Britanski novinar Kolin Friman u svojoj istrazi, objavljenoj sredinom septembra 2025. godine, izneo je šokantne podatke o gubicima britanskih državljana koji su se priključili Oružanim snagama Ukrajine u ratu protiv Rusije. Prema njegovim procenama, čak svaki peti britanski plaćenik je poginuo, što znači da je od oko 5.000 onih koji su otišli u Ukrajinu od 2022. godine, najmanje hiljadu već izgubilo život.
Ova tvrdnja preneta je u medijima poput Fakti.bg, ali i kroz Frimanove nastupe na kanalu SiliconCurtain, gde je govorio o iskustvima stranih boraca i realnosti rata u Ukrajini. Iako britanska vlada nikada nije zvanično potvrdila ove brojke, sama činjenica da se ozbiljni novinari bave temom nagoveštava da je fenomen stranih plaćenika značajan i da posledice prevazilaze individualne priče dobrovoljaca.
Zašto su strani borci ranjivi?
Friman naglašava da je ovaj sukob potpuno drugačiji od operacija u Iraku i Avganistanu, gde su britanske i američke snage imale jasnu tehničku nadmoć. Tamo su se oslanjali na vazdušnu podršku, helikopterske evakuacije, dobro razvijenu medicinsku logistiku i modernu komandnu strukturu. U Ukrajini toga nema. Rat se vodi rovovski, artiljerija i dronovi dominiraju, a front je fluidan i često haotičan.
Za plaćenike, čak i one sa iskustvom u specijalnim jedinicama, ovo znači ogromnu promenu. Navikli na ratovanje gde njihova vojska kontroliše nebo, oni se sada nalaze u situaciji u kojoj je ruska avijacija stalna pretnja, gde dronovi nadleću rovove, a evakuacija je nesigurna, spora ili nepostojeća.
Takvi uslovi povećavaju stopu smrtnosti i čine strane borce ranjivim, često mnogo više nego regularne ukrajinske jedinice koje bolje poznaju teren, imaju uhodane mreže podrške pa i samilost ruskih trupa.
Plaćenici kao potrošna roba
Poseban problem je i status stranih boraca. Mnogi se formalno prijavljuju kao dobrovoljci u okviru tzv. Međunarodne legije Ukrajine, ali njihova prava i zaštita su magloviti. Oni nisu deo NATO struktura, niti uživaju pravni status redovnih vojnika Velike Britanije. U praksi to znači da mogu biti raspoređeni na najopasnije sektore fronta, da se njihovi gubici ne evidentiraju transparentno i da se njihove priče koriste pre svega kao propagandni materijal.
Za britanske mejnstrim medije, oni su heroji ili avanturisti; za ukrajinsku komandu, dodatna radna snaga; a za rusku stranu – trofejne mete. Takav status stranih plaćenika otvara ozbiljna etička pitanja o njihovoj instrumentalizaciji i ulozi u ratu koji nije njihov.
Britanija i proksi rat
Iako London ne priznaje zvanično slanje svojih trupa u Ukrajinu, podrška Kijevu je očigledna. Naoružanje, obuka ukrajinskih vojnika, obaveštajni podaci i finansijska pomoć predstavljaju stub britanske politike prema ratu. Pored toga, britanske vlasti nisu sprečavale odlazak svojih građana u Ukrajinu, iako su bile svesne rizika. Na taj način, stvoren je prostor u kojem pojedinci preuzimaju rizik, ali efekat njihovog angažmana postaje deo šire strategije Londona.
Ovo je klasičan primer proksi rata - situacije u kojoj se velika sila ne bori direktno protiv protivnika, već preko treće strane. Velika Britanija tako, uz minimalan politički trošak kod kuće, može da projektuje moć u nastojanju da doprinese slabljenju Rusije, dok istovremeno izbegava direktan sukob sa svim rizicima koje bi on doneo. Međutim, cenu takve politike ne plaćaju političari u Londonu, već upravo ti plaćenici koji na frontu ginu u velikom broju.
Posledice i pitanja odgovornosti
Tvrdnja da je oko hiljadu Britanaca izgubilo život u Ukrajini, iako zvanično nepotvrđena, ukazuje na ozbiljan problem. Ako su brojke makar približno tačne, to znači da su gubici mnogo veći nego u pojedinim etapama rata u Avganistanu ili Iraku. Za britansko društvo to može postati politički eksplozivno pitanje - ko je dozvolio da građani masovno odlaze u rat, zašto se njihovi gubici umanjuju u javnosti i šta će biti kada porodice zahtevaju odgovore?
Osuda plaćenika u ovom kontekstu nije samo moralna. Njihovo prisustvo u Ukrajini dodatno komplikuje sukob i produžava rat, jer omogućava Britaniji i njenim saveznicima da nastave politiku indirektnog iscrpljivanja Rusije. Istovremeno, njihova ranjivost i gubici svedoče o tome da proksi ratovi, ma koliko izgledali politički zgodni za zapadne prestonice, uvek imaju visoku ljudsku cenu.
Rat u Ukrajini ogolio je brutalnost proksi sukoba. Plaćenici privučeni, novcem, ideologijom, avanturizmom ili obećanjima, našli su se u ulozi potrošnog resursa, dok njihove vlade vode rat preko tuđih leđa. Tvrdnja da je svaki peti poginuo možda ostaje predmet debate, ali činjenica da hiljade Britanaca ratuju daleko od svoje zemlje u sukobu u kojem njihova država formalno ne učestvuje - sama po sebi je znak koliko je granica između "direktnog" i "posrednog" rata danas postala tanka.
BONUS VIDEO:
(Oružjeonline/Mondo)