Sex and the City (2008)
Režija: Majkl Patrik King
Uloge: Sara Džesika Parker, Kim Katral, Kristin Dejvis, Sintija Nikson
Distribucija: Tak
Ovo sam savršeno smislio. Em će mi gledanje Seksigrada lakše pasti sa N, em ću joj predložiti da zajedno, po ''He Said, She Said'' principu, napišemo tekst za MONDO. Onda će ona da napiše tekst duplo duži nego što treba, a meni će ostati samo da još dožvrljam nešto i eto ga! Another day, another dollar!
HE SAID:
Nije bilo šanse da izbegnem gledanje. Pritisak je bio golem, sa svih strana. U principu, ništa nije problem. Ja svašta mogu da istrpim, stvarno svašta, ali ovog puta nikako nisam mogao da se nateram u bioskop. Novine su pisale kako je već preko 50 hiljada ljudi (čitaj žena) videlo film u bioskopu, a ja sam nisam mogao da se suočim sa tolikom količinom žena na istom mestu.
Nije mi mnogo trebalo da nagovorim N. da mi se pridruži, znao sam da i nju kopka da overi i film i publiku. Pristala je, dakle, a meni je laknulo. Pre toga sam bio isplanirao da se prerušim u ženu i da se tako ušunjam u bioskop i doživim film iz te vizure, ali sada je sve bilo kako treba. Imam ženski ugao, pa mogu da se potpuno opustim i vratim u svoje prirodno stanje. Muško.
Pre svega, odlučio sam da posvetim malo vremena ličnom stajlingu. Nadao sam se da bi N. ipak mogla u nekom bunilu da se prevari i da za večerašnji izlazak obuče onu svoju Vivijan Vestvud haljinu za koju sam se pouzdano sećao da postoji. Beše i neki Azedin Alaja? Rešio sam da se bez obzira na nju potpuno de-brendiram pa sam po ormanu krenuo da tražim najrokerskiju ili najantiglobalističkiju majicu koju imam. Crni T-shirt iz Ekvadora sa globusom i nekim opominjućim rečima na španskom – i eto meni savršenog kostima. Naravno i farmerke i patike.
Čim sam je pokupio sa posla (malo je kasnila!) hteo sam da budem duhovit, pa sam je onako vidno odmerio i značajno pogledao u pravcu njenih stopala. ''Ništa Manolo Blanik večeras?'', pokušao sam da budem vickast. ''Ajde vozi i ne lupetaj...'', bila je staložena N. Ništa ni od pomenutih kreatora nije imala ne sebi, ali je izgledala sjajno, tako da sam ipak bio opušten pred odlazak u grotlo. Krenuo sam, ali ne dovoljno brzo da od N. ne dobijem i nastavak ''...uostalom zar nisi i ti sam delimični krivac zbog ovog ludila''. A taman sam pomislio da se neće ni setiti. Svejedno, ponavljam, mogao sam večeras da budem muškarac, i to 100%.
Režija: Majkl Patrik King
Uloge: Sara Džesika Parker, Kim Katral, Kristin Dejvis, Sintija Nikson
Distribucija: Tak
Ovo sam savršeno smislio. Em će mi gledanje Seksigrada lakše pasti sa N, em ću joj predložiti da zajedno, po ''He Said, She Said'' principu, napišemo tekst za MONDO. Onda će ona da napiše tekst duplo duži nego što treba, a meni će ostati samo da još dožvrljam nešto i eto ga! Another day, another dollar!
HE SAID:
Nije bilo šanse da izbegnem gledanje. Pritisak je bio golem, sa svih strana. U principu, ništa nije problem. Ja svašta mogu da istrpim, stvarno svašta, ali ovog puta nikako nisam mogao da se nateram u bioskop. Novine su pisale kako je već preko 50 hiljada ljudi (čitaj žena) videlo film u bioskopu, a ja sam nisam mogao da se suočim sa tolikom količinom žena na istom mestu.
Nije mi mnogo trebalo da nagovorim N. da mi se pridruži, znao sam da i nju kopka da overi i film i publiku. Pristala je, dakle, a meni je laknulo. Pre toga sam bio isplanirao da se prerušim u ženu i da se tako ušunjam u bioskop i doživim film iz te vizure, ali sada je sve bilo kako treba. Imam ženski ugao, pa mogu da se potpuno opustim i vratim u svoje prirodno stanje. Muško.
Pre svega, odlučio sam da posvetim malo vremena ličnom stajlingu. Nadao sam se da bi N. ipak mogla u nekom bunilu da se prevari i da za večerašnji izlazak obuče onu svoju Vivijan Vestvud haljinu za koju sam se pouzdano sećao da postoji. Beše i neki Azedin Alaja? Rešio sam da se bez obzira na nju potpuno de-brendiram pa sam po ormanu krenuo da tražim najrokerskiju ili najantiglobalističkiju majicu koju imam. Crni T-shirt iz Ekvadora sa globusom i nekim opominjućim rečima na španskom – i eto meni savršenog kostima. Naravno i farmerke i patike.
Čim sam je pokupio sa posla (malo je kasnila!) hteo sam da budem duhovit, pa sam je onako vidno odmerio i značajno pogledao u pravcu njenih stopala. ''Ništa Manolo Blanik večeras?'', pokušao sam da budem vickast. ''Ajde vozi i ne lupetaj...'', bila je staložena N. Ništa ni od pomenutih kreatora nije imala ne sebi, ali je izgledala sjajno, tako da sam ipak bio opušten pred odlazak u grotlo. Krenuo sam, ali ne dovoljno brzo da od N. ne dobijem i nastavak ''...uostalom zar nisi i ti sam delimični krivac zbog ovog ludila''. A taman sam pomislio da se neće ni setiti. Svejedno, ponavljam, mogao sam večeras da budem muškarac, i to 100%.
A u grotlu – ludilo. A Sight For A Sore Eye, što bi rekao Šon Koneri (pogotovo u njegovoj šmirantskoj verziji kada S više izgovara kao Š). Radni dan, kasna večernja projekcija u Delta fucking Sitiju, ali i nezapamćena gužva ispred blagajne. I već u redu za kokice spektakularni prizori uzbuđenih devojaka, parada garderobe i aksesorajza (nadam se da može ovako da se kaže), pažljivo odabrana obuća, minići na sve strane i slično. Uf, kako li je tek bilo na premijeri!?
U dvoranu smo požurili ne bi li imali bolji pregled publike koja na 1 minut pre početka filma nadire u buljucima. 90% žena, uglavnom u trojkama ili, idealno, četvorkama. Najbolje drugarice i taj rad. Koleginice s posla. Poneki muškarac, ali nikako sam. Poneka sama žena možda, ali retko. Iza mene neki apsolutno fenomenalan tip koji konstantno, veoma tiho i naizgled dobronamerno, ali konstantno, prosipa komentare tipa: ''Bože, što je ružna ova Miranda.'' Ili: ''Al' se ugojila ova Keri!'' Pa: ''Odvratne su joj cipele. Jel' to taj Prada?'' I konačno: ''A čime se bavi ova Šarlot?'' I N. i ja smo jednoglasni: veliki aplauz za gospodina iz V reda.
A na platnu, čak 5 spojenih Seksigrad epizoda. Fantastično! Keri se ženi! Sa Zverkom! Briljantno! Sve je dogovoreno i isplanirano. Čak će i da žive zajedno! Miranda i dalje maltretira onog svog nesrećnika, koji je na kraju i prevari. Šarlot ni sama ne zna zašto postoji. Samanta k'o Samanta. Evo, čak ne mogu ni da prepričam film. Koji traje i traje i traje. 150 minuta! Ne mogu da pratim ni zaplet koji praktično i ne postoji. Zveram okolo i uživam, ali stvarno uživam u polugolim devojkama koje su prikovane za platno. Ovaj bioskop nikada nije ovako mirisao.
Opet se prepuštam filmu. Muškarac sam, pa overavam i ove na platnu. Keri mi je najneprivlačnija, nimalo me ne zanima. Prava je misterija čime je to ona zaslužila da bude tako fatalna. Jezivo stvorenje. I Šarlot mi je direktno odvratna, na svaki način. Mirandu jedinu mogu da svarim, ali realno, koliko bih minuta izdržao sa takvim skotom? Samanta je jedina zabavna. Povremeno.
Pogledajte trejler
Pa šta ja tražim ovde uopšte? Ah, da. Izveo sam N. da uradi prljav posao za mene. Ona sada već sigurno smišlja otrovne rečenice, vidim joj to na licu. Slutim kako baš u ovom trenutku, par minuta pre kraja filma, oprašta muškarcima na svim zločinima koje su počinili ženama u istoriji civilizacije. I samoj civilizaciji. Za sve je u ovom trenutku kriv ovaj film i ceo ovaj fenomen. Vrlo, vrlo retko, ali ipak - ponekad je divno biti muškarac. Bonus zvezdica za ovaj fantastičan film, samo zbog tog osećaja.
U dvoranu smo požurili ne bi li imali bolji pregled publike koja na 1 minut pre početka filma nadire u buljucima. 90% žena, uglavnom u trojkama ili, idealno, četvorkama. Najbolje drugarice i taj rad. Koleginice s posla. Poneki muškarac, ali nikako sam. Poneka sama žena možda, ali retko. Iza mene neki apsolutno fenomenalan tip koji konstantno, veoma tiho i naizgled dobronamerno, ali konstantno, prosipa komentare tipa: ''Bože, što je ružna ova Miranda.'' Ili: ''Al' se ugojila ova Keri!'' Pa: ''Odvratne su joj cipele. Jel' to taj Prada?'' I konačno: ''A čime se bavi ova Šarlot?'' I N. i ja smo jednoglasni: veliki aplauz za gospodina iz V reda.
A na platnu, čak 5 spojenih Seksigrad epizoda. Fantastično! Keri se ženi! Sa Zverkom! Briljantno! Sve je dogovoreno i isplanirano. Čak će i da žive zajedno! Miranda i dalje maltretira onog svog nesrećnika, koji je na kraju i prevari. Šarlot ni sama ne zna zašto postoji. Samanta k'o Samanta. Evo, čak ne mogu ni da prepričam film. Koji traje i traje i traje. 150 minuta! Ne mogu da pratim ni zaplet koji praktično i ne postoji. Zveram okolo i uživam, ali stvarno uživam u polugolim devojkama koje su prikovane za platno. Ovaj bioskop nikada nije ovako mirisao.
Opet se prepuštam filmu. Muškarac sam, pa overavam i ove na platnu. Keri mi je najneprivlačnija, nimalo me ne zanima. Prava je misterija čime je to ona zaslužila da bude tako fatalna. Jezivo stvorenje. I Šarlot mi je direktno odvratna, na svaki način. Mirandu jedinu mogu da svarim, ali realno, koliko bih minuta izdržao sa takvim skotom? Samanta je jedina zabavna. Povremeno.
Pogledajte trejler
Pa šta ja tražim ovde uopšte? Ah, da. Izveo sam N. da uradi prljav posao za mene. Ona sada već sigurno smišlja otrovne rečenice, vidim joj to na licu. Slutim kako baš u ovom trenutku, par minuta pre kraja filma, oprašta muškarcima na svim zločinima koje su počinili ženama u istoriji civilizacije. I samoj civilizaciji. Za sve je u ovom trenutku kriv ovaj film i ceo ovaj fenomen. Vrlo, vrlo retko, ali ipak - ponekad je divno biti muškarac. Bonus zvezdica za ovaj fantastičan film, samo zbog tog osećaja.
SHE SAID:
Rekla bih da je kosmička pravda učinila svoje te sam se te bez-fudbalne večeri pridružila M-u u hrabrom poduhvatu gledanja ovog dvoiposatnog video udžbenika pod imenom “Šta je glavni cilj u životu svih žena ovog sveta?” S kim drugim gledati ovu polureklamu nego sa čovekom koji je serijsku prethodnicu doveo u Srbiju?
Uputismo se mi u seksigrad multipleks, dobrano pun uglavnom žena, uz ponekog muškarca koji se, mučen, verovatno nadao raznim ustupcima zbog pravljenja društva tokom gledanja “Seksigrad” ostvarenja.
Priznanje, oboje nismo baš upućeni u sve veze i odnose, ali nije teško pohvatati konce. Takođe, smeh i podvriskivanje na određenim scenama jasan su putokaz za koga kada treba navijati, kad plakati a koga prezirati.
E, sad. Ne pamtim kad me je nešto što nije privatni problem ili politika toliko smorilo, razbesnelo, razočaralo i uništilo svaku trunku idealističke vere u ljudski rod kao što je film “Seksigrad”.
Čudno, zar ne? Žensko sam, imam karijeru, nemam muža, jednom zamalo, vrlo volim muškarce, nemam tri prijateljice sa kojima pijem kosmopoliten koji mi je odvratan, ali se družim sa ženama, umem da kuvam, znam šta je rabbit, ko je ko u modi, razumem se čak i u fudbal i sve nešto mislim da imam i malo mozga.
Prvi put posle dugo vremena poželela sam da iznajmim sat vremena na svim TV i radio stanicama, kao nekad jedini ex-yu medijski propovednik Bajo Ječmenica, i samo vičem da je Armagedon već stigao, da nade nema, da se prepustimo Cejloncima i da je proteklih bar pedeset godina ženskog razvoja otišlo pravo u bruklinsku kanalizaciju.
Malo o filmu, mada će to M. preciznije. Sve je loše. Filmski tempo ne postoji, već je pet epizoda poređano poput vikend reprize. Zaplet je intrigantniji i u viktorijanskim romanima, kamera gora nego u Velikom bratu. Muzika, šta je to? Humor? Ponižavajući. Sem, eventualno, par Samantinih doskočica.
Ali jedini pravi utisak je taj, više nimalo subliminalni, povratak u vreme kada su sve devojčice u Americi (a i drugde) za 16. rođendan dobijale knjigu po imenu “The Rules”, svojevrstan vodič kako postati idealna žena. Saveti otprilike ovakvi: nikada ne prihvatiti odmah poziv za izlazak, nikada zvati prva, nikada ništa sem poljupca pre braka, dovoljno je završiti srednju skolu, možda neki kurs kad deca odrastu, muža dočekati sa osmehom, papučama u rukama i doterana. itd.
Bogu hvala na muškarcima, pa su izazvali Vijetnam, Vudstok, spaljivanje brushaltera i još što-šta. Ne zbog novorođenog feminizma koji će, ubrzo, kao i većina izama, postati sopstvena karikatura, već zbog buđenja svesti da je Ja, koji god da su hromozomi pomešani u genima, osnov.
Rekla bih da je kosmička pravda učinila svoje te sam se te bez-fudbalne večeri pridružila M-u u hrabrom poduhvatu gledanja ovog dvoiposatnog video udžbenika pod imenom “Šta je glavni cilj u životu svih žena ovog sveta?” S kim drugim gledati ovu polureklamu nego sa čovekom koji je serijsku prethodnicu doveo u Srbiju?
Uputismo se mi u seksigrad multipleks, dobrano pun uglavnom žena, uz ponekog muškarca koji se, mučen, verovatno nadao raznim ustupcima zbog pravljenja društva tokom gledanja “Seksigrad” ostvarenja.
Priznanje, oboje nismo baš upućeni u sve veze i odnose, ali nije teško pohvatati konce. Takođe, smeh i podvriskivanje na određenim scenama jasan su putokaz za koga kada treba navijati, kad plakati a koga prezirati.
E, sad. Ne pamtim kad me je nešto što nije privatni problem ili politika toliko smorilo, razbesnelo, razočaralo i uništilo svaku trunku idealističke vere u ljudski rod kao što je film “Seksigrad”.
Čudno, zar ne? Žensko sam, imam karijeru, nemam muža, jednom zamalo, vrlo volim muškarce, nemam tri prijateljice sa kojima pijem kosmopoliten koji mi je odvratan, ali se družim sa ženama, umem da kuvam, znam šta je rabbit, ko je ko u modi, razumem se čak i u fudbal i sve nešto mislim da imam i malo mozga.
Prvi put posle dugo vremena poželela sam da iznajmim sat vremena na svim TV i radio stanicama, kao nekad jedini ex-yu medijski propovednik Bajo Ječmenica, i samo vičem da je Armagedon već stigao, da nade nema, da se prepustimo Cejloncima i da je proteklih bar pedeset godina ženskog razvoja otišlo pravo u bruklinsku kanalizaciju.
Malo o filmu, mada će to M. preciznije. Sve je loše. Filmski tempo ne postoji, već je pet epizoda poređano poput vikend reprize. Zaplet je intrigantniji i u viktorijanskim romanima, kamera gora nego u Velikom bratu. Muzika, šta je to? Humor? Ponižavajući. Sem, eventualno, par Samantinih doskočica.
Ali jedini pravi utisak je taj, više nimalo subliminalni, povratak u vreme kada su sve devojčice u Americi (a i drugde) za 16. rođendan dobijale knjigu po imenu “The Rules”, svojevrstan vodič kako postati idealna žena. Saveti otprilike ovakvi: nikada ne prihvatiti odmah poziv za izlazak, nikada zvati prva, nikada ništa sem poljupca pre braka, dovoljno je završiti srednju skolu, možda neki kurs kad deca odrastu, muža dočekati sa osmehom, papučama u rukama i doterana. itd.
Bogu hvala na muškarcima, pa su izazvali Vijetnam, Vudstok, spaljivanje brushaltera i još što-šta. Ne zbog novorođenog feminizma koji će, ubrzo, kao i većina izama, postati sopstvena karikatura, već zbog buđenja svesti da je Ja, koji god da su hromozomi pomešani u genima, osnov.
Zato je “Seksigrad” gori neprijatelj od svih mizogena ovog sveta. Žene posmatraju žene kao objekat koji se ostvari samo uz muškarca, depilira se za muškarca da je ne bi varao, muškarac je taj koji treba da čita signale i nema nikakve dileme.
Volela bih da mi neko nekada objasni čime je Keri Bredšou zavela Zverku, bilo bi mi malo lakše. Zašto njen smeh posle “užasne tragedije” koju je doživela izaziva samo plitka i degutantna nazovi šala na račun njene prijateljice? Koja, usput, otvoreno propagira rasizam jer, “sve je prljavo” u tom Meksiku pa sme da jede samo američki puding, a kad slučajno proguta kap vode pri tuširanju, proradi stomak, i eto šale koja će nasmejati drugarice. Nekako mi je pao kamen sa srca što nemam takve tri drugarice da pričamo o vibratorima i pijuckamo kosmopolitene.
Žene su na nivou Lusi gorilice koja je naučila da govori, ali joj baš mnogo toga ne ide ako nema Semija. Muškarci, sem ako nisu grešnici i ne prostru se kao krpa, nemaju mišljenje. Jedini “drugačiji” lik, Samanta, već je kažnjena rakom dojke zbog promiskuiteta, a sada, pošto se usudila da odbaci uspešnog, lepog i bogatog muškarca -- pritom, piletinu -- jedino što joj preostaje je da se goji jer nema seksa, da ga ostavi i završi sa kastriranom kujicom koja ne može da se uzdrži od naskakanja. Baš kao i Samanta, je li? A već na početku nam je objašnjeno da je za žene, koje možda žele da se udaju, poslednji čas četrdeseta. Baš divno.
Džermejn Grir je napisala knjigu “Ženski evnuh” 1970. godine. Mislila sam da se mnogo toga promenilo za ovih skoro četiri decenije. Posle ovog filmskog iskustva, nekako bih volela da sam živela u to doba. Pa makar i spaljivala “Victoria secret” brushaltere.
Ocene:
N *
Ja **
Miško Bilbija. Od muškog dela redakcije MONDA Miško je dobio 10 zvezdica. Za žrtvu.
Volela bih da mi neko nekada objasni čime je Keri Bredšou zavela Zverku, bilo bi mi malo lakše. Zašto njen smeh posle “užasne tragedije” koju je doživela izaziva samo plitka i degutantna nazovi šala na račun njene prijateljice? Koja, usput, otvoreno propagira rasizam jer, “sve je prljavo” u tom Meksiku pa sme da jede samo američki puding, a kad slučajno proguta kap vode pri tuširanju, proradi stomak, i eto šale koja će nasmejati drugarice. Nekako mi je pao kamen sa srca što nemam takve tri drugarice da pričamo o vibratorima i pijuckamo kosmopolitene.
Žene su na nivou Lusi gorilice koja je naučila da govori, ali joj baš mnogo toga ne ide ako nema Semija. Muškarci, sem ako nisu grešnici i ne prostru se kao krpa, nemaju mišljenje. Jedini “drugačiji” lik, Samanta, već je kažnjena rakom dojke zbog promiskuiteta, a sada, pošto se usudila da odbaci uspešnog, lepog i bogatog muškarca -- pritom, piletinu -- jedino što joj preostaje je da se goji jer nema seksa, da ga ostavi i završi sa kastriranom kujicom koja ne može da se uzdrži od naskakanja. Baš kao i Samanta, je li? A već na početku nam je objašnjeno da je za žene, koje možda žele da se udaju, poslednji čas četrdeseta. Baš divno.
Džermejn Grir je napisala knjigu “Ženski evnuh” 1970. godine. Mislila sam da se mnogo toga promenilo za ovih skoro četiri decenije. Posle ovog filmskog iskustva, nekako bih volela da sam živela u to doba. Pa makar i spaljivala “Victoria secret” brushaltere.
Ocene:
N *
Ja **
Miško Bilbija. Od muškog dela redakcije MONDA Miško je dobio 10 zvezdica. Za žrtvu.
