- Rimski akvadukti su se oslanjali na gravitaciju, ali su na pojedinim deonicama morali da savladaju uspon, kao u Aspendosu u Turskoj.
- Rešenje su bili obrnuti sifoni: voda je pritiskom prelazila preko doline između rezervoara i kula, uz pažljivo izbegavanje vazdušnih džepova.
Akvadukti su jedni od najznačajnijih preživelih arheoloških ostataka starih Rimljana. Ovi akvadukti su se oslanjali na gravitaciju kako bi vodu postepeno spuštali do gradova. Međutim, neki, poput akvadukta u Aspendosu u Turskoj, imali su deonice gde je voda morala da ide uzbrdo. Pa kako su Rimljani uspevali da nateraju vodu da teče nagore?
Rimljani su koristili nekoliko metoda, uključujući sifone i različite uređaje za podizanje vode, rekli su stručnjaci za "Live Science".
Obrnuti sifoni
Jedna od strategija bio je sistem nazvan obrnuti sifon (ponekad samo sifon). U Aspendosu, na jugu Turske, nalazi se rimski akvadukt iz drugog veka nove ere sa obrnutim sifonima koje su naučnici rekonstruisali pomoću simulacije virtuelnog modelovanja. Da bi sproveli vodu kroz dolinu, Rimljani su izgradili "ulazni rezervoar" na jednom kraju doline i nešto niži "prijemni rezervoar" (ili "izlazni rezervoar") na drugoj strani. U samoj dolini, između rezervoara, izgradili su dve kule, primetio je Pol Kesener, istraživač sa Odeljenja za studije jezika i kulture na Univerzitetu Radboud u Holandiji, u članku objavljenom 2000. godine u časopisu Journal of Roman Archaeology.
Kako se voda spuštala niz strmo brdo, nastali pritisak gurao ju je uz prvu kulu pre nego što bi se strmoglavila niz drugu stranu, pri čemu joj je ta sila omogućavala da se popne uz drugu kulu. Voda bi na kraju stigla do prijemnog rezervoara na drugoj strani doline i nastavila ka gradu Aspendosu. Bilo je važno sprečiti stvaranje vazdušnih džepova dok je voda prolazila kroz obrnute sifone. Ulazni i prijemni rezervoari bili su relativno veliki, što je omogućavalo mehurima vazduha da izađu, primetio je Đovani De Feo, profesor industrijskog inženjerstva na Univerzitetu u Salernu u Italiji.
"Kada bi tok ušao u relativno veliku komoru, njegova brzina se smanjivala, omogućavajući mehurima vazduha da se prirodno podignu na površinu vode i izađu kroz otvoreni vrh strukture", objasnio je De Feo. Ovo je smanjivalo rizik od stvaranje vazdušnih džepova. Rimljani su pokušavali da izbegnu korišćenje obrnutih sifona, rekao je Čarls Ortlof, naučni saradnik na Odeljenju za antropologiju Univerziteta u Čikagu, koji ima iskustvo u inženjerstvu i istoriji. Kada bi "rimski inženjeri naišli na dolinu, umesto da konstruišu sifon, radije bi izgradili most sa gornjim kanalom kako bi je prešli", rekao je Ortlof. Jedan od primera za to nalazi se na akvaduktu u Segoviji u Španiji, koji ima zapanjujući most koji je i danas očuvan.
Rimski uređaji za podizanje vode
Dok su Rimljani koristili obrnute sifone za pomeranje vode nagore u akvaduktu, primenjivali su i druge uređaje za izbacivanje vode. Možda najpoznatiji od tih uređaja je Arhimedov zavrtanj, koji se ponekad koristio za podizanje vode iz reka do polja. (Navodno ga je dizajnirao Arhimed, grčki pronalazač koji je živeo u trećem veku pre nove ere. Međutim, moguće je da je zapravo izmišljen i ranije, primetili su istoričari Stefani Dali i Džon Piter Olson u radu iz 2003. godine.) Kada se "okreće uz pomoć životinjske snage, može efikasno podići vodu sa nižih rečnih nivoa na viša kopnena područja", rekao je Ortlof.
Arhimedov zavrtanj se "sastojao od drvene osovine koja je imala spirale od tankih i savitljivih grana vrbe ili pruća naslaganih jedna na drugu, tako da je stvoren beskonačni zavrtanj", navodi se na veb-sajtu Kotsanas muzeja starogrčke tehnologije. Ovaj zavrtanj je postavljan unutar drvene cevi, a "uređaj je smeštan u vodu pod uglom od 30 stepeni", napisali su predstavnici muzeja. Kako se zavrtanj okretao, podizao je vodu.
Vodeni točkovi su se takođe koristili za podizanje vode, uključujući i u rimskim rudnicima. "Vodeni točak je uređaj koji podiže vodu i sastoji se od nekoliko kofa koje su pričvršćene za veliki točak", napisali su naučnici u radu iz 2024. godine. Ova "vrsta točka podseća na točak kočije, ali je veća i pored svoje veličine poseduje kofe za zahvatanje vode", objasnili su.
Još jedan uređaj, ponekad poznat kao Ktesibijeva pumpa, "pokretao se ručno, upravljajući drvenom polugom pomoću oscilirajućih pokreta", napisali su naučnici. Imala je dva cilindra povezana sa centralnom komorom preko klipova, a potisnuta voda je izlazila kroz mlaznicu povezanu sa centralnom komorom.
Koji god metod da je korišćen, Rimljani nisu dozvoljavali da ih uspon spreči da dovedu vodu tamo gde su želeli.
BONUS VIDEO: