- Na aerodromu Linate u Milanu 2001. sudarili su se putnički avion SAS-a i privatna Cessna, a poginulo je 118 ljudi.
- Do tragedije su doveli magla, pogrešno skretanje, ugašeni senzori i radar koji nije bio u funkciji.
Sudar dva aviona na pisti aerodroma Linate odneo je 118 života, a lanac katastrofalnih propusta koji su doveli do tragedije i danas izaziva jezu.
Pre tačno 25 godina, 8. oktobra 2001. godine, aerodrom Linate u Milanu postao je poprište najsmrtonosnije avionske nesreće u istoriji Italije. Nije bilo reči o terorizmu, otmici, niti o neotklonjivom kvaru motora visoko među oblacima. Smrt 118 putnika i radnika bila je direktna posledica neshvatljivog birokratskog haosa, ljudskog nemara i niza neverovatnih grešaka koje su dovele do toga da se putnički avion i privatni mlaznjak direktno sudare na tlu, a zatim pretvore u goruću buktinju koja je zbrisala sve pred sobom.
Tragedija o kojoj se danas retko govori, nije izbrisana iz sećanja onih koji su tog jutra izgubili svoje najmilije. Ono što najviše boli jeste činjenica da je ova katastrofa mogla i morala biti sprečena.
Kobno jutro, magla i pogrešno skretanje
Tog jutra u Milanu je bila veoma gusta magla, karakteristična za dolinu reke Po. Vidljivost na aerodromu Linate, drugom po veličini u Milanu, bila je smanjena na ispod 200 metara. Letovi su kasnili i odvijali su se u uslovima teške vidljivosti. Glavni akteri ove drame bila su dva aviona. Prvi je bio redovni let SK686 kompanije Scandinavian Airlines (SAS) ka Kopenhagenu. U avionu McDonnell Douglas MD-80 nalazilo se 110 putnika i članova posade. Drugi je bio privatni mlaznjak Cessna Citation CJ2 nemačke kompanije Air Evex, na letu za Pariz. U njemu su bila dva nemačka pilota i dva italijanska preduzetnika – Luka Fosati i Stefano Romanelo.
Let SAS-a dobio je dozvolu za kretanje u 7:54. U 8:01 je prošao vatrogasnu stanicu, javio se kontrolnom tornju i dobio odobrenje za poletanje sa glavne piste. U međuvremenu, u 8:05, mala Cessna dobija dozvolu da se uputi ka severnoj stajanci. Da bi tamo stigli, piloti su morali da skrenu levo i uključe se na rulnu stazu R5.
Tada dolazi do prve karike u smrtonosnom lancu grešaka. Pilot džeta dolazi do raskrsnice i zbunjeno gleda u asfalt. Oznake "R5" i "R6" bile su izbledele i ispisane fontom koji nije bio po međunarodnim standardima. Umesto da skrene levo, pilot greši i skreće desno, na stazu R6 koja vodi direktno na glavnu pistu. Na njoj su svetlosni signali bili zeleni, dok su na ispravnoj stazi R5 svetla bila udaljena više od 300 metara i nevidljiva u magli.
U 8:08, Cessna stiže do tačke čekanja "S4" i to prijavljuje kontroloru. Kontrolor je zbunjen. Oznaka "S4" nije postojala ni na jednoj zvaničnoj mapi aerodroma, a kasnije istrage su pokazale da je to bio stari trag na asfaltu ostao od davnih radova. Smatrajući da piloti jednostavno greše u čitanju oznaka, a verujući da su na bezbednoj stazi R5, kontrolor im daje dozvolu da nastave.
Ugašeni radari zbog zečeva na pisti
Mala Cessna se kretala u suprotnom smeru direktno ka glavnoj pisti, upravo u trenutku kada je let SAS-a započinjao poletanje. Ostaje pitanje - zašto ih toranj nije video?
Senzori na pisti, koji zvučnim i svetlosnim signalima detektuju neovlašćen upad, na Linateu su već neko vreme bili ugašeni. Razlog je bio bizaran - često su se palili kada bi preko piste pretrčavali zečevi. Zbog "lažnih uzbuna", operateri su ih jednostavno isključili. Zemaljski radar takođe nije radio. Aerodrom je još 1994. godine kupio potpuno nov norveški radar, ali on nikada nije pušten u rad jer se tadašnja Direkcija za civilno vazduhoplovstvo (DGAC) protivila postavljanju antene između pista, strahujući da će smetati pilotima. Zbog toga su se kontrolori oslanjali isključivo na radio-komunikaciju, koja je tog jutra bila izuzetno bučna, a frekvencija preopterećena.
Udar i jeziv epilog u hangaru
Bilo je 8:09. MD-80 juri brzinom od 270 km/h po glavnoj pisti i podiže nos ka nebu. U tom deliću sekunde, iz magle pravo ispred njega izranja Cessna. Udarac je bio neizbežan. Mali džet se raspao na tri dela, a sva četiri putnika su poginula na mestu.
Putnički MD-80 gubi desni motor i desnu nogu stajnog trapa. Švedski pilot Joakim Gustafson pokušava herojski potez – daje maksimalan gas kako bi se avion vinuo u vazduh i izbegao katastrofu, ali nakon nekoliko sekundi letelica pada nazad na zemlju. Tada menja taktiku, smanjuje snagu, aktivira obrnuti potisak i koči - manevar koji je bio toliko tehnički savršen da ga je SAS kasnije uvrstio u priručnike za obuku.
Ipak, letelica teška desetine tona bila je van kontrole. Klizala je po travi sa komadima Cessne u krilima i brzinom od skoro 257 km/h zakucala se direktno u zgradu za sortiranje prtljaga. U tom trenutku u hangaru je bilo petoro radnika. Četvoro je poginulo. Peti, Paskvale Padovano, jedini je preživeo ovu stravičnu nesreću, probudivši se iz kome mesecima kasnije sa opekotinama na 80 odsto tela i pred sobom imajući godine teških operacija.
"Avion su otvarali kao konzervu tunjevine"
Za to vreme, porodice žrtava stigle su na aerodrom, gde su bile okupljene u jednoj prostoriji. Nisu dobijale nikakve zvanične informacije. Službenici su nesreću nazivali "incidentom", dok je televizor u uglu sobe vrištao o "katastrofi".
Atmosfera se pretvorila u apsolutni horor kada je, prema svedočenjima prisutnih, direktor aerodroma ušao u prostoriju i pokušao da objasni kašnjenje vesti rečima da je "posao dugo trajao, jer su morali da otvore avion kao konzervu tunjevine." Nakon beskrajnih sati agonije i lažnih nada, saopštena im je istina: svi su mrtvi. Porodice su odvezene autobusima u vojni hangar, gde ih je sačekala stravična scena prepoznavanja najmilijih u crnim plastičnim kesama, uz vriske, plač i povraćanje.
Kasnija istraga i suđenja otkrili su poraznu činjenicu: Cessna uopšte nije smela da poleti. Njeni piloti nisu imali kvalifikacije za letenje u uslovima kategorije 3, a avion nije imao neophodnu opremu. Zbog nedostatka kontrola i preklapanja nadležnosti, ovaj smrtonosni let niko nije zaustavio.
Nakon maratonskog suđenja koje je rezultiralo presudama za ubistvo iz nehata, izrečene kazne bile su male – od tri do šest i po godina zatvora, a dodatno su umanjene parlamentarnim pomilovanjem iz 2006. godine. Porodice žrtava su kroz udruženje "Komitet 8. oktobar" nastavile borbu za bezbednost u vazdušnom saobraćaju, a u znak sećanja na 118 prekinutih života, danas u obližnjem Forlanini parku šumi tačno 118 stabala bukve.
Avioni se sudarili na nebu, 176 tela padalo po kućama u Vrbovcu: Zbog ove stravične nesreće je Srbija završila na sudu
BONUS VIDEO: