan je bio da upiše hemiju, ali je otišao u drugom smeru i prebacio se na fiziku. Međutim, ni tamo se nije držao usko u materiji. Studirao je intenzivno i naširoko, pohađao je časove filozofije, književnosti i istočnjačke religije uporedo sa svojim glavnim smerom, i završio četvorogodišnju školovanje za svega tri godine, diplomirajući sa uspehom.
Nakon toga, put ga je vodio van Amerike, u Veliku Britaniju, gde je nastavio sa školovanjem na Kembridžu sa namerom da proučava atomskuenergiju kod fizičara Lorda Raderforda. Kasnije je prešao na Univerzitet u Getingenu u Nemačkoj da studira kod dr Maksa Borna, poznatog atomskog naučnika.
Ekscentrik karakterističnog izgleda
Pet godina nakon što je krenuo sa studijama, 1927., diplomirao je. Legenda kaže da je nakon položenog doktorskog ispita, profesor duboko uzdahnuo sa olakšanjem nakon vremena provedenog sa Opehajmerom: "Drago mi je da je to gotovo. Bio je na mestu da me ispituje".
Dr Born je kasnije rekao da je Openhajmer bio očigledno inteligentan, ali je imao naviku da prekida govornike da im objasni šta su pokušavali da kažu tokom časa. Tokom i posle studija, Openhajmer se borio sa depresijom zbog čega je odlazio kod nekoliko psihoanalitičara. Međutim, kako se navodi u tekstu "Insajdera", iz kandži mraka izvukao se vožnjom bicikla po Korzici, kao i čitanjem knjige "U potrazi za boljim vremenom" Marsela Prusta.
Openhajmer je bio složen lik, visok nešto više od 1.80, veoma mršav i pogrbljen. Kolege i prijatelji su ga poznavali kao "Opi". Pio je alkohol, stalno pušio, a prepoznatljiv je po šeširu koji je uvek nosio. Bio je nestalan i nepredvidiv, o čemu najbolje govori slučaj koji se desio tokom studija. Odlučio je da se trka sa vozom. Tom prilikom doživeo je sudar, i dok je on samo išetao iz automobila, devojka koja je bila sa njim, bila je u nesvesnom stanju.
Povratak u Ameriku i rad na Berkliju
Znao je i govorio latinski, francuski, nemački i grčki, a kasnije je proučavao sanskrit kako bi mogao da čita hinduističke knjige. 1929. Openhajmer se vratio u SAD i počeo da drži predavanja. Predavao je na Kalifornijskom institutu za tehnologiju u Pasadeni i na Berkliju.
Dok je njegov rad u laboratoriji često bio zapažen kao dobar, u samoj učionici je briljirao. Za razliku od drugih predavača koji su mogli da budu zaglibljeni u nevažne detalje, Openhajmer je imao osećaj za implikacije u stvarnom svetu koje proističu iz teorija i držao je interesovanje svojih studenata. Prema fizičaru Hansu Beteu, on je bio jedan od najsofisticiranijih predavača fizike u SAD.
"Ovde je bio čovek koji je očigledno razumeo sve duboke tajne kvantne mehanike, a ipak je jasno stavio do znanja da su najvažnija pitanja ostala bez odgovora. Njegova ozbiljnost i duboka uključenost dali su njegovim studentima istraživanja isti osećaj izazova. Svojim učenicima nikada nije davao lake i površne odgovore, već ih je obučavao da cene i rade na dubokim problemima", rekao je Bete.
Jedno vreme, Openhajmer je živeo potpuno akademskim životom, provodeći vreme gotovo kao osobenjak. Kasnije je izjavio kako tokom prvih godina podučavanja nije čitao ništa o politici ili ekonomiji i da nikada nije slušao radio, pa čak ni imao telefon. Tokom 1930-ih, napravio je nekoliko značajnih naučnih otkrića, uključujući predviđanje crnih rupa 30 godina pre nego što je to postalo uobičajena teorija.
Ipak, nažalost značajnije za njegov kasniji život, bilo je ono što ga je koštalo margine nakon Drugog svetskog rata - druženje sa komunistima. Godine 1936. imao je aferu sa komunistkinjom po imenu Džin Tatlok koja ga je uvela u levičarsku politiku. Njihova veza međutim nije potrajala i 1940. se oženio Katerin Visering Pojning, biologom i bivšom komunistkinjom, čiji je prvi muž bio komunista koji je poginuo u Španskom građanskom ratu. U kasnijem životu, sa njom je dobio dvoje dece, Petra i Ketrin.
Projekat "Menhetin"
U osvit Drugog svetskog rata, Openhajmer, koji je sebe ranije smatrao apolitičnim, počeo je da uviđa posledice depresije i fašizma u Nemačkoj. Bio je besan. "Video sam šta depresija radi mojim studentima. Često oni nisu mogli da dobiju posao, ili poslove koji su bili potpuno neadekvatni. I kroz njih sam počeo da shvatam koliko duboko politički i ekonomski događaji mogu uticati na živote muškaraca. Počeo sam da osećam potrebu da potpunije učestvujem u životu zajednice", rekao je on.
Godine 1941, predsednik Frenklin D. Ruzvelt je osnovao Menhetn projekat kao odgovor na vesti da je Nemačka uspela da podeli atom i da bi stoga mogla da stvori atomsko oružje. Na čelu projekta nalazio se general Lesli Groves, koji je postavio Openhajmera za glavnog rukovodioca laboratorije u kojoj je trebalo da se napravi atomska bomba.
Usled njegove komunističke prošlosti, nad Openhajmerovom podobnosti je stajao znak pitanja sa najvećim pitanjem - da li će biti lojalan do krajnjih granica? Tu je do izražaja došla taktičnost i rešenost Grovesa koji je stvari postavio jednostavno, objasnio je da na Openhajmera mogu da računaju kao na lojanog usled njegove jake želje da stvara istoriju.
Okupio najveće svetske umove u Los Amosu
U naredne dve godine, u Los Amosu u Novom Meksiku, njih dvojica su doveli najbolje moguće ljude za rad na projektu na koji je utrošeno oko dve milijarde dolara do kraja samog rata. Angažovao je stručnjake koji su radili u različitim oblastima u vezi sa atomskom energijom, uključujući neke od najpametnijih ljudi na svetu, poput dr Nielsa Bora i dr Enrika Fermija.
Tokom ovog perioda, Openhajmer je bio pod stalnim nadzorom nadležnih službi. Njegovi pozivi i pisma su praćeni. U junu 1943. viđen je kako provodi noć sa bivšom devojkom Džin Tatlok, koja je tada već napustila komunističku partiju. Takođe je neočekivano priznao vladinom agentu da su Rusi pokušavali da saznaju više o njegovom radu u Projektu Menhetn.
Kao odgovor, tri puta je ispitivan. Jednom prilikom je dao spisak komunista i simpatizera, ali uprkos tome, nije uklonjen sa posla, već je nastavio sa radom zajedno sa 4.000 ljudi koliko je bilo stacionirano u tajnoj bazi gde se pravila atomska bomba. Posle nešto više od dve godine, cilj je ostvaren.
Svet više nikada neće biti isti
Uprkos tome što je bio poznat po svojoj nepraktičnosti, sa druge strane je hvaljen zbog načina na koji je vodio projekat, posebno zbog njegove efikasnosti i harizmatičnog vođstva. Jer, s vremena na vreme, neki od naučnika i radnika na projektu su izrazili zabrinutost da li rade pravu stvar.
Openhajmer je uspeo da ih ubedi da jeste. Rekao im je da, iako će atomska bomba stvoriti možda velike probleme u budućnosti, to je takođe način da se okonča rat. A onda je došao i dan testiranja. U 5.30 časova ujutru, 16. jula 1945. detonirana je prva atomska bomba koju je napravio čovek. Oblak pečurke dostigao je preko 12.000 metara visine. Openhajmer je uspeh posmatrao izdaleka i kada je video kako se oblak pečurke formira, izgovorio je sada već čuvenu rečenicu: "Postao sam Smrt, razarač svetova".
Bio je to stih iz hinduističkog spisa od 700 stihova, Bhagavad Gite. Citat je iz vremena kada je po predanju hinduistički bog Višnu naredio princu da izvrši svoju dužnost i postigne vojnički uspeh. U kasnijim izjavama Openhajmer je rekao: "Znali smo da svet neće biti isti. Nekoliko ljudi se smejalo, nekoliko ljudi je plakalo, većina ljudi je ćutala".
"Da li je nauka dobra za čoveka?"
Za nekoliko nedelja, SAD su bacile dve atomske bombe na Japan, okončavši Drugi svetski rat, ubivši 80.000 ljudi u Hirošimi i 40.000 ljudi u Nagasakiju, dok je na hiljade njih kasnije umrlo od trovanja radijacijom. U vreme kada su bombe bačene, Openhajmer je slavio i čak je rekao da bi voleo da je bomba napravljena ranije kako bi mogla da bude bačena na Nemačku.
Međutim, osvrnuo se na japanske žrtve nakon bombardovanja. Na istu temu govorio je i pred Američkom filozofskom društvom. "Napravili smo stvar, najstrašnije oružje, koje je naglo i duboko promenilo prirodu sveta... Stvar koja je po svim standardima sveta zla stvar. I time smo ponovo postavili pitanje da li je nauka dobra za čoveka", rekao je.
Nedugo zatim susreo se i sa tadašnjim predsednikom Amerike, Harijem Trumanom. Tom prilikom izgovorio je rečenicu zbog koje je Truman navodno bio zgrožen - "Osećam da imam krv na rukama".
Progon Openhajmera
Uprkos osećaju krivice, Openhajmer je u narednih nekoliko godina postao poznata javna ličnost. Bio je na naslovnicama časopisa i postao predsednik američke Komisije za atomsku energiju, koja je formirana da zameni projekat Menhetn. Dobio je nagrade za svoj rad, poput Nagrade za izvrsnost vojske i mornarice 1940-ih. Ali on je takođe otvoreno oklevao da razvije vodoničnu bombu, koja bi bila 1000 puta snažnija od atomske bombe.
Njegov stav je bio kontraverzan, ako uzmemo u obzir njegovu političku prošlost jer su upravo u to vreme, Amerika i Rusija započeli Hladni rat, u kojem su se borili za dominaciju u svakoj sferi, a najviše u vojno-naučnoj. Truman se 1949. obratio komisiji sa idejom da naprave hidrogensku bombu, a na to je javno pozvao i mađarski naučnik Edvard Teler, budući "otac H-bombe".
Sa druge strane, Openhajmer je navodno rekao: "Niti mogu, niti ću to učiniti". Takođe je javno podržao međunarodnu grupu koja ima kontrolu nad atomskim oružjem, a ne Ameriku. Nažalost, uprkos njegovim stavovima i zalaganjem, H-bomba je razvijena i testirana 1952. godine. Svega godinu dana kasnije, u decembru 1953. godine, počeo je progon Openhajmera.
Ponižavanje pred komisijom
Predsednik Dvajt D. Ajzenhauer izrekao je i naredio zabranu da svi tajni podaci idu ka Openhajmeru, koji je 23. decembra 1953. primio pismo u kojem ga je obavestio da mu je bezbednosna dozvola suspendovana. Optužnica je glasila - simpatizer komunista.
Održano je tajno suđenj juna 1954. godine, nakon 19 dana saslušanja, u procesu koji je bio sve samo ne pošten, trajno mu je ukinuta bezbednosna dozvola, iako komisija nije pronašla dokaze da je on pogrešno postupao sa bilo kojom poverljivom informacijom ili da je pokazao bilo koji znak nelojalnosti. Sve što je zabeleženo je da je imao "osnovne nedostatke u svom karakteru".
Federacija američkih naučnika odmah je stala u njegovu odbranu, čineći ga simbolom nepravednog lova na veštice. U narednim godinama je nastavio da piše i objavljuje radove, da bi mu godine 1963., američki predsednik Lindon Džonson uručio nagradu Enriko Fermi, gest političke rehabilitacije. Samo tri godine nakon toga, umro je od raka grla.
Bete, govoreći o procesu izjavio je sledeće: "Openhajmer je vrlo tiho prihvatio ishod saslušanja o obezbeđenju, ali on je bio promenjena osoba; dosta od njegovog prethodnog duha i živahnosti ga je napustilo", rekao je. Bez bezbednosne dozvole, Openhajmer nije mogao da nastavi svoj posao. Vratio se u akademsku zajednicu, vodeći Institut za napredne studije u Prinstonu, Nju Džersi, dok je takođe držao javna predavanja i objavljivao naučne eseje.
Kenedi ispravio nepravdu
Atomska bomba i posledice nastale nakon nje, izjedale su ga godinama nakon korišćenja. Međutim, u razgovoru za medije 1961., kada su ga pitali o atomskim bombama bačenim na Japan, rekao je da to nije na njegovoj savesti.
"Naučnici nisu delinkventi. Naš rad je promenio uslove u kojima muškarci žive, ali korišćenje ovih promena je problem vlada, a ne naučnika", rekao je između ostalog. Godine 1962, Openhajmera je dobio poziv na večeru povodom Nobelove nagrade u Beloj kući od predsednika Džona F. Kenedija, a sledeće godine je dobio Fermi nagradu, najveću čast AEC-a.
Smrt i posthumna priznanja
18. februara 1967, samo godinu dana nakon penzionisanja, Openhajmer je preminuo od raka pluća. Imao je 62 godine. Tokom komemoracije, veliku pažnju javnosti su izazvale reči fizičara Henrija DeVulf Smita. "Takva nepravda se nikada ne može ispraviti; takva mrlja u našoj istoriji nikada nije izbrisana. Žao nam je što je njegov veliki trud za svoju zemlju plaćen na tako jadan način", rekao je on.
Uloga koju je vlada igrala u njegovom padu sa milosti povremeno je isticana u javnosti. Konačno, mrlja sa njegovog imena skinuta je skoro šest decenija kasnije, i decembru 2022. godine kada je američka sekretarka za energetiku Dženifer Granholm poništila odluku o povlačenju njegove bezbednosne dozvole.
Proces je opisan kao pogrešan i proistekao je više iz neslaganja oko njegovog stava o nuklearnom oružju, a ne iz bilo kakvih stvarnih bezbednosnih zabrinutosti. "Kako je vreme prolazilo, sve više dokaza je izašlo na videlo o pristrasnosti i nepravednosti procesa kojem je dr Openhajmer bio izložen, dok su dokazi o njegovoj lojalnosti i ljubavi prema domovini samo dodatno potvrđeni", rekla je ona tom prilikom.
Vremenska linija Roberta Openheimera:
- 22. april 1904. godine - Rođen u Njujorku
- 1911. Upisao se u Etičku kulturnu školu u Njujorku.
- 1921. Diplomirao.
- 1922. Nakon što je bio vezan za krevet zbog dizenterije, proveo je leto u Novom Meksiku da se oporavi.
- 1922. Upisao se na Univerzitet Harvard.
- 1925. Započeo diplomski rad iz fizike u Laboratoriji Kevendiš u Kembridžu, Engleska, kod J. J. Tompsona.
- 1926. Preselio se iz Laboratorije Kevendiš na Univerzitet u Getingenu da bi završio postdiplomske studije kod Maksa Borna.
- 1927 Primio doktorat - doktorirao fiziku na Univerzitetu u Getingenu.
- 1927. Pridružio se fakultetu na Kalifornijskom univerzitetu, Berkliju i Kaltehu.
- 1942. (Januar) Organizovao je program o teorijskoj fizici brzih neutrona na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.
- 1942. (Jun) Pridružio se Chicago Met Lab-u kako bi vodio oblast fizike brzih neutrona i pripremio nacrt za čitav program fizike neutrona.
- 1942. (jul-septembar) Okupio teorijsku studijsku grupu u Berkliju da ispita principe dizajna bombe. Pojavio se kao prirodni vođa.
- 1942. (septembar) je predložio da se stvori "laboratorija za brze neutrone" za proučavanje fizike brzih neutrona i razvoj dizajna za atomsku bombu.
- 1942. (oktobar) General Leslie R. Groves zatražio je od J. Roberta Openheimera da vodi projekat koji je planiran da bude nova centralna laboratorija za istraživanje i dizajn fizike oružja.
- 1942. (oktobar) Vanevar Buš odobrava Openhajmerovo imenovanje na sastanku sa Openhajmerom i generalom Grouvsom.
- 1943. do 1945. Direktor Laboratorije u Los Alamosu.
- 1945. Na njegovo ogromno olakšanje, prisustvovao je uspešnom Triniti testu.
- 1945. (oktobar) Podnosi ostavku na mesto direktora Laboratorije u Los Alamosu, prihvatajući mesto na CalTech-u.
- 1947. Postao je direktor Instituta za napredne studije u Prinstonu, Nju Džersi.
- 1954. Oppenhajmerovu bezbednosnu dozvolu je opozvala Komisija za atomsku energiju SAD, samo 32 sata pre nego što je istekla.
- 1963.dobio nagradu Enriko Fermi.
- 1967. (18. februara) Umro u Nju Džersi.
BONUS VIDEO:
(MONDO)