- Ted Kačinjski je u zabačenoj kolibi u Montani živeo izolovano, dok je istovremeno tamo planirao i pravio bombe.
- Tokom 17 godina poslao je ili postavio 16 bombi, ubio tri osobe i teško ranio više od dvadeset.
- Otkriven je 1995. nakon objave manifesta, a uhapšen je 1996. u svojoj kolibi.
Primitivna koliba od jedva deset kvadratnih metara, dimenzija tri sa 3,6 metara. Smeštena u zabačenim šumama Linkolna u saveznoj državi Montani, bila je istovremeno dom Unabombera i tajna laboratorija za izradu smrtonosnih naprava.
Odatle je Ted Kačinjski, nekadašnji matematički genije i profesor između ostalog na prestižnom Berkliju, više od 17 godina vodio okrutnu kampanju protiv onih za koje je smatrao da promovišu modernu tehnologiju i uništavaju prirodnu sredinu.
Mesto na kojem je tražio mir na kraju je postalo poprište planiranja jedne od najsmrtonosnijih serija bombaških napada u američkoj istoriji, piše express.24sata.hr.
Nakon što je naglo napustio obećavajuću akademsku karijeru i poziciju najmlađeg docenta u istoriji Univerziteta u Berkliju, Kačinjski se odlučio na radikalan zaokret. Dao je otkaz. Decenijama kasnije, pronađeni spisak u kabini sadržao je 70 do 80 imena pojedinaca ili institucija, rekli su savezni zvaničnici.
Među njima su bili program bioinženjeringa, profesor sa Berklija i student postdiplomskih studija na drugom odseku, prema rečima Hesusa Mene, portparola univerziteta.
Program bioinženjeringa, osnovan 1984. godine kao zajednički poduhvat Berklija i UC San Franciska, interdisciplinarni je poduhvat za proučavanje veza između inženjerstva i ljudske biologije.
Ima 118 članova fakulteta na dvema institucijama. Pojedinci povezani sa Berklijem i UCSF-om bili su žrtve napada Unabombera, pisao je LA Tajms.
Sa svojim mlađim bratom Davidom 1971. godine Teodor Kačinjski kupio je zemljište u divljini Montane. Parcela od nešto više od pola hektara nalazila se na kraju blatnjavog puta, skrivena među drvećem i stotinama metara udaljena od prvih komšija.
David je u početku idealizovao Teda i divio se njegovoj želji za životom u netaknutoj prirodi, te mu je svesrdno pomogao u izgradnji malene drvene kolibe. Njihov cilj bio je stvoriti prostor u kojem će Ted moći da živi potpuno nezavisno od modernog društva.
Brat David redovno ga je posećivao, a neko vreme su čak razmenjivali duga pisma deleći svoja razmišljanja o životu izvan civilizacije. Međutim, njihov odnos počeo je nepovratno da se urušava zbog Tedove sve veće ekscentričnosti, neprijateljstva i potpunog odbacivanja bilo kakvog kompromisa.
Prekid odnosa kulminirao je 1989. godine kada je David odlučio da promeni svoj životni put i useli se sa svojom tadašnjom devojkom, a današnjom suprugom Lindom. Ted je to shvatio kao ultimativnu izdaju njihovih zajedničkih ideala.
Poslao je bratu pismo od dvadeset stranica prepuno besa, optužujući ga da nema integriteta za vođenje čistog života. Od tog trenutka Ted je prekinuo svaku komunikaciju sa bratom, zabranivši mu dolaske u kolibu i uslovljavajući budući kontakt isključivo slučajevima krajnje porodične nužde.
Otkaz u pilani dao mu je rođeni brat. Uz to, istražitelji su proučavali epizodu iz 1978. u kojoj je mlađi brat, David, otpustio Teda s posla u fabrici u području Čikaga gde su braća i otac radili.
Čini se da se otkaz dogodio nakon incidenta u kojem je Teodor Kačinjski počeo da uznemirava koleginicu koja je, kako se navodi, odbila njegove ponude. Serija napada Unabombera započela je 1978, ali čini se da se prvi bombaški napad dogodio pre otkaza.
Koliba Teda Kačinjskog
Koliba u kojoj je Ted Kačinjski provodio svoje decenije izolacije bila je izuzetno primitivna. Konstrukcija je bila potpuno ogoljena, sa jednim vratima, jednim prozorom i jednostavnim krovom. U njoj nije bilo električne energije niti tekuće vode. Unutrašnjost je bila ispunjena osnovnim stvarima potrebnim za preživljavanje.
Kačinjski je spavao na malom drvenom krevetu u obliku platforme, a koristio je i mali drveni sto sa stolicom koje je sam izradio. Grejao se i kuvao na staroj peći na drva, dok su zidovi bili prekriveni ručno izrađenim policama na kojima je uredno slagao kafu, tegle i zalihe hrane.
Prema popisu stanovništva iz 1990. godine, u kolibi se nalazilo i mnoštvo knjiga, uglavnom klasika koje je čitao u originalu, te razna literatura o sociologiji i političkoj filozofiji.
Lepak je izrađivao od jelenjih papaka. Vodu nije imao u kolibi. Pribavljao ju je svakodnevnim odlascima do obližnjeg potoka, dok bi tokom dugih i oštrih zima topio sneg u loncima na peći. Za rasvetu je koristio isključivo sveće sa metalnim reflektorima kako bi pojačao slabu svetlost.
Higijenski uslovi bili su jednako primitivni. Rupa izrezana u podu služila je kao toalet, dok je za najhladnijih dana nuždu obavljao u novine koje bi kasnije spalio u peći. Izvan kolibe nalazile su se pretrpane kante za smeće, uprkos njegovom navodnom poštovanju prema prirodi, što su kasnije primetili i novi vlasnici zemljišta čisteći godinama nakupljeni otpad.
Iako je živeo potpuno odsečen od sveta, Kačinjski je kolibu pretvorio u sofisticiranu laboratoriju za izradu eksplozivnih naprava. Zbog materijala koje je koristio za izradu svojih prvih bombi, američki poštanski inspektori u početku su ga nazvali "bombašem sa smetišta".
Bombe su bile izrađivane od lako dostupnih predmeta, često koristeći otpadne komade drveta i metala koje bi usputno pronalazio.
Bombe pravio sam, nije imao pomagača
Potpuno je samostalno nabavljao sve sastojke. Nije imao pomagače niti mu je iko donosio materijale u kolibu. U obližnji grad Linkoln odlazio bi starim biciklom kako bi kupio osnovne potrepštine u lokalnim prodavnicama ili provodio sate u javnoj biblioteci.
Građani su ga poznavali kao bradatog samotnjaka koji nikada nije pravio probleme. Sve hemikalije, cevi, okidače i žice skupljao je godinama, pazeći da ga niko ne poveže sa napadima. Bio je opsesivno oprezan. Sam je izrađivao čak i sitne delove, odbijajući da kupuje serijske proizvode koji bi mogli da se prate.
Kako bi izbegao kupovinu industrijskog lepka, topio je jelenje papke i od njih stvarao sopstvenu epoksidnu smolu kojom bi spajao delove bombi. Sa baterija je skidao omote kako bi uklonio serijske brojeve, ne ostavljajući time apsolutno nikakav trag koji bi ukazivao na region u kojem su kupljene.
Kako ga nisu mogli pronaći?
Tokom 17 godina, od 1978. do 1995, Kačinjski je poslao ili lično postavio 16 bombi. Njegovi napadi rezultirali su smrću tri osobe, dok je više od dvadeset pretrpelo teške povrede, gubitak vida, sluha ili amputacije udova.
Svoje mete nije birao slučajno, već se vodio dubokom mržnjom prema onima za koje je smatrao da doprinose razvoju tehnologije i uništavanju prirode. Međutim, specifične žrtve često je pronalazio nasumičnim pretraživanjem knjiga i enciklopedija u bibliotekama.
Njegove rane mete obuhvatale su univerziteteske profesore i avio-kompanije. FBI je slučaj vodio pod nazivom UNABOM, skraćeno od UNiversity and Airline BOMber - odnosno "bombaš univerziteta i avio-kompanija".
I ubrzo je dobio jezivi medijski nadimak - Unabomber. Prva žrtva bio je policajac na univerzitetu koji je otvorio paket namenjen profesoru inženjerstva, dok je 1979. godine postavio bombu u prtljažnik putničkog aviona kompanije Amerikan erlajns.
Da se ta naprava potpuno aktivirala, uništila bi avion usred leta, ali zbog greške u mehanizmu izazvala je samo gust dim i prinudno sletanje. Kasnije je proširio svoj domet na vlasnike radnji sa računarskom opremom, genetičare i lobiste industrije seče drva.
Poslednja žrtva, Gilbert Brent Marej, predsednik lobističke grupe drvne industrije u Kaliforniji, ubijen je 1995. godine kada je otvorio paket naslovljen na svog prethodnika. Kačinjski je adresu i ime pronašao u zastarelom imeniku, ne mareći ko će zapravo otvoriti smrtonosnu pošiljku.
Istraga protiv Unabombera postala je najduža i najskuplja u istoriji savezne policije. Zbog njegove neverovatne pažnje prema detaljima, istražitelji su godinama tapkali u mraku. Kačinjski je svaki element svojih naprava čistio do te mere da na njima nikada nije ostao niti jedan upotrebljiv otisak prsta.
Nije bilo ni tragova DNK. U Solt Lejk Sitiju 20. februara 1987. bio je jedini put kada se veruje da je Unabomber viđen kako postavlja bombu. Radnik u prodavnici računara video ga je kako nešto stavlja ispod automobila, a kasnije se ispostavilo da je predmet bomba.
Opis zaposlenog doveo je do crteža osumnjičenog koji nosi duksericu s kapuljačom i pilotske naočare za sunce. Predmete koji su im vrlo slični pronašli su agenti tokom pretresa kolibe Kačinjskog.
Ted Kačinjski namerno je ostavljao lažne tragove u ostacima eksploziva kako bi zbunio forenzičare. Uključivao bi deliće metala s utisnutim inicijalima "FC", za koje je kasnije tvrdio da znače "Freedom Club" (Klub slobode), te ubacivao poruke sa šifrovanim beleškama koje nisu imale smisla.
Zbog specifične izrade i upotrebe drvenih delova, profajleri su godinama smatrali da traže plavokosog avio-mehaničara nižeg obrazovanja koji ima opsesiju drvetom i prirodom, potpuno isključivši mogućnost da je reč o bivšem profesoru matematike sa doktoratom prestižnog univerziteta.
Kačinjski je pažljivo čuvao svoj stvarni identitet. Svaki komadić smeća ili sumnjivi papir spaljivao je ili temeljno skrivao. Njegov život u divljini Montane, bez interakcije sa ljudima i državnim institucijama, učinio ga je nevidljivim za moderne metode praćenja.
Manifest koji ga je otkrio Industrijska revolucija i njene posledice bile su katastrofa za ljudski rod. To je čuvena prva rečenica Teda Kačinjskog iz njegovog Manifesta "Industrijsko društvo i njegova budućnost" što su ga 19. septembra 1995. objavili Njujork tajms i Vašington post.
U nadi da će neko prepoznati stil pisanja, vlasti su odobrile objavu dokumenta. Da nisu, čovek koji je 17 godina sumanuto slao eksplozivne naprave različitim institucijama i pojedincima verovatno nikad ne bi bio uhvaćen. U Manifestu od 35 hiljada znakova sa 232 numerisana odeljka nije ispravljao retke štamparske greške.
Istražiteljima je bilo jasno da je reč o inteligentnom, načitanom, veoma obrazovanom čoveku. U eseju objašnjava da je industrijsko-tehnološki razvoj, uprkos produženju životnog veka u razvijenim zemljama, destabilizovao društvo, učinio ljudski život manje ispunjenim, smanjio ličnu autonomiju te izazvao psihološku patnju i veliko uništavanje prirode. Smatrao je da će dalji tehnološki napredak te probleme samo pogoršavati.
I tu je otkriven ponajpre zahvaljujući sopstvenoj porodici - konkretno bratu Davidu Kačinjskom i supruzi. Davidova supruga Linda prva je uočila sličnosti između objavljenog manifesta i starih pisama koje je Ted nekada slao. Nagovorila je Davida da ga pročita.
Zgrožen onim što vidi, David je prepoznao bratov jedinstven način izražavanja. Posebno ga je pogodila upotreba specifičnih arhaičnih fraza, poput izraza o "hladnokrvnim logičarima", koji je Ted godinama ranije koristio. Nakon objave Manifesta, uz pomoć advokata, David je kontaktirao savezne agente i predao im Tedove rane eseje.
Jezički stručnjaci brzo su uporedili tekstove i zaključili da postoji ogromna verovatnoća da se radi o istoj osobi. Zbog te analize zatražen je i dobijen prvi nalog za pretres u američkoj istoriji zasnovan prvenstveno na analizi jezika i stila pisanja.
Uhapšen 1996. godine u njegovoj kolibi
Kačinjski je uhapšen u proleće 1996. godine, a u njegovoj drvenoj kolibi pronađena je dovršena bomba spremna za slanje, kao i desetine hiljada stranica pedantnih dnevnika koji su detaljno opisivali svaki njegov smrtonosni potez. Tamo se nalazio originalni rukopis manifesta. Superinteligentni bivši profesor bio je čovek kojeg su tražili 17 godina. Unabomber.
Na njemu su brutalno eksperimentirali?
Kad je Ted Kačinjski u jesen 1958. stigao na Harvard, imao je samo 16 godina. Bio je briljantan matematičar, dečak koji je preskakao razrede i kome su testovi inteligencije otvarali vrata najboljih američkih univerziteta. Testovi su pokazivali izuzetno visok IQ između 167 i 170. Gotovo četiri decenije kasnije, cela Amerika znaće njegovo lice.
Ne kao lice matematičkog genija, nego kao lice čoveka kojeg će FBI nazvati Unabomberom - serijskog bombaša koji je gotovo 17 godina slao eksplozivne naprave univerzitetskim profesorima, naučnicima, direktorima i ljudima koje je povezivao sa tehnološkim društvom koje je prezirao.
Između te dve slike Kačinjskog, povučenog tinejdžera sa Harvarda i bradatog teroriste iz kolibe u Montani, nalazi se jedna od najbizarnijih epizoda njegove biografije. Na Harvardu je gotovo tri godine učestvovao u psihološkom eksperimentu koji je vodio ugledni profesor Henri A. Marej.
Studenti su bili izloženi višesatnim ispitivanjima, ličnim napadima i ponižavanju. Marej je pre toga radio za američke obaveštajne strukture, a istraživanje se decenijama kasnije počelo povezivati sa CIA-inim programima proučavanja manipulacije ljudskim ponašanjem. I upravo tu počinje priča koja je s vremenom dobila gotovo mitološke razmere: da li je budući Unabomber bio pokusni kunić CIA-e?
Kačinjski je nesumnjivo bio učesnik kontroverznog eksperimenta. Marej je nesumnjivo imao iskustvo rada za američke obaveštajne službe. CIA je u to vreme nesumnjivo finansirala veliki broj tajnih psiholoških i medicinskih istraživanja u sklopu projekta MK-Ultra. Deo tih arhiva više ne postoji.
Biografija Teda Kačinjskog
Kačinjski je rođen 1942. u Čikagu u porodici poljskog porekla. Vrlo rano pokazao je izuzetne matematičke sposobnosti. Preskočio je dva razreda, a na Harvard je primljen sa samo 16 godina.
To je bio veliki akademski uspeh, ali socijalno mnogo teži prelaz. Bio je nekoliko godina mlađi od većine kolega, povučen i izrazito introvertan.
Upravo tokom studija prijavio se za istraživanje profesora Henrija Aleksandera Mareja. On nije bio marginalni naučnik. Bio je jedna od poznatih figura američke psihologije 20. veka.
Harvard danas u njegovoj biografiji navodi da je tokom Drugog svetskog rata radio sa američkim obaveštajnim službama na procenjivanju psihološke sposobnosti budućih agenata. Učestvovao je i u izradi psihološkog profila Adolfa Hitlera.
Njegovo ratno iskustvo bilo je povezano sa "Office of Strategic Services" skraćeno OSS-om, obaveštajnom službom koja je prethodila CIA-i. Nakon rata Marej se vratio na Harvard. Nekoliko godina kasnije kroz njegova vrata proći će Ted Kačinjski.
Eksperiment se na prvi pogled mogao činiti kao još jedno istraživanje ljudske ličnosti. Studentima je rečeno da napišu detaljan tekst o sopstvenim uverenjima, vrednostima i pogledima na život. Trebalo je da objasne ono u šta najdublje veruju - svoje političke, filozofske, moralne i lične stavove. Kačinjski je to uradio.
Problem je bio u onome što je usledilo. Istraživači su te tekstove dali drugim ljudima čiji zadatak nije bio da mirno raspravljaju sa studentima. Njihov zadatak je bio upravo suprotan: da napadnu njihove stavove što žešće, da ih izazovu, ponize i dovedu pod snažan psihološki pritisak.
Vašington post navodi da su učesnici bili podvrgnuti simuliranim ispitivanjima tokom kojih su njihova uverenja agresivno osporavana i omalovažavana. Kačinjski je u Marejevom istraživanju proveo veliki broj sati tokom približno tri godine. Nije bila reč o jednom neugodnom razgovoru.
Prema kasnijim rekonstrukcijama, eksperiment je uključivao desetine studenata, intenzivna ispitivanja, psihološke testove, snimanja i ponavljanje stresnih situacija. Vašington post navodi procenu prema kojoj je Kačinjski ukupno proveo oko 200 sati kao učesnik Marejevog istraživačkog programa.
Šta je MK-Ultra?
Dosijei su uništeni. Čovek koji će kasnije postati opsednut idejama manipulacije ljudskim ponašanjem, tehnološke kontrole i gubitka individualne slobode tako je kao veoma mlad student dobrovoljno ušao u eksperiment u kojem su istraživači upravo pokušavali da izmere njegovu reakciju na psihološki pritisak.
Ta činjenica decenijama kasnije delovaće gotovo sablasno. Marejeva ratna biografija važan je razlog zbog kojeg je čitava priča kasnije povezana sa CIA-om.
Tokom Drugog svetskog rata američke obaveštajne službe pokušavale su da razviju metode kojima bi mogle da procene karakter potencijalnih agenata: koliko dobro podnose stres, da li lažu uverljivo, kako reaguju pod pritiskom i koliko ih je lako psihološki destabilizovati.
Marej je učestvovao u tom poslu. Harvard potvrđuje da je tokom rata radio sa američkim obaveštajnim strukturama upravo na psihološkom procenjivanju agenata.
OSS je raspušten nakon Drugog svetskog rata, a 1947. osnovana je CIA. Istovremeno je počinjao Hladni rat. U Vašingtonu je rasla opsesija pitanjem da li ljudski um može da se manipuliše. Američke vlasti posebno su zabrinule informacije o američkim ratnim zarobljenicima u Korejskom ratu koji su nakon zarobljeništva davali izjave koje su u SAD izgledale kao rezultat nekakvog "ispiranja mozga".
CIA je želela da sazna da li takve metode može da razvije i sama. Tako je 1953. pokrenut MK-Ultra, danas jedan od najzloglasnijih programa u istoriji CIA-e. Njegovo područje bilo je ogromno. Istraživali su LSD i druge psihoaktivne supstance, hipnozu, tehnike ispitivanja, deprivaciju čula, sugestiju, ponašanje ljudi pod stresom i mogućnost manipulisanja ljudskim reakcijama.
Kasnije pronađena dokumentacija pokazala je da je program obuhvatao najmanje 149 podprojekata. CIA je finansirala istraživanja preko posredničkih fondacija kako naučnici, univerziteti, pa katkad ni sami ispitanici, ne bi nužno znali ko zapravo plaća projekat.
Upravo zbog takvog sistema finansiranja danas je veoma teško utvrditi sve institucije i sve pojedince koji su bili obuhvaćeni programom. Neki ispitanici nisu ni znali da učestvuju u CIA-inom istraživanju.
Najpoznatiji primer posledica tih eksperimenata bio je američki naučnik Frank Olson, kome je 1953. bez njegovog znanja dat LSD. Nekoliko dana kasnije pao je kroz prozor hotela u Njujorku i poginuo.
MK-Ultra je decenijama ostala tajna, a onda su došle istrage američkog Kongresa. Problem svakome ko danas pokušava da rekonstruiše puni opseg MK-Ultre jeste činjenica da je veliki deo dokumentacije namerno uništen. Naime, 1973. tadašnji direktor CIA-e Ričard Helmsnaredio je uništavanje mnogih spisa povezanih sa programom.
Vašington post u tekstu objavljenom nakon Kačinjskijeve smrti 2023. Marejevo istraživanje opisuje kao eksperiment povezan sa CIA-om i navodi kako se često smatra delom šireg programa MK-Ultra. Čak se i u materijalu objavljenom u CIA-inoj sopstvenoj digitalnoj arhivi navodi da postoji "znatna količina verodostojnih posrednih dokaza" koji sugerišu da je Kačinjski učestvovao u eksperimentima na Harvardu povezanim sa MK-Ultrom.
Ted Kačinjski preminuo je 10. juna 2023. u saveznom zatvorskom medicinskom centru u Batneru u Severnoj Karolini. Imao je 81 godinu. Obesio se u ćeliji.
BONUS VIDEO: