OSTRVO PASA - FILM SA PET ZVEZDICA!

Isle of Dogs (2018)

Distributer: Megakom

Ves Anderson nije običan reditelj i njegovi filmovi na drugačiji način komuniciraju sa publikom. Svi koji su videli, na primer, "The Life Aquatic", "Darjeeling" ili "Moonrise Kingdom" znaju o čemu pričam i kakav je to specifičan pečat koji ovaj genijalan reditelj daje svakom svom filmu.

Ali čak i u opusu Vesa Andersona postoje filmovi koji izlaze iz njegovih okvira – "Fantastični gospodin Lisac" i ovaj najnoviji "Ostrvo pasa", filmovi urađeni u "stop motion" tehnici. Crtaći, recimo da ih i tako možemo nazvati. Dva mala remek-dela.

Priznajem, jedno vreme sam bio ozbiljno navučen na "Gospodina Lisca", film nastao prema delu najvećeg - Roalda Dala. Pod izgovorom da moja deca baš obožavaju ovaj film, gledao sam ga nekoliko hiljada puta i svaki put je bilo podjednako uzbudljivo kao i prvi put. Evo, i deca se slažu.

Tako da… Jasno vam je da je za mene ovo bio možda i film koji sam najnestrpljivije čekao da stigne u bioskope. Bukvalno, brojao sam dane.

U distopijskom Japanu bliske budućnosti, Megasaki je grad u kojem se odigrava ova blesava priča u kojoj gradonačelnik Kobajaši iz samo njemu znanih razloga odlučuje da sve pse protera na ostrvo - deponiju đubreta, ne bi li tamo skončali svoje bedne, pasje živote. Međutim, sa tim se ne slaže Atari, Kobajašijev posinak, jer je i njegov pas, Spot, žrtva ovog užasnog proglasa. Atari uspeva da sklepa letelicu koja će ga dovesti na samo ostrvo na kojem psi pokušavaju da prežive, ali tek tu počinje njegovo epsko putovanje koje će uveliko izmeniti sudbinu i budućnost ne samo ovog tužnog ostrva, već i cele prefekture, pa i, zašto i to ne reći, čitavog Japana.

Ipak, psi su glavni junaci ovog filma, a ne Atari, diktator Kobajaši ili prevareni narod. Nije čak ni bitno koji su motivi gradonačelnika i kakav je pakleni plan smišljen u ovoj situaciji, jer kad jednom upoznate grupu pasa okupljenih oko Šefa, biće vam manje bitno za šta se oni u stvari bore. Svejedno ćete navijati za njih kao da su vaši.

Anderson i ovog puta servira sve trikove iz svog raskošnog repertoara – uobičajeni osobeni vizuelni i narativni stil ovde je nadograđen i neverovatno detaljnom i preciznom animacijom. Svaki, ali baš svaki kadar u filmu je umetničko delo za sebe, svaka dlaka na svakom džukcu vuče na svoju stranu sa debelim razlogom i svaki mig i osmeh su precizno isplanirani. U stvari, čini se da su svaki kadar, svaki pokret kamere, svaki zvuk u filmu pažljivo dizajnirani i provereni od strane samog Andersona. Ali to, nadam se, nikoga ne iznenađuje.

Rezultat je spektakularan u svakom pogledu. Anderson svoj stil ne napušta ni kada je u pitanju muzika, inače trejdmark njegovog opusa – setite se samo Bouvijevih obrada Seua Žorža iz avantura Stva Zisua ili onih genijalnih muzičkih lekcija iz "Moonrise-a" – ali ovog puta saundtrek sadrži jednu jedinu pesmu (West Coast Pop Art Experimental Band). Ostatak muzike čine originalni pasaži genijalnog kompozitora sa kojim je Anderson već radio. Aleksandar Depla ovde koristi tradicionalni japanski melos i instrumente kao ključni sastojak svoje artističke vizije.

Ali to nije sve, na nekoliko mesta on direktno koristi i muziku iz slavnih samurajskih filmova Akire Kurosave i drugih autora, sve da bi dobio originalni proizvod koji je sinteza suprotstavljenih stilova, muzički tepih koji idealno dopunjuje narativnu strukturu filma sa malo dijaloga.

Mnogi će u ovom filmu videti i veliki broj sličnosti sa nekim drugim distopijskim literarnim temama i delima, kakvo je recimo Orvelova "Životinjska farma", pre svega zbog političkih parabola kojima se obojica služe, i čini se da je to odlično poređenje. U isto vreme, "Ostrvo pasa" je i neverovatna zabava i, svakako, još jedan Andersonov film projektovan za više (hiljada) gledanja.

Komedija ili politička alegorija, svejedno, "Ostrvo pasa" je nešto što ne biste smeli da propustite sa ovonedeljnog bioskopskog repertoara. Ovaj film možete konzumirati i kao ozbiljno političko štivo, ali i kao ludu porodičnu zabavu. Ja sam krenuo u ovom drugom smeru, sve sa M. i sa svojim petogodišnjim sinom i u toj postavi svi su pronašli svoj ugao gledanja. Svi su se iz svojih razloga i složili oko ocene.

Teško je bilo mečovati priču o prognanom psećem rodu u futurističkom Japanu sa slavnim Liscem Roalda Dala, pa će oni koji traže i obično pronalaze dlaku u jajetu možda zaključiti kako je pad tempa jednog trenutka u drugoj polovini filma rezultat upravo nešto slabijeg "štofa", ali ja ovom prilikom ne mogu da se ne ponovim i da ovaj lični prikaz "Ostrva pasa" ne završim istim rečima kojim sam ispratio i poslednje "Osvetnike" – kako ovom filmu na kraju ne dati svih pet zvezdica? Kako?

Ocena:

*****

Isle of Dogs (2018)

Distributer: Megakom

Ves Anderson nije običan reditelj i njegovi filmovi na drugačiji način komuniciraju sa publikom. Svi koji su videli, na primer, "The Life Aquatic", "Darjeeling" ili "Moonrise Kingdom" znaju o čemu pričam i kakav je to specifičan pečat koji ovaj genijalan reditelj daje svakom svom filmu.

Ali čak i u opusu Vesa Andersona postoje filmovi koji izlaze iz njegovih okvira – "Fantastični gospodin Lisac" i ovaj najnoviji "Ostrvo pasa", filmovi urađeni u "stop motion" tehnici. Crtaći, recimo da ih i tako možemo nazvati. Dva mala remek-dela.

Priznajem, jedno vreme sam bio ozbiljno navučen na "Gospodina Lisca", film nastao prema delu najvećeg - Roalda Dala. Pod izgovorom da moja deca baš obožavaju ovaj film, gledao sam ga nekoliko hiljada puta i svaki put je bilo podjednako uzbudljivo kao i prvi put. Evo, i deca se slažu.

Tako da… Jasno vam je da je za mene ovo bio možda i film koji sam najnestrpljivije čekao da stigne u bioskope. Bukvalno, brojao sam dane.

U distopijskom Japanu bliske budućnosti, Megasaki je grad u kojem se odigrava ova blesava priča u kojoj gradonačelnik Kobajaši iz samo njemu znanih razloga odlučuje da sve pse protera na ostrvo - deponiju đubreta, ne bi li tamo skončali svoje bedne, pasje živote. Međutim, sa tim se ne slaže Atari, Kobajašijev posinak, jer je i njegov pas, Spot, žrtva ovog užasnog proglasa. Atari uspeva da sklepa letelicu koja će ga dovesti na samo ostrvo na kojem psi pokušavaju da prežive, ali tek tu počinje njegovo epsko putovanje koje će uveliko izmeniti sudbinu i budućnost ne samo ovog tužnog ostrva, već i cele prefekture, pa i, zašto i to ne reći, čitavog Japana.

Ipak, psi su glavni junaci ovog filma, a ne Atari, diktator Kobajaši ili prevareni narod. Nije čak ni bitno koji su motivi gradonačelnika i kakav je pakleni plan smišljen u ovoj situaciji, jer kad jednom upoznate grupu pasa okupljenih oko Šefa, biće vam manje bitno za šta se oni u stvari bore. Svejedno ćete navijati za njih kao da su vaši.

Anderson i ovog puta servira sve trikove iz svog raskošnog repertoara – uobičajeni osobeni vizuelni i narativni stil ovde je nadograđen i neverovatno detaljnom i preciznom animacijom. Svaki, ali baš svaki kadar u filmu je umetničko delo za sebe, svaka dlaka na svakom džukcu vuče na svoju stranu sa debelim razlogom i svaki mig i osmeh su precizno isplanirani. U stvari, čini se da su svaki kadar, svaki pokret kamere, svaki zvuk u filmu pažljivo dizajnirani i provereni od strane samog Andersona. Ali to, nadam se, nikoga ne iznenađuje.

Rezultat je spektakularan u svakom pogledu. Anderson svoj stil ne napušta ni kada je u pitanju muzika, inače trejdmark njegovog opusa – setite se samo Bouvijevih obrada Seua Žorža iz avantura Stva Zisua ili onih genijalnih muzičkih lekcija iz "Moonrise-a" – ali ovog puta saundtrek sadrži jednu jedinu pesmu (West Coast Pop Art Experimental Band). Ostatak muzike čine originalni pasaži genijalnog kompozitora sa kojim je Anderson već radio. Aleksandar Depla ovde koristi tradicionalni japanski melos i instrumente kao ključni sastojak svoje artističke vizije.

Ali to nije sve, na nekoliko mesta on direktno koristi i muziku iz slavnih samurajskih filmova Akire Kurosave i drugih autora, sve da bi dobio originalni proizvod koji je sinteza suprotstavljenih stilova, muzički tepih koji idealno dopunjuje narativnu strukturu filma sa malo dijaloga.

Mnogi će u ovom filmu videti i veliki broj sličnosti sa nekim drugim distopijskim literarnim temama i delima, kakvo je recimo Orvelova "Životinjska farma", pre svega zbog političkih parabola kojima se obojica služe, i čini se da je to odlično poređenje. U isto vreme, "Ostrvo pasa" je i neverovatna zabava i, svakako, još jedan Andersonov film projektovan za više (hiljada) gledanja.

Komedija ili politička alegorija, svejedno, "Ostrvo pasa" je nešto što ne biste smeli da propustite sa ovonedeljnog bioskopskog repertoara. Ovaj film možete konzumirati i kao ozbiljno političko štivo, ali i kao ludu porodičnu zabavu. Ja sam krenuo u ovom drugom smeru, sve sa M. i sa svojim petogodišnjim sinom i u toj postavi svi su pronašli svoj ugao gledanja. Svi su se iz svojih razloga i složili oko ocene.

Teško je bilo mečovati priču o prognanom psećem rodu u futurističkom Japanu sa slavnim Liscem Roalda Dala, pa će oni koji traže i obično pronalaze dlaku u jajetu možda zaključiti kako je pad tempa jednog trenutka u drugoj polovini filma rezultat upravo nešto slabijeg "štofa", ali ja ovom prilikom ne mogu da se ne ponovim i da ovaj lični prikaz "Ostrva pasa" ne završim istim rečima kojim sam ispratio i poslednje "Osvetnike" – kako ovom filmu na kraju ne dati svih pet zvezdica? Kako?

Ocena:

*****

Isle of Dogs (2018)

Distributer: Megakom

Ves Anderson nije običan reditelj i njegovi filmovi na drugačiji način komuniciraju sa publikom. Svi koji su videli, na primer, "The Life Aquatic", "Darjeeling" ili "Moonrise Kingdom" znaju o čemu pričam i kakav je to specifičan pečat koji ovaj genijalan reditelj daje svakom svom filmu.

Ali čak i u opusu Vesa Andersona postoje filmovi koji izlaze iz njegovih okvira – "Fantastični gospodin Lisac" i ovaj najnoviji "Ostrvo pasa", filmovi urađeni u "stop motion" tehnici. Crtaći, recimo da ih i tako možemo nazvati. Dva mala remek-dela.

Priznajem, jedno vreme sam bio ozbiljno navučen na "Gospodina Lisca", film nastao prema delu najvećeg - Roalda Dala. Pod izgovorom da moja deca baš obožavaju ovaj film, gledao sam ga nekoliko hiljada puta i svaki put je bilo podjednako uzbudljivo kao i prvi put. Evo, i deca se slažu.

Tako da… Jasno vam je da je za mene ovo bio možda i film koji sam najnestrpljivije čekao da stigne u bioskope. Bukvalno, brojao sam dane.

U distopijskom Japanu bliske budućnosti, Megasaki je grad u kojem se odigrava ova blesava priča u kojoj gradonačelnik Kobajaši iz samo njemu znanih razloga odlučuje da sve pse protera na ostrvo - deponiju đubreta, ne bi li tamo skončali svoje bedne, pasje živote. Međutim, sa tim se ne slaže Atari, Kobajašijev posinak, jer je i njegov pas, Spot, žrtva ovog užasnog proglasa. Atari uspeva da sklepa letelicu koja će ga dovesti na samo ostrvo na kojem psi pokušavaju da prežive, ali tek tu počinje njegovo epsko putovanje koje će uveliko izmeniti sudbinu i budućnost ne samo ovog tužnog ostrva, već i cele prefekture, pa i, zašto i to ne reći, čitavog Japana.

Ipak, psi su glavni junaci ovog filma, a ne Atari, diktator Kobajaši ili prevareni narod. Nije čak ni bitno koji su motivi gradonačelnika i kakav je pakleni plan smišljen u ovoj situaciji, jer kad jednom upoznate grupu pasa okupljenih oko Šefa, biće vam manje bitno za šta se oni u stvari bore. Svejedno ćete navijati za njih kao da su vaši.

Anderson i ovog puta servira sve trikove iz svog raskošnog repertoara – uobičajeni osobeni vizuelni i narativni stil ovde je nadograđen i neverovatno detaljnom i preciznom animacijom. Svaki, ali baš svaki kadar u filmu je umetničko delo za sebe, svaka dlaka na svakom džukcu vuče na svoju stranu sa debelim razlogom i svaki mig i osmeh su precizno isplanirani. U stvari, čini se da su svaki kadar, svaki pokret kamere, svaki zvuk u filmu pažljivo dizajnirani i provereni od strane samog Andersona. Ali to, nadam se, nikoga ne iznenađuje.

Rezultat je spektakularan u svakom pogledu. Anderson svoj stil ne napušta ni kada je u pitanju muzika, inače trejdmark njegovog opusa – setite se samo Bouvijevih obrada Seua Žorža iz avantura Stva Zisua ili onih genijalnih muzičkih lekcija iz "Moonrise-a" – ali ovog puta saundtrek sadrži jednu jedinu pesmu (West Coast Pop Art Experimental Band). Ostatak muzike čine originalni pasaži genijalnog kompozitora sa kojim je Anderson već radio. Aleksandar Depla ovde koristi tradicionalni japanski melos i instrumente kao ključni sastojak svoje artističke vizije.

Ali to nije sve, na nekoliko mesta on direktno koristi i muziku iz slavnih samurajskih filmova Akire Kurosave i drugih autora, sve da bi dobio originalni proizvod koji je sinteza suprotstavljenih stilova, muzički tepih koji idealno dopunjuje narativnu strukturu filma sa malo dijaloga.

Mnogi će u ovom filmu videti i veliki broj sličnosti sa nekim drugim distopijskim literarnim temama i delima, kakvo je recimo Orvelova "Životinjska farma", pre svega zbog političkih parabola kojima se obojica služe, i čini se da je to odlično poređenje. U isto vreme, "Ostrvo pasa" je i neverovatna zabava i, svakako, još jedan Andersonov film projektovan za više (hiljada) gledanja.

Komedija ili politička alegorija, svejedno, "Ostrvo pasa" je nešto što ne biste smeli da propustite sa ovonedeljnog bioskopskog repertoara. Ovaj film možete konzumirati i kao ozbiljno političko štivo, ali i kao ludu porodičnu zabavu. Ja sam krenuo u ovom drugom smeru, sve sa M. i sa svojim petogodišnjim sinom i u toj postavi svi su pronašli svoj ugao gledanja. Svi su se iz svojih razloga i složili oko ocene.

Teško je bilo mečovati priču o prognanom psećem rodu u futurističkom Japanu sa slavnim Liscem Roalda Dala, pa će oni koji traže i obično pronalaze dlaku u jajetu možda zaključiti kako je pad tempa jednog trenutka u drugoj polovini filma rezultat upravo nešto slabijeg "štofa", ali ja ovom prilikom ne mogu da se ne ponovim i da ovaj lični prikaz "Ostrva pasa" ne završim istim rečima kojim sam ispratio i poslednje "Osvetnike" – kako ovom filmu na kraju ne dati svih pet zvezdica? Kako?

Ocena:

*****