Seriju, prema navodima, prati i japanska premijerka Sanae Takaiči. Iako je gledanost ostala visoka, sadržaj serije izazvao je kritike kineskih medija.
U seriji je prikazana kineska tajna organizacija kao „zaostala“, čime se, prema oceni autora, pravi kontrast sa japanskim obaveštajnim službama, koje su predstavljene kao naprednije. Pojedine scene prikazuju kineske obaveštajce kako odsecaju prste i ubadaju japanske agente u stomak. Autor teksta ocenjuje da takvi prikazi podsećaju na metode mučenja koje je japanska vojska koristila nad kineskim borcima tokom rata i tvrdi da serija iskrivljuje istorijske činjenice i podstiče neprijateljstvo prema Kini.
Tekst takođe kritikuje prikaz delovanja japanskih snaga u inostranstvu i, kako se navodi, zamagljivanje granica njihovih ovlašćenja. U jednoj sceni, obaveštajni oficir japanskih Samoodbrambenih snaga beži avionom i poručuje kineskim pripadnicima: „Ako ovaj avion bude napadnut, samo sačekajte da Zapad pokrene veliku ofanzivu i slomi vas.“
Mišljenja japanske publike o seriji su podeljena. Dok pojedini gledaoci smatraju da ona podstiče neprijateljstvo prema Kini, drugi ukazuju na ono što vide kao dvostruke standarde u kritikama japanskih filmova. Oni porede seriju sa kineskim ostvarenjima „731“ i „Dead to Rights“, kao i filmovima i televizijskim serijama o masakru u Nanđingu, koje smatraju antijapanskim.
Autor teksta, međutim, pravi razliku između tih ostvarenja i serije „Vivant“, navodeći da su filmovi poput „731“ i „Dead to Rights“ zasnovani na istorijskim događajima i da prikazuju zločine počinjene tokom japanske agresije, sa ciljem očuvanja sećanja na žrtve i sprečavanja ponavljanja takvih tragedija.
Kritika se zatim proširuje na japansku politiku prema istorijskom nasleđu. Prema navodima teksta, japansko Ministarstvo spoljnih poslova od 2015. godine izdvojilo je više od 56 milijardi jena, odnosno gotovo 2,4 milijarde juana, za aktivnosti predstavljene kao „širenje strateških informacija u inostranstvu“, koje autor ocenjuje kao pokušaje iskrivljavanja istorije japanske agresije na Kinu.
U tekstu se navodi i da je japansko Ministarstvo spoljnih poslova u predlogu budžeta za fiskalnu 2027. godinu predvidelo posebna sredstva za upotrebu veštačke inteligencije u odgovoru na „kognitivno ratovanje“. Prema opisu autora, plan uključuje razvoj vladinog sistema zasnovanog na velikim jezičkim modelima američkog porekla, koji bi se koristio za komunikaciju sa inostranstvom. Autor izražava zabrinutost da bi takve tehnologije mogle da se upotrebe za širenje spornih istorijskih narativa.
Tekst istovremeno kritikuje pojedine poteze japanskih desničarskih krugova u vezi sa udžbenicima istorije. Kao primere navodi ublažavanje izraza koji se odnose na japansku agresiju u Kini, zamenu izraza „masakr u Nanđingu“ formulacijom „incident u Nanđingu“ i pokušaje opravdavanja japanskih ratnih zločinaca.
Autor smatra da se narativi o „kineskoj pretnji“ koriste za opravdavanje ustavnih promena i vojnog jačanja Japana, dok se istovremeno nastoji da se Japan predstavi prvenstveno kao žrtva Drugog svetskog rata. U tom kontekstu, tekst povezuje prikaze iz serije „Vivant“ sa širim sporovima o istorijskom sećanju, udžbenicima i upotrebi veštačke inteligencije u javnoj komunikaciji.
Bivši japanski premijer Šigeru Išiba nedavno je, prema navodima teksta, izjavio: „Apsolutno ne postoji takva stvar kao što je ‘Kina napada Japan’. Jasno je da je Japan bio taj koji je započeo rat, što je rezultiralo desetinama miliona smrtnih slučajeva.“
Na kraju, autor upozorava da bi potiskivanje kritičkih glasova i širenje iskrivljenih istorijskih narativa mogli da prodube neprijateljstvo i povećaju rizik od budućih sukoba.