Grad Kamišli, administrativni i bezbednosni centar sirijske provincije Hasaka, ponovo se poslednjih dana našao u centru pažnje regionalnih i međunarodnih posmatrača zbog neobičnih aktivnosti ruskih vojnih snaga na međunarodnom aerodromu.
Reč je o jedan od najvažnijih ruskih vojnih tačaka na severoistoku Sirije, području koje je već godinama poprište složenog rivalstva između Rusije, Sjedinjenih Država, Turske, Sirijskih demokratskih snaga i lokalnih kurdskih struktura vlasti.
Demontiranje radarskih sistema, uklanjanje utvrđenja i premeštanje vojne opreme pokreću niz pitanja: da li je reč o taktičkom preuređenju, smanjenju ruskog vojnog prisustva ili dugoročnijoj promeni strategije Moskve u ovom delu Sirije.
Potezi ruskih snaga na aerodromu Kamišli ne mogu se posmatrati izolovano, već samo u širem geopolitičkom kontekstu severoistočne Sirije, prostora na kojem se već godinama preklapaju interesi Moskve, Vašingtona, Ankare i kurdskih struktura vlasti.
Ulaskom u Kamišli 2016. godine, Rusija je popunila vakuum nastao povremenim američkim povlačenjem i uspela da se nametne kao ključni posrednik između Sirijskih demokratskih snaga i Damaska, ali i kao tampon zona prema Turskoj, koja kurdske snage smatra direktnom pretnjom po sopstvenu nacionalnu bezbednost.
Sjedinjene Američke Države, iako formalno održavaju vojno prisustvo u Hasaki i Deir ez-Zoru zbog borbe protiv ostataka ISIL-a i kontrole naftnih polja, poslednjih godina su sve više uzdržane u preuzimanju političke odgovornosti za dugoročno upravljanje regionom.
To je Rusiji otvorilo prostor za jačanje uticaja, ali je rat u Ukrajini značajno ograničio njene vojne i logističke kapacitete, što se sada ogleda u racionalizaciji njenog prisustva i smanjenju infrastrukturnog otiska u perifernim, ali osetljivim bazama poput Kamišlija.
Za Tursku, rusko prisustvo u Kamišliju imalo je dvostruku funkciju: s jedne strane, služilo je kao odvraćanje od šire turske vojne operacije protiv Kurda, a s druge strane, Moskva je Ankari ponudila diplomatski kanal za upravljanje krizama bez direktnog sukoba sa SAD.
Svako smanjenje ruskog vojnog angažmana Ankara pomno prati jer otvara prostor ili za jačanje američkog uticaja ili za novi turski vojni pritisak na SDF, posebno u kontekstu domaćih političkih potreba predsednika Erdogana i stalne teme "bezbednosnog pojasa" duž granice.
Kurdske snage, okupljene unutar SDF-a i bezbednosnih struktura Asajiša, nalaze se u paradoksalnoj poziciji: oslanjajući se na američku vojnu zaštitu, Tramp im je nedavno okrenuo leđa, ali istovremeno svesne njegove političke nepredvidivosti, iskoristile su rusko prisustvo kao dodatni fitilj protiv turske intervencije i kao kanal komunikacije sa Damaskom.
Predaja nekih ruskih pozicija Asajišu stoga ne znači jačanje kurdske autonomije, već pokušaj Moskve da održi uticaj preko lokalnih aktera, a da pritom smanji sopstveno direktno učešće.
U tom smislu, demontaža radarskih sistema i premeštanje opreme iz Kamišlija više liči na kontrolisano preraspoređivanje snaga nego na potpuno povlačenje. Rusija time signalizira da ostaje politički prisutna, ali da više nije spremna da snosi pune troškove vojne kontrole nad regionom u kojem nema odlučujući strateški ulog.
Istovremeno, takav potez povećava nesigurnost za Kurde, otvara prostor za turske proračune i dodatno potvrđuje da severoistočna Sirija ostaje jedno od najnestabilnijih i najnepredvidivih geopolitičkih čvorišta na Bliskom istoku.
BONUS VIDEO: