Od kraja septembra Kupjansk je zatvoren, u grad se više ne može ni ući ni izaći. Tamo se sada nalaze ruski vojnici koje ukrajinska vojska pokušava da potisne. Ni spasioci koji bi mogli da izvuku ljude na sigurno više ne mogu da uđu u grad. Uplašeni stanovnici beže sami, na svoju ruku, piše Dojče vele.
To je učinila i 75-godišnja Valentina, koja je živela na severnoj periferiji Kupjanska. Uz pomoć jednog sugrađanina uspela je da stigne do sela Ševčenkovo na zapadu, odakle su je volonteri prevezli dalje u Harkov. Valentina kaže da je odlučila da pobegne nakon što su joj u dvorište došla dvojica ruskih vojnika tražeći svoje saborce u gradu. Jedan od njih joj je pretio bombom. "Videlo se da je taj Rus bio jako pijan. Onda je pitao gde su ukrajinski vojnici. Rekla sam: ‘Kod nas nema ni vaših ni naših. Ovde žive samo starci’", priseća se ona.
Već četiri meseca u gradu ništa ne funkcioniše, nema komunikacija, struje, vode ni gasa, priča Valentina. Sve prodavnice su zatvorene. "Granatiranje je strašno. Sve je uništeno. Sve je crno i spaljeno", kaže ona, "a dronovi lete... Kada nekog ugledaju, prvo lebde na mestu, a onda se obruše na žrtvu. Mnogo ljudi gine."
Volonteri odvode Valentinu u prihvatilište gde živi nekoliko stotina interno raseljenih ljudi. Ali starica već sada tuguje za svojim domom. "Ljudi poput nas teško se odriču svoje kuće, dvorišta i bašte. Urod je ove godine bio dobar. Sve sam spremila u podrum i zaključala, kako i treba. Ali da li će ostati netaknuto? E, to je pitanje", kaže tužno.
Pomoć socijalnih radnika
Od septembra se broj zahteva za evakuaciju iz okruga Kupjansk povećao, svakodnevno u "Koordinacioni centar za humanitarnu pomoć", koji je zadužen za sprovođenje evakuacija, stiže više od sto prijava, priča vođa akcije Bohdan Jahno. "Nažalost, mnogi ljudi čekaju do poslednjeg trenutka. Broj zahteva koje ne možemo da obradimo raste iz dana u dan. A kada ljudi pokušaju sami da krenu na put, mogu postati meta dronova."
Prema podacima UNHCR-a, trenutno u Ukrajini ima oko 3,8 miliona interno raseljenih osoba, dok ukrajinske vlasti navode brojku od 4,6 miliona. To su Ukrajinci koji su od 2014. godine – nakon aneksije Krima i početka borbi na istoku zemlje, pobegli pred ruskom agresijom u sigurnije delove Ukrajine. Trenutno su to uglavnom penzioneri koji ne mogu da priušte kiriju i žive u kolektivnim smeštajima. Ali njihovi problemi time nisu rešeni, jer im je bez pomoći teško da se snađu u svakodnevnom životu, obave administrativne poslove ili odu kod lekara.
Država može da im dodeli socijalnog radnika, ali osoba mora da dokaže da živi sama i da priloži odgovarajuću dokumentaciju. "Potrebno je mnogo pomoći, a država ne može da je pruži. Država je u ratnom stanju", objašnjava Elvira Sejdova-Bogoslovska koja vodi projekat u "Koordinacionom centru za humanitarnu pomoć".
U nekoliko domova socijalni radnici brinu o najugroženijima. Finansira ih međunarodna humanitarna organizacija "Pomoć za samopomoć", kako bi se ti ljudi osećali zbrinuto i voljeno", naglašava Sejdova-Bogoslovska. "Socijalni radnici im pomažu da prebrode traume. A to je važno."
U domu u Harkovu vlada sumorna atmosfera. Na terasama visi veš, a iz kuhinje se širi miris kuvanog mesa: socijalna radnica Viktorija kuva boršč za teško povređenog muškarca iz Harkovske oblasti. Od jutra je imala mnogo posla, išla je u kupovinu i prala veš. Viktorija voli svoj posao. "Znam da ti ljudi nemaju nikoga ko bi im pomogao", kaže ona. Ali projekat podrške ne može da pokrije ceo dom, dve socijalne radnice brinu o deset starijih žena.
"Ulica života" u Kupjansku
Kada Viktorija ima slobodan dan, pomaže i drugim stanarima doma. Posećuje i 88-godišnjeg Mikolu kako bi čula priče iz njegovog života. On slabo vidi i čuje, ali uživa u njenoj pažnji.
Mikola je živeo u selu Velika Šapkivka, severno od Kupjanska. Uvek je pešačio do grada kako bi posetio svog 65-godišnjeg sina. "Odjednom me počeo pratiti dron. Raširio sam ruke i rekao: ‘Hajde, pucaj!’ Ali on je kružio, pa uništio jednu kuću i imanje. Bio sam pošteđen", priseća se.
U avgustu je prebačen u bolnicu u Čugujevu jer u Kupjansku bolnice više nije bilo. Nakon otpusta bilo je previše opasno da se vrati kući. Volonteri su Mikolu prevezli u dom u Harkovu. "Isprva mi nisu rekli istinu. Ne, nisam ljut, hteli su samo najbolje", kaže on. Ali Mikola nije izdržao i pre dve nedelje autobusom je otišao do okruga Kupjansk i peške stigao do svog sela po odeću. "Spakovao sam punu torbu – dve jakne, košulje, pantalone. Koliko sam mogao. I ranac", kaže on. Na putu se zapleo u bodljikavu žicu i povredio.
Sada Mikola živi sam u jednoj sobi i čuva drugi krevet za svog sina koji je još u Kupjansku. Već mesec dana nema nikakav kontakt s njim i zato očajnički želi da se vrati u svoje selo. "Sada su tamo postavljeni stubovi visoki šest metara, a preko puta su razapete mreže protiv dronova. Taj put zovu ‘Ulica života’. Tuda se mora proći, drugog puta nema", kaže Mikola. Ali Viktorija mu to zabranjuje. "Hoću da odem tamo. A ako budem ubijen, neka tako bude", kaže Mikola i jedva suzdržava suze.
BONUS VIDEO: