Kad su se 1980-ih godina pojavile velike sovjetske balističke nuklearne podmornice Projekat 941 Akula (NATO oznaka: Typhoon), Amerikanci su zaključili da im treba dobar odgovor - i to pod hitno. Naime, Typhooni su bili veći i tiši od bilo čega što su Sovjeti dotad napravili i Pentagon se uplašio da bi mogao izgubiti kvalitativnu prednost koju je dotad, barem u nekoj meri, imao nad sovjetskim podmornicama
Tako je rođena klasa nuklearnih napadačkih podmornica Seawolf (morski vuk), dotad najskuplja i najnaprednija podmornica na svetu u doba kad je napravljena. "Ona je napravljena da bude ultimativni predator, da sve što plovi na i ispod površine spreči u narušavanju američkih interesa, kaže stručni sagovornik s YouTube kanala Codex Militaria Matija Blaće, za hrvatski portal "Jutarnji.hr".
Iako je reč o podmornicama za koje se često ističe da su bile najskuplje u istoriji američke mornarice, Blaće napominje kako je zanimljivo da njihov trošak nije prešao predviđeni, što se inače vrlo često događa kod takvih složenih i naprednih sistema.
"Ona je "state of the art/umetničko delo", najbolje što postoji od tehnologije u tom trenutku. Originali ugovor bio je vredan 32 milijarde dolara i bio je namijenjen za izgradnju 12 podmornica. Kako se išlo u devedesete, smanjivala se potreba za njima pa su na kraju završene samo tri po ceni većoj od sedan milijardi dolara. Jedan od problema koji se tu javio bio je taj da je nakon kraja Hladnog rata američka brodogradnja naglo gubila kapacitet i narudžbine su se drastično smanjivale. Kad tu dodate i strahovito skup dizajn i nove tehnologije koje su se ugrađivale, dođete do ovako visoke cifre", objašnjava Blaće i dodaje da su sve dalje klase američkih brodova zbog manjih kapaciteta brodogradilišta imale niz problema.
Primarni američki motiv za gradnju Seawolfa (Si vulf), rekli smo već, bile su sovjetske nuklearne podmornice klase Typhoon (Tifon), ali i uopšteno tehnološki iskorak u gradnji podmornica u SSSR-u 1980-ih. "Prvo su Sovjeti preko svojih špijuna saznali kako Zapad prati njihove podmornice pa su uspeli da uvedu zabranjenu tehnologiju iz Japana kojom su napravili nove i bitno tiše propelere. To i dalje nije bilo na nivou američkih podmornica, ali bilo je opasno blizu i još važnije, bilo je jasno da će Sovjeti napredovati i ugroziti američku prednost", kaže Blaće.
Razvoj počeo 1983.
"Desetinu godina nije bilo novog dizajna napadačke podmornice i zbog toga se 1983. krenulo u razvoj nove klase, a gradnja je započeta 1989. godine. Takođe, za razliku od prethodne američke klase "Los Angeles/Los Anđeles", Seawolf je zbog Typhoona napravljen da deluje i u arktičkim uslovima. Recimo, ima ojačani komandni most takav da može probiti led i omogućava mu se koliko toliko ravnopravna igra lovice s balističkim podmornicama u takvim uslovima", kaže Blaće i dodaje da Seawolf klasa ima i sekundarnu namenu napada na kopnene mete.
On je prvenstveno namenjen za lov na druge podmornice i brodove, a sve ostalo je bonus.
Raspadom SSSR-a američki prioriteti brzo su se promenili, budući da ključnog strateškog suparnika više nije bilo. Tako da je već 1992. ugovor o gradnji 12 Seawolf podmornica stavljen van snage.
"Pentagon je tada smatrao da su oružja koja imaju adekvatna sve ono što im je trebalo. Namera im je bila da štite SAD i druge NATO države, a podmornice klase Seawolf zauzimale su 25 posto proračuna mornarice. To im je bilo previše jer su gubili na drugim poljima, prvenstveno na razvoju nove klase nosača aviona (kasnije imenovana Ford, op.a.) koja im je tad bila prioritet.
Kad je USS Seawolf (prva podmornica u klasi) ušao u aktivnu službu 1997. bila je to veća i brža napadačka podmornica od bilo koje druge u američkom inventaru. "Ima istisninu od 9200 tona, duga je 108 metara i prečnik trupa je 12 metara. Ima jedan nuklearni reaktor S6W (220 MW) i dve turbine koje su spojene na "pump-jet pogon", prvi put korisćen u regularnoj seriji američkih podmornica. Ima i sekundarni električni motor koji služi ili za ultra tihe operacije kad je glavni reaktor ugašen ili za fino manevrisanje", kaže Blaće.
Pump-jet (pamp džet) pogon
Kad je u pitanju "pump-jet" pogon kod njega je ključno to što smanjuje buku propelera, koja se jako izdvaja od morskih zvukova. "Prvo se ta buka 1980-ih smanjila uz pomoć propelera koji su zavinuti prema unazad, što je smanjilo kavitaciju. Pump-jet je bio idući korak - to je zapravo varijanta na klasični propeler. Tu jedinicu zapravo zovu propulzor, gde se osovina opet spaja na propeler koji uvek ima neparan broj lopatica (neparni harmonici su tiši od parnih). Prvi deo sistema je okvir - unutar njega se nalazi rotor kojeg osovina okreće i proizvodi pogon, a nakon toga nalazi se fiksni stator koji ima različiti broj lopatica od rotora i on usmjerava vodu tako da se ne stvara dodatna buka", objašnjava Blaće i dodaje da nigde u javnosti nećete pronaći otkrivenu fotografiju pump-jet pogona.
"Razlog za to je da se ne sazna broj lopatica u rotoru, budući da uz pomoć toga mogli saznati profil buke koju stvara i to uprogramirati u sonare tako da traže te frekvencije", dodatno pojašnjava Blaće i dodaje da zapravo dosta toga o pump-jet poginu i dalje ne znamo, pre svega broj lopatica na rotoru.
"Prednost tog pogona zapravo nije u brzini, nego u tišini i to naročito u tišini pri krstarećim brzinama od 20 ili 25 čvorova. Na primer, kaže se da je ona pri tim brzinama tiša nego podmornica klase Los Angeles dok stoji u luci", kaže sagovornik i dodaje da ni maksimalnu brzinu Seawolf klase zapravo ne znamo, već je samo u javnosti poznato da je ona između 32 i 39 čvorova. To je Amerikancima dalo paritet sa sovjetskim i ruskim podmornicama po pitanju brzine, uz prednost tišeg dizajna".
Ako ipak uporedimo Seawolf s nekim drugim napadačkim podmornicama, recimo novom francuskom klasom Barracuda, ruskim Jasenom (koji nema pump-jet), ili čak zadnjom američkom Virgina klasom, ne biste se usrećili. Naime, njihove su karakteristike čuvane kao stroga tajna.
"Sve što imamo je nešto što možda slučajno procuri, poput toga da je Seawolf deset puta tiši od treće generacije Los Angeles klase".
Čvršći čelik
Jedna od ključnih stvari koja se često spominje uz Seawolf je ta da je pri izradi korišten čvršći HY-100 čelik.
"To je masa 20 posto čvršća od HY-80 čelika. Debljina trupa Seawolfa je pet centimetara i uz pomoć ostalih tehnika za ojačavanje trupa to mu omogućava znatno veću dubinu zarona. Veruje se da ona iznosi oko 500 metara (SAD kaže samo - preko 200), a krajnja dubina do koje može doći bez da dođe do gnječenja trupa je oko 600, 610 metara, što im je opet dalo paritet sa sovjetskim podmornicama koje po potom pitanju imale prednost", kaže Blaće.
Kad je u pitanju naoružanje, Seawolf klasa sva svoja ubojna sredstva ispaljuje kroz osam torpednih cevi od 660 mm. "Tipično oružje koje koristi protiv brodova je torpedo Mark 48, koji se stalno poboljšava. Uz to ima i oružja za delovanje na površini mora i kopna - rakete Harpun, odnosno projektile Tomahawk. Seawolf nema vertikalne lansirne ćelije, što recimo imaju novije podmornice klase Virgina, kaže sagovornik i ističe da je ukupan kapacitet ove klase da nosi 50 projektila, koji mogu biti kojeg od ova tri tipa.
"Seawolf je zapravo pravi pomorski predator, napravljen da bude superioran svemu što trenutno postoji, kao i onome što će doći u budućnosti", kaže Blaće.
On je objasnio i kakve sonare ova klasa koristi, spomenuo je i navigacijski radar i dodao da se zapravo radi o već poznatoj tehnologiji koja je poboljšana za Seawolf. Ono što krasi te podmornice je činjenica da se njihova elektronika, sistemi upravljanja i kontrole naoružanja konstantno nadograđuju.
"Cela podmornica je modularna, što znači da je olakšano izbacivanje starih sistema i ubacivanje novih. Oni svi imaju i svoje softverske nadogradnje. Tipično je da se svake četiri godine nadogradi hardver, a softver svake dve godine".
Kad je u pitanju komunikacija podmornice sa spoljnim svijetom (zapovednim centrima), uglavnom se oslanjanju na frekvencije vrlo kratkih talasa kojima se podmornica kratko obavesti da će primiti neku poruku zbog čega se približava površini da bi komunicirala putem satelita ili pusti plutaču koja funkcioniše kao radio-antena na površinu.
Dvosmerna komunikacija na velikoj dubini ne postoji jer podmornica naprosto nema dovoljno velik odašiljač da bi slala poruke. Konačno, nema podmornice bez posade, a koja na klasi Seawolf broji 14 oficira i 126 mornara. Njihov je prostor skučen, dele krevete (samo kapetan ima svoj), kiseonik na podmornici proizvodi se elektrolizom vode (što zahteva puno struje, nešto što nije problem za nuklearni reaktor), desalinizacijom proizvode pitku vodu, a trajanje misija zapravo im je ograničeno samo zalihama hrane i zamorom posade.
"Ove podmornice otprilike svakih pet, šest godina moraju ići na servis, kada se puno toga mijenja da sve bude novo i funkcionalno. Same misije inače traju bitno kraće nego na balističkim podmornicama, oko tri meseca", kaže Blaće.
Posebnost USS Jimmy Cartera/Džimi Kartera
Od tri podmornice iz klase Seawolf, treba izdvojiti onu zadnju - USS Jimmy Carter. Ta je podmornica duža 30 metara i ima istisninu veću za oko 2.500 tona od USS Seawolfa i USS Connecticuta.
"Ona ima ugrađen poseban modul koji služi za podmorske dronove i za manje podmornice namenjene operacijama na velikim dubinama. Ima i dodatne propulzore na pramcu i na krmi kako bi ustabilili podmornicu dok otpušta ove dronove i podmornice, a to opet ne znamo kako izgleda jer fotografija na kojima ti delovi nisu prekriveni folijom" - nema.
Pretpostavka je da se te malene podmornice koriste za tajne zadatke, ili blizu protivnički obala, ili na velikim dubinama za prisluškivanje protivničkih kablova. "USS Jimmy Carter šesta je takva podmornica u istoriji američke mornarice, a njene su misije tajne. Znamo samo da je 2010. bila u blizini lokacije incidenta kad je S. Koreja pucala po vojnicima na jednom južnokorejskom ostrvu i kad su poginule četiri osobe - ali, ne znamo što je tamo radila. U dva navrata došla je kući s Jolly Roger/Džoli Rodžer zastavom koja označava uspešno izvršene misije pa je 2017. odlikovana sa Presidential Citation, ali ne znamo za koju misiju", kaže Blaće i dodaje da je to retko odlikovanje.
Sve tri podmornice i danas su najmoćnije naoružane napadačke podmornice u Mornarici SAD-a (iako je nova Virgina klasa blizu tpg nivoa), a nema govora o "penzionisanju" istih. No, USS Connecticut je izvan zbog toga što je 2021. udario u podmorsku planinu te je i dalje na popravci.
Na kraju Blaće zaključuje da je Seawolf za SAD bio i ogromna PR stvar za američku vojsku koja ih je reklamirala kao "najbolju podmornicu na svetu".
"Tek sad, kad je Kina u uzletu, opet se javlja potreba za sposobnostima podmornica poput klase Seawolf. Ali poboljšana klasa Virgina jednako je tiha i verovatno jednako dobra kao Seawolf. A k tome je jeftinija te ih ima i više - bolje je 50 Virgina, nego 35 Seawolfa", zaključuje sagovornik.
BONUS VIDEO: "OVO SU DVA MOGUĆA SCENARIJA U SLUČAJU NUKLEARNOG RATA" Radenović šokirao: Srbin raskološno prodaje bunkere BOGATIM Amerikancima?!
(Mondo/Jutarnji/M. Š.)