Nuklearni rat bi zauvek podelio ljudsku istoriju - na sve što se dogodilo pre i posle ratne apokalipse. U najgorem slučaju, masovni požari progutali bi sve u krugu od desetina hiljada kvadratnih kilometara, ubijajući stotine miliona u roku od nekoliko sati. Ali najgori deo dolazi posle toga - nuklearni rat bi mogao da izazove nuklearnu zimu koja bi mogla da ubije milijarde, možda čak i dovesti to potpunog urušavanja naše civilizacije. Kako bi to funkcionisalo i kako bi izgledalo?
Vatra izaziva zimu
Kada bi se nuklearno oružje detoniralo, mehur gasa, topliji od sunca, postao bi toliko vruć da bi sve u krugu od kilometra odmah počelo da gori. Mehur bi se brzo širio, ispunjavajući nebo iznad svoje mete i stvarajući razorni udarni talas koji bi izazvao većinu trenutnog uništenja. U najgorem slučaju, ovo bi se pretvorilo u vatrenu oluju koja bi progutala sve i svakoga na zemlji. Odmah nakon eksplozije, džinovski oblak pečurke bi se podigao iznad uništenog područja poput demona koji se izopačeno divi svom delu, ali u narednim satima bi nastao daleko smrtonosniji oblak.
Vatra koja bi gorela u gradovima, šumama i poljima, zagrevala bi toliko vazduha da bi stvorila sopstvenu mikroklimu i sistem vetra. Vruć vazduh i vreli dim dizali bi se, uvlačeći svež vazduh iz okoline, a svež kiseonik još bi više potpirivao plamen. Ovo bi stvorilo uzlazno strujanje i formiralo kolosalan pirokumulonimbusni oblak koji bi odneo čađ i aerosoli iz plamena visoko u stratosferu. U normalnim uslovima, čađ koja se diže iz velike vatre brzo se ispere kišom. Ali pirokumulonimbusni oblak dostigao bi visinu znatno iznad visine na kojoj se formiraju kišni oblaci.
Jednom kada oblak pređe iznad tropopauze (tropopauza je granični sloj između troposfere i stratosfere), jednostavno ne bi bilo vremena za uklanjanje čađi iz atmosfere, tako da bi oblak mogao ostati na tim visinama godinama. Ako bi se ovo desilo jednom gradu, to bi bila tragedija, ali prilično lokalna.
Ali u nuklearnom ratu punog razmera, zaraćene nacije, sledeći hladnu logiku obostrano osiguranog uništenja, mogle bi koristiti stotine ili čak hiljade nuklearnih oružja odjednom, stvarajući stotine vatrenih oluja i šaljući do 150 miliona tona čađi, kocku veličine nebodera, direktno u stratosferu. U narednih nekoliko dana i nedelja, čađ bi prekrila zemlju na velikim visinama, upijajući svetlost visoko iznad zemlje i sprečavajući sunčevu svetlost da dopre do površine. Ovo nije kao naučna fantastika gde se nebo zatamni i sunce nestane. Zima je ono što se dešava kada samo malo manje sunčeve svetlosti padne na tlo, a u slučaju nuklearnog rata, odjednom mnogo, mnogo manje sunčeve svetlosti prođe kroz oblake. Juče je svet bio normalan. Danas počinje nuklearna zima.
Zima izaziva glad
Koliko bi loša nuklearna zima bila, još uvek je aktivna oblast istraživanja. Sve zavisi od jedne stvari: Koliko stvari će goreti zaista vruće? Koliko bi vatrenih oluja bilo izazvano toplotom eksplozije? Ovo zavisi od mnogo faktora, od materijala od kojih je grad napravljen, do godišnjeg doba, da li je šuma u blizini i tako dalje. Zato samo imajte na umu da se ovde radi o pretpostavkama, navodi se u simulaciji koju je napravio poznati sajt "Open Philanthropy".
Evo dobrih vesti: Nuklearna zima nije trajna i definitivno ne bi došlo do novog ledenog doba. Efekti na klimu bi trajali samo dok bi čađ ostala u atmosferi, što je najviše deceniju ili tako nešto dok se ne razvedri i temperature se normalizuju.
Loša vest je što bi ovo izazvalo skoro trenutne klimatske promene u roku od nekoliko nedelja. Nuklearna zima bi narušila naš klimatski sistem brže nego što bi se bilo koje živo biće moglo prilagoditi. U ovoj novoj klimi, naša godišnja doba bi odjednom bila pogrešna. Zime bi bile mnogo duže, leta kraća i hladnija - ili bi potpuno nestala.
Ovo bi takođe značilo manje isparavanja preko okeana, što znači manje kiše i možda velike suše. Ovo bi bilo loše jer naša hrana "jede sunce". Bez dobrih leta i dovoljno kiše, sezone rasta se smanjuju ili čak propadaju. Većina čovečanstva živi u oblasti zvanoj srednja geografska širina, pojasu zemlje koji ima idealnu temperaturu za našu vrstu - ne samo zato što nije previše vruće ili hladno, već zato što tamo biljke koje jedemo najbolje rastu.
Ogromna većina hrane koju jedemo potiče od nekoliko visoko efikasnih useva, koji se uglavnom proizvode u nekoliko veoma poljoprivredno produktivnih regiona, kao što su velike ravnice SAD ili Ukrajina. Iz ovih svetskih korpi hleba i pirinča se trguje i otprema širom sveta. U najgorem slučaju nuklearnog rata punog obima, temperature u srednjim geografskim širinama bi verovatno ostale ispod nule nekoliko godina. U ovim uslovima ništa ne bi moglo da raste i svetske korpe bi se odjednom ispraznile. Ako bi došlo do kraha proizvodnje hrane, svetski proizvođači hrane bi vrlo verovatno povećali cene ili bi čak prestali da prodaju hranu drugim zemljama, ako bi i dalje bili u stanju da obrađuju svoja polja. Čovečanstvo ima zalihe useva i hrane za samo nekoliko nedelja, nedovoljno da preživi ovaj drastičan pad proizvodnje.
Ali klima nije jedini problem: moderna industrijalizovana poljoprivreda je složena stvar koja se oslanja na funkcionalne lance snabdevanja kako bi se obezbedile nezamislive količine industrijski proizvedenog đubriva i hemikalija za uništavanje korova i štetočina, kao i ogroman broj specijalizovanih savremenih mašina za oranje, setvu, žetvu i distribuciju, navodi se u simulaciji koju je napravio poznati sajt "Open Philanthropy".
Realni nuklearni ratovi
Ok, sada kada smo postavili pozornicu, pogledajmo šta nauka kaže o stvarnim ratovima koji bi se mogli da se dogode. Danas postoje dva glavna sukoba o kojima naučnici razmišljaju kada prave proračune nuklearne zime:
- Nuklearni rat između Indije i Pakistana
- Nuklearni rat između SAD i Rusije.
Nuklearni rat Indije i Pakistana
Najverovatnija mala nuklearna razmena danas bi se vodila između Indije i Pakistana, uz relativno malo oružje. Čak i u prilično blagom nuklearnom ratu kao što je ovaj, trenutne eksplozije bi ubile oko 27 miliona ljudi, što je dovoljno užasno. Za samo nekoliko sati poginulo bi više ljudi nego u celom Prvom svetskom ratu. Požari koji bi usledili ne bi izazvali nuklearnu zima, već blagu "nuklearna jesen". Ali čak i ovo bi poremetilo klimu, a time i globalnu poljoprivredu, dovoljno da izgladni do 250 miliona ljudi širom sveta. Nažalost, Indija i Pakistan su u trci u naoružanju i povećavaju broj i snagu bojevih glava u svom arsenalu.
Sledeća faza eskalacije bio bi rat sa stotinama nuklearnog oružja, bombama i požarima koji bi uništili mnoge glavne centre stanovništva i ubili više od 100 miliona ljudi. Rat ovih razmera bi izazvao nuklearnu zimu koja bi dovoljno oštetila globalnu poljoprivredu da prepolovi raspoložive kalorije za čovečanstvo. Broj ljudi koji bi umro od gladi dostigao bi čak 2 milijarde.
Nuklearni rat SAD i Rusije ili Kine
Najgori scenario je globalni rat punog razmera između zemalja NATO i Rusije ili Kine, koja takođe nastavlja da gradi svoj nuklearni arsenal. U ratu između bivše, buduće i sadašnje supersile, hiljade nuklearnih bombi mogle bi biti detonirane. U scenariju sa oko 4400 komada nuklearnog oružja, 360 miliona ljudi bi stradalo odmah.
Ne postoji drugi događaj sa kojim bismo mogli da uporedimo smrt i uništenje. To je kao da čovečanstvo baci asteroid na sebe. Nuklearna zima koja bi pratila takav apokaliptični rat smanjila bi ljudsku proizvodnju kalorija za čak 90%. Ne samo da bi skoro cela naša poljoprivreda bila trenutno i smrtonosno pogođena, klimi bi trebalo najmanje deceniju da se oporavi. Pošto bi ovakav rat posebno pogodio svetske regione koji proizvode većinu hrane za čovečanstvo - oporavak bi bio mnogo, mnogo teži nego kod drugih sukoba. U roku od dve godine globalni broj umrlih od gladi porastao bi na oko 5 milijardi.
U zemljama srednje geografske širine, kao što su Rusija, Kina, Kanada, SAD i veći deo Evrope, preživelo bi samo nekoliko procenata stanovništva. Čovečanstvo više nikada ne bi bilo isto. Iako nigde nije zaista bezbedno, neke nacije na južnoj hemisferi mogle bi donekle da izdrže, dok bi ostatak sveta propao. Sve države sa nuklearnim oružjem nalaze se na severnoj hemisferi. Dakle, nekoliko zemalja poput Australije, Novog Zelanda i Argentine možda bi moglo da izdrži iz gomile različitih razloga.
Njihova nuklearna zima bi bila blaža, imaju dosta stoke koja ne bi bila pogođena kao usevi. Tako da bi verovatno prestali da izvoze hranu i fokusirali se na održavanje svog naroda u životu - pod pretpostavkom da ih ne napadnu druge izgladnele nacije zbog njihove hrane. Sa sigurnošću se može reći da bi svet dugo postao izuzetno neprijatan i nemoguće je znati koliko ljudi bi umrlo kada bi se nuklearna zima završila.
U najgorem slučaju ljudska civilizacija bi mogla da propadne, a preživeli bi bili vraćeni hiljadama godina unazad, polako pokušavajući da povrate svet pun ožiljaka i grobova. Na kraju, kada bi ponovo izgradili civilizaciju, da li bi ikada ponovo napravili nuklearno oružje? Znamo sigurno da moramo učiniti sve što možemo da osiguramo da se nuklearni rat nikada ne dogodi.
BONUS VIDEO: