U severozapadnom Ontariju nalazi se Jezero 223, deo istraživačkog područja Experimental Lakes Area, gde naučnici decenijama proučavaju kako različiti uticaji menjaju čitave ekosisteme, kako prenosi Times of India.
Jedan od najpoznatijih eksperimenata počeo je 1976. godine, u vreme kada je kisela kiša predstavljala ozbiljan ekološki problem u Severnoj Americi i Evropi. Naučnici su želeli da utvrde šta se dešava sa jezerom kada njegova voda postane znatno kiselija.
Zato su tokom 17 godina, sve do 1993, jednom nedeljno dodavali sumpornu kiselinu u Jezero 223. Cilj nije bio da se jezero uništi, već da se kontrolisano oponaša ono što su kisele padavine radile mnogim prirodnim jezerima.
pH pao sa 6,8 na 5,2
Eksperiment je postepeno promenio hemijski sastav vode. pH vrednost je sa približno 6,8 pala na 5,2. To možda na prvi pogled ne zvuči kao ogromna promena, ali pH skala je logaritamska, pa i relativno mali pomak predstavlja značajnu promenu kiselosti.
Posledice su počele da se osećaju kroz čitav lanac ishrane. Neke vrste riba i beskičmenjaka počele su da nestaju, dok su druge imale probleme sa rastom, razmnožavanjem i preživljavanjem, kako prenosi Times of India.
Posebno je stradao fathead minnow, mala slatkovodna riba koja je tokom eksperimenta gotovo nestala iz jezera. Problemi nisu pogodili samo pojedinačne vrste - promenila se čitava struktura ekosistema.
Problem nije bio samo u kiselini
Jedan od važnih zaključaka eksperimenta bio je da zakiseljavanje ne deluje jednostavno tako što "ubije ribu". Kada se promeni hemija vode, menjaju se i organizmi kojima se ribe hrane. Nestanak ili smanjenje pojedinih vrsta može zatim da utiče na druge vrste koje se nalaze više u lancu ishrane.
U slučaju jezerske pastrmke (lake trout), promene u dostupnosti hrane i čitavom ekosistemu doprinele su njenom opadanju. Naučnici su zabeležili i slabiju kondiciju i uspeh razmnožavanja kod pojedinih riba.
Eksperiment je zato pružio nešto što je bilo teško dobiti klasičnim laboratorijskim istraživanjem: dokaz šta se događa kada se čitav prirodni ekosistem izloži dugotrajnom zakiseljavanju.
Voda se oporavila - ali ekosistem nije
Najzanimljiviji deo priče dolazi nakon završetka eksperimenta. Kada je prestalo dodavanje kiseline, hemija jezera je vremenom počela da se vraća ka stanju kakvo je postojalo pre eksperimenta. Međutim, živi svet nije pratio taj oporavak istom brzinom.
Desetinama godina kasnije, populacija jezerske pastrmke i dalje je ispod polovine nivoa koji je imala pre početka eksperimenta, a preostale ribe rastu sporije nego ranije.
Drugim rečima, voda može da se hemijski vrati u relativno dobro stanje, dok posledice poremećaja koji se dogodio u međuvremenu ostaju prisutne.
Nestao jedan mali organizam, posledice ostale decenijama
Jedan od mogućih razloga za dugotrajan problem nalazi se duboko u lancu ishrane. Tokom zakiseljavanja iz jezera je nestao Mysis diluviana, mali organizam nalik račiću koji ima važnu ulogu u ekosistemu. Njegov nestanak promenio je odnose između različitih vrsta.
Zbog toga naučnici danas pokušavaju da vide može li se ekosistem aktivno vratiti u stanje pre poremećaja. Od 2019. godine počeli su ponovo da unose Mysis diluviana u jezero, a do 2021. pronašli su dokaze da se nova populacija tog organizma uspešno formirala. Sada prate kako njegovo prisustvo utiče na rast, preživljavanje i druge karakteristike jezerske pastrmke, uključujući koncentraciju žive u ribama.
Eksperiment koji je uticao i na zakone
Ovo istraživanje nije ostalo samo naučka zanimljivost. U vreme kada je eksperiment sprovođen, postojala je velika zabrinutost zbog emisija sumpor-dioksida i azotnih oksida, koji su uglavnom nastajali sagorevanjem fosilnih goriva. Ti gasovi mogu da učestvuju u stvaranju kiselih jedinjenja koja potom kroz kišu, sneg i druge padavine dospevaju u zemljište i vodene ekosisteme.
Istraživanja na Jezeru 223 pomogla su naučnicima da pokažu kako takvo zagađenje može da promeni čitave vodene ekosisteme, a rezultati istraživanja iz Experimental Lakes Area doprineli su naučnoj osnovi za strožu kontrolu industrijskih emisija u Kanadi i SAD.
Najvažnija poruka
Priča o Jezeru 223 danas je važna zbog nečega što prevazilazi problem kiselih kiša. Pokazuje da zaustavljanje zagađenja ne znači automatski i trenutni oporavak prirode.
Hemija vode može relativno brzo da se približi prvobitnom stanju, ali kada se jednom poremete odnosi među vrstama i promeni lanac ishrane, posledice mogu da traju decenijama.
Zato je Jezero 223 danas svojevrsna dugoročna laboratorija za pitanje koje postaje sve važnije: koliko dugo prirodi treba da se oporavi nakon što uklonimo uzrok ekološkog problema - i da li je ponekad potrebno aktivno pomoći tom oporavku?
Upravo činjenica da voda izgleda oporavljeno, dok populacija jezerske pastrmke i dalje nije ni na polovini nekadašnjeg nivoa, predstavlja najjaču i najzanimljiviju poruku čitavog eksperimenta.
BONUS VIDEO: