Umesto neposrednog biranja glasovima građana, predsednika SAD zapravo biraju elektori iz svake savezne države, koji se potom po automatizmu izjašnjavaju o kandidatima.
Američki građani svojim glasom samo poručuju predstavnicima svoje savezne države, odnosno delegatima, za koga treba da glasaju. Možda se ne čini kao najdemokratskije rešenje, ali Elektorski koledž (Kolegijum izabranika) odslikava izbornu tradiciju SAD.
Elektorski koledž, koji je definisan već u drugom članu Ustava, ima 538 elektora. To je zbir broja članova oba doma Američkog kongresa na koji su dodata tri elektora, koji se biraju u američkoj prestonici, pošto ona ne pripada nijednoj od država.
Države nemaju jednak broj elektora i on zavisi od broja stanovnika – najveći broj predstavnika ima Kalifornija – 55, zatim Teksas – 38 i Florida – 29, dok najmanje države imaju po tri elektora.
Taj broj se menja posle svakog novog popisa stanovništva, a to je jednom u deset godina. Međutim, države s malim brojem stanovnika imaju više elektora nego što im pripada.
Tako, na primer, glas jednog građanina Vermonta vredi koliko glasovi troje građana Teksasa, dok je jedan glas iz Vajominga koliko i četiri glasa u Kaliforniji.
Za pobedu je potrebno 270 glasova elektora
Predsednički kandidat koji dobije najveći broj glasova u jednoj saveznoj državi dobija i sve njene glasove u Elektorskom koledžu.
Izuzetak su Mejn i Nebraska, gde se broj elektora deli proporcionalno broju osvojenih glasova. Za pobedu je potrebno najmanje 270 glasova u Elektorskom koledžu. Ovakav sistem teorijski omogućava da pobedi kandidat koji nije dobio većinu glasova američkih birača.
Tako je na izborima 2016. godine broj glasova koje je dobila Hilari Klinton bio nešto veći od ukupnog broja glasova za Donalda Trampa. Ipak, po američkom izbornom sistemu, gde se računaju samo elektorski glasovi, Trampova pobeda bila je veoma ubedljiva.
Istorija SAD pamti takvu pobedu i Džordža Buša mlađeg nad Alom Gorom 2000. godine.
Elektori se ne sastaju
Elektorski koledž nikad se ne sastaje kao jedinstveno izborno telo, već elektori odlučuju o izboru predsednika u prestonicama svojih država. Mada nisu obavezni da glasaju onako kako to građani žele, treba napomenuti da nikada do sada izborna volja građana nije promenjena u Koledžu.
Sazivanje Koledža i izbor predsednika i potpredsednika obavlja se prvog ponedeljka, posle druge srede u decembru u toku izborne godine. U slučaju da nijedan kandidat ne osvoji potrebnu većinu, Predstavnički dom bira predsednika, a Senat potpredsednika.
Kako teče dug izborni proces
Izborni postupak za predsednika podeljen je u nekoliko faza. Na proleće ili leto, više od godinu dana pre izbora, kandidat najavljuje svoju kandidaturu za izbor na mesto predsednika SAD. Od tada do proleća izborne godine održavaju se sastanci vrha stranke i unutarstranačke debate.
Od januara ili februara, pa sve do juna izborne godine – održavaju se izbori u vrhu stranke kao i unutarstranački izbori i kokusi na nivou država i prekomorskih i pridruženih teritorija. Slede izborne konvencije na kojima biraju svoje kandidate, a potom se organizuju predsedničke debate.
Izborni dan rezervisan je za prvi utorak nakon prvog ponedeljka u novembru. Mesec dana kasnije glasa se u Elektorskom koledžu, zatim Kongres prebrojava glasove i 20. ili 21. januara (ukoliko je 20. januar u nedelju) je inauguracija novoizabranog predsednika.
Kolebljive, "sving" države
Većina država u velikoj meri naginje ka Demokratskoj ili Republikanskoj stranci, tako da je fokus obično na sedam država u kojima bi bilo koji od kandidata mogao da pobedi i one su poznate kao neodlučne ili "sving" države. "Sving" države su Arizona, Džordžija, Mičigen, Pensilvanija, Viskonsin, Severna Karolina i Nevada.
Ko može da bude predsednik SAD
U trci za najmoćniju funkciju na svetu mogu učestvovati američki državljani koji imaju najmanje 35 godina, imaju prebivalište u poslednjih 14 godina i da su rođeni na tlu SAD.
BONUS VIDEO:
(RTS/MONDO/J.D.)