Znaci upozorenja da bi rat Izraela sa Hamasom mogao da postane širi bliskoistočni sukob zloslutno trepere. Amerika je poslala drugu udarnu grupu nosača aviona na čelu sa USS Ajzenhauerom u Persijski zaliv. "Postoji verovatnoća eskalacije", rekao je 22. oktobra Entoni Blinken, američki državni sekretar.
Šanse za nove napade iranskih zastupnika na američke snage rastu, nastavio je: "Ne želimo da vidimo razvoj drugog ili trećeg fronta". U Libanu takođe raste strah da bi Izrael mogao da iskoristi američko pokriće da pokrene preventivni udar.
Izrael je evakuisao svoje gradove u blizini granice sa Libanom, a Benjamin Netanjahu, izraelski premijer, upozorio je da će, ako Hezbolah, milicija u Libanu koju podržava Iran, uđe u borbe, posledice po Liban biti razorne, piše Ekonomist.
Jedan od razloga zašto je Izrael odložio ofanzivu na Gazu mogao bi da bude jačanje priprema za eskalaciju na severnom frontu. Iranski ministar spoljnih poslova rekao je da je region poput "bure baruta" i da njegovi autokratski vladari drže fitilj koji bi mogao da ga zapali "osovinu otpora" ili mrežu nasilnih zastupnika širom regiona.
Prema Međunarodnom institutu za strateške studije, istraživačkom centru sa sedištem u Londonu, Iran traži mesta gde je lokalni politički poredak slab, gde je lako usmeravati osoblje i oružje i gde ga nijedan spoljni akter ne može osporiti.
Sposobnost Irana da izazove haos na dohvat ruke, preko Hamasa, Hezbolaha, iračkog domaćina šiitskih milicija i jemenskih Huta, može mu čak dati veću moć od njegovih relativno slabih konvencionalnih vojnih sposobnosti.
U ovom trenutku, cilj Irana, kao što je bio u protekloj deceniji, nije da izazove direktan rat sa Zapadom i njegovim saveznicima, već da seje neizvesnost i nestabilnost. Baš kao što je bio na ivici da postane nuklearna sila, Iran tako održava stratešku dvosmislenost sa Osovinom.
Iran poriče da je bio glavni dok snabdeva naoružane grupe poput Huta, obučava ih i koristi kao paravan za izvođenje napada, kao što je raketni napad na Saudi Aramco 2019. koji je privremeno zaustavio pet odsto globalne proizvodnje nafte.
Svrha je da se zastraši dok se komplikuju računice Zapada. Takva strategija se dopada sve bližem prijatelju Irana, Rusiji. Slično je izolovan od Zapada i umešan je u trgovinu oružjem i kršenje sankcija sa Islamskom Republikom.
Sadašnja kriza pokazuje mogućnosti i probleme iranskog pristupa. Dugo je sponzorisao Hamas, ali izgleda da nije unapred znao o njegovom napadu na Izrael 7. oktobra, prema zapadnim zvaničnicima koji su upoznati sa ovim pitanjem.
Ipak, nastojao je da iskoristi Hamasove zločine i mobiliše osovinu otpora. Hezbolah i Izrael su razmenili vatru, uz eksplicitnu podršku Irana i Amerike. Poginulo je čak 19 boraca Hezbolaha. Huti, koji kontrolišu glavni grad Jemena, lansirali su tri krstareće rakete srednjeg dometa, koje su nedavno nabavili od Irana, i brojne bespilotne letelice u Eilatu, izraelskom lučkom gradu (presreo ih je američki razarač). I šiitske milicije koje podržava Iran u Siriji i Iraku proširili su borbu protiv Iraka tako što su raketama i dronovima stalno gađali baze u kojima su stacionirane američke trupe (Amerikanci su zbog ovoga smanjili svoje diplomatsko prisustvo u Iraku).
Iran očigledno ima koristi od toga. Eskalacija u Gazi zaustavila je, makar samo privremeno, pregovore o normalizaciji odnosa između Izraela i Saudijske Arabije. Svaki takav sporazum označio bi dalji korak u Abrahamovom sporazumu kojim su Bahrein, Maroko, Sudan i Ujedinjeni Arapski Emirati uspostavili diplomatske odnose sa Izraelom od 2020. godine.
Iranski šitski ajatolasi ne mogu da podnesu ideju da budu izolovani dok muslimanske države koje predvode Suniti i Izrael više sarađuju. Na sastanku muslimanskih ministara spoljnih poslova u Saudijskoj Arabiji 18. oktobra, Iran je pozvao muslimanske zemlje da uvedu embargo na naftu Izraelu. Iranski režim podržava pozive da se Egipat ohrabri da primi Palestince iz Gaze, možda u nadi da će pogoršati tenzije između Izraela i njegovog najstarijeg arapskog saveznika.
Regionalna previranja takođe znače više novca za Iran, barem za sada. Cene nafte porasle su za više od pet dolara po barelu od 7. oktobra. Amerika je željna da smanji inflaciju uoči svojih izbora sledeće godine i prećutno je dozvolila Iranu da izvozi više nafte, uprkos zvaničnom zadržavanju sankcija.
"Ta iranska burad su veoma važna" za Džoa Bajdena, kaže Ahmed Mehdi, analitičar nafte iz Londona. Proizvodnja je premašila tri miliona barela dnevno, što je najviši nivo od kada je Trampova administracija uvela sankcije 2018. Iz godine u godinu, kaže Mehdi, izvoz je porastao za više od trećine.
Međutim, posrednički rat sa Amerikom i njenim saveznicima bio bi veliki rizik za Iran. Domaći zvaničnici tvrde da su ponovo postali "državnici", sa predsednikom Ebrahimom Raisijem - kojeg mnogi na Zapadu smatraju tvrdolinijaškim parijem. Obični Iranci su manje impresionirani. Regionalni rat bi mogao da izazove novi ciklus protesta u Iranu.
Armita Geravand, iranska učenica koja je kolabirala 1. oktobra nakon što ju je pretukla moralna policija, prema lokalnim aktivistima, proglašena je moždanom mrtvom, što bi moglo da oživi gnev koji je iranske demonstrante izveo na ulice 2022. godine nakon smrti Mahse u pritvoru. Amini, koji je priveden zbog "nepropisnog" nošenja obaveznog hidžaba.
Iranci su iscrpljeni torturom svog režima i nerado podnese još patnje za Palestinu. Protesti koje organizuje vlada su slabo posećeni. Minut ćutanja na fudbalskoj utakmici u Teheranu za poginule u Gazi prekinut je burnim smehom. "Ni Gaza ni Liban", vikali su demonstranti sa svojih prozora. "Mi žrtvujemo svoje živote za Iran".
Iranski rat u senci je delikatna igra i nije jasno da li može da kontroliše svoje "proksije". Od američkog atentata na Kasema Sulejmanija, jednog od vođa osovine otpora, pre tri godine, iranski sateliti su povećali svoju autonomiju. Dok prete ratom zajedno sa svojim projektilima, možda će im biti teško da odustanu od svoje retorike. Svaki je postavio "crvene linije" za intervenciju protiv Izraela i Zapada. Nereagovanje bi moglo da naruši njihov kredibilitet kod lokalnih pristalica, dok bi izraelska kopnena invazija na Gazu mogla da ih natera da odgovore.
Iranski "punomoćnici" takođe moraju uskladiti svoje vojne aspiracije sa iranskim interesima. Prema iranskim zvaničnicima, Bašar el Asad, sirijski predsednik, rekao je Hezbolahu da ne želi da posluša pozive da napadne Izrael sa njegove teritorije. Po njegovom mišljenju, Hamas ga je izdao jer je stao na suprotnu stranu 2011. nakon što im je dao utočište. Ne želi sada da se bori za njih.
Liban strahuje da će to biti još jedan požrtvovani pion. Šiiti su najveća sekta u zemlji, ali ostalih 17 zvaničnih denominacija čine većinu. Zanimljivo je da je Hasan Nasralah, lider Hezbolaha poznat po svojim ratobornim govorima, izbegavao da se obraća javnosti iz svog bunkera u Bejrutu od početka borbi. Ratna pretnja uništila je nade Libana u oživljavanje turizma. Libanski premijer je rekao da je "odluka o ratu i miru" van njegovih ruku.
Ako iranski zastupnici napadnu američke interese, ili možda Izrael, najverovatnije će Amerika prvenstveno uzvratiti njima, a ne njihovom sponzoru Iranu. Ipak je to kockanje sa visokim ulozima. Dugoročno gledano, odluka Irana da mobiliše osovinu otpora signalizira da se kreće ka izolaciji i autokratiji. Pre samo mesec dana, režim je slavio razmenu zatvorenika sa Amerikom i skori transfer Teheranu šest milijardi dolara zamrznutih prihoda od nafte.
Ajatolah Ali Hamnei je blagoslovio direktne razgovore po prvi put otkako se Trampova administracija povukla iz nuklearnog sporazuma. Neki su govorili o novom omekšavanju odnosa. Sada je to propalo, a izgledi za katastrofalni širi rat, iako još uvek malo verovatan, još uvek su preblizu.
BONUS VIDEO:
(MONDO)