KRADLJIVCI (FILMSKA RECENZIJA)

Film koji je otvorio Festival autorskog filma nije fikcija, već crtica iz života bilo kog grada, iako se dešava u Japanu.

Manbiki kazoku (Shoplifters) (2018)

Režija: Hirokazu Koreda

Uloge: Lili Frenki, Sakura Ando, Maju Macuoka

Distributer: Taramount

Filmska arthaus nedelja u Beogradu otpočela je premijernim prikazivanjem filma "Kradljivci" japanskog reditelja Hirokazua Korede, a sve to u okviru FAF-a, Festivala autorskog filma. Boljeg izbora teško da je moglo i biti (iako se na Festivalu očekuje i premijera novog filma Asgara Farhadija), jer su "Kradljivci" osvajači brojnih nagrada, uključujući i Zlatnu palmu Kana. Dodao bih još samo jednu sitnicu – radi se o sjajnom filmu.

"Kradljivci" su ona vrsta sjajnog filma koji vas možda neće beskrajno zabaviti, ali će svejedno snažno uticati na vas. Kao i svaki Koredin film, uostalom. Ovog puta autor se bavi porodicom i društvom u savremenom Japanu, ali to nije Japan na koji ste navikli i na koji biste prvo pomislili kada se uopšte pomenu ova neverovatna zemlja i narod. Ovog puta gledamo porodicu sa margine, siromaštvo i sve ono na šta beda može da natera čoveka.

Da je ovo američki film, porodica prikazana u filmu bi bez problema ponela epitet ’white trash’ familije jer junaci "Kradljivaca" žive u sirotinjskom delu Tokija, u minijaturnoj, natrpanoj kući u kojoj šestočlana porodica sve poslove obavlja na podu: spavanje, obroci, seks, igra, sve se to odvija na prljavom patosu skrivene udžerice usred jednog od najmodernijih gradova na svetu. Osamu i Nobujo predstavljaju stub porodice. On samo povremeno dobija teške, uglavnom građevinske poslove koji ga baš i ne zanimaju, dok Nobujo za svoj stalni posao prima izuzetno nisku platu. Zato svi zavise od babine penzije, ali i od onoga što Osamu i njegov sin Šota uspevaju da ukradu u lokalnom supermarketu.

Prilikom povratka sa jedne takve akcije, oni na ulici pronalaze devojčicu Juri koju odvode u svoj dom. Juri na sebi ima povrede koje ukazuju na porodično nasilje, tako da familija bez obzira na teško stanje u kojem se nalazi, odlučuje da usvoji devojčicu.

Tokio u filmu samo liči na onaj Tokio koji zamišljamo kada se pomene ovaj megalopolis. Vozovi iznad i ispod zemlje, grad osvetljen reklamama i svetlećim bilbordima, eksplozija buke koja potiče od saobraćaja, paćinka (popularna igra na sreću koja se igra sa stotinama metalnih kuglica), gužve – sve se to samo naslućuje ovde, tako da je u stvari sličnost Tokija sa onim na šta smo uveliko navikli da vidimo u našem okruženju zapanjujuća.

To se ne tiče samo urbanističkog haosa koji je u prvom planu, već i svih ostalih elemenata koji idu uz ove slike. Sunovrat familije prate i razne druge stvari sa kojima možemo da povučemo paralelu – Osamu nakon povrede na poslu ne dobija nikakvu nadoknadu, Nobujo, iako dobra radnica, ostaje bez posla, investitori pokušavaju da dođu do placa na kojem se nalazi njihov dom, lokalne male radnje se gase i zatvaraju, ali sve je to samo sitnica u odnosu na ono što nam priča o ovoj familiji donosi dok se približava svom kraju.

Iako potpuno disfunkcionalna i praktično nepostojeća, ova porodica je i primer skladne i zdrave zajednice. Kada Osamu uči Šotua i Juri kako se krade po radnjama, to više liči na bezbrižnu igru nego na puko preživljavanje. Ljubav je u svakom slučaju u svakom ćošku njihovog minijaturnog doma, bilo da se ona odvija između Šotua i njegove nove sestre, babe i ostatka domaćinstva, ili između samih glavnih aktera.

Ali ljubav nekada nije dovoljna i mračni oblaci koji se nadvijaju nad njima teško da mogu i da nagoveste oluju koja će zahvatiti ne samo naše junake, već i sve nas u bioskopskoj dvorani na drugom kraju planete.

Teška srca ovde odustajem od bilo kakvih spojlera, ali sve ono što se tokom filma naziralo i pretpostavljalo, sve ono što se polako gradilo, sklapa se na kraju u jedan mozaik u kojem će se na kraju sudariti sva hladnoća i surovost današnjice i društveno prihvatljivih normi sa jedne i sreća i toplina jedne silom prilika oformljene porodice sa druge strane. Jasuđiro Ozu i Čarls Dikens bi bili vrlo zadovoljni "Kradljivcima".

Snaga Koredinog filma je devastirajuća, naročito u trenutku kada shvatimo da ovo i nije fikcija u pravom smislu te reči, već samo jedna crtica iz života grada. Bilo kog grada.

Ocena:

****1/2

Kradljivci film anketa Miško

Manbiki kazoku (Shoplifters) (2018)

Režija: Hirokazu Koreda

Uloge: Lili Frenki, Sakura Ando, Maju Macuoka

Distributer: Taramount

Filmska arthaus nedelja u Beogradu otpočela je premijernim prikazivanjem filma "Kradljivci" japanskog reditelja Hirokazua Korede, a sve to u okviru FAF-a, Festivala autorskog filma. Boljeg izbora teško da je moglo i biti (iako se na Festivalu očekuje i premijera novog filma Asgara Farhadija), jer su "Kradljivci" osvajači brojnih nagrada, uključujući i Zlatnu palmu Kana. Dodao bih još samo jednu sitnicu – radi se o sjajnom filmu.

"Kradljivci" su ona vrsta sjajnog filma koji vas možda neće beskrajno zabaviti, ali će svejedno snažno uticati na vas. Kao i svaki Koredin film, uostalom. Ovog puta autor se bavi porodicom i društvom u savremenom Japanu, ali to nije Japan na koji ste navikli i na koji biste prvo pomislili kada se uopšte pomenu ova neverovatna zemlja i narod. Ovog puta gledamo porodicu sa margine, siromaštvo i sve ono na šta beda može da natera čoveka.

Da je ovo američki film, porodica prikazana u filmu bi bez problema ponela epitet ’white trash’ familije jer junaci "Kradljivaca" žive u sirotinjskom delu Tokija, u minijaturnoj, natrpanoj kući u kojoj šestočlana porodica sve poslove obavlja na podu: spavanje, obroci, seks, igra, sve se to odvija na prljavom patosu skrivene udžerice usred jednog od najmodernijih gradova na svetu. Osamu i Nobujo predstavljaju stub porodice. On samo povremeno dobija teške, uglavnom građevinske poslove koji ga baš i ne zanimaju, dok Nobujo za svoj stalni posao prima izuzetno nisku platu. Zato svi zavise od babine penzije, ali i od onoga što Osamu i njegov sin Šota uspevaju da ukradu u lokalnom supermarketu.

Prilikom povratka sa jedne takve akcije, oni na ulici pronalaze devojčicu Juri koju odvode u svoj dom. Juri na sebi ima povrede koje ukazuju na porodično nasilje, tako da familija bez obzira na teško stanje u kojem se nalazi, odlučuje da usvoji devojčicu.

Tokio u filmu samo liči na onaj Tokio koji zamišljamo kada se pomene ovaj megalopolis. Vozovi iznad i ispod zemlje, grad osvetljen reklamama i svetlećim bilbordima, eksplozija buke koja potiče od saobraćaja, paćinka (popularna igra na sreću koja se igra sa stotinama metalnih kuglica), gužve – sve se to samo naslućuje ovde, tako da je u stvari sličnost Tokija sa onim na šta smo uveliko navikli da vidimo u našem okruženju zapanjujuća.

To se ne tiče samo urbanističkog haosa koji je u prvom planu, već i svih ostalih elemenata koji idu uz ove slike. Sunovrat familije prate i razne druge stvari sa kojima možemo da povučemo paralelu – Osamu nakon povrede na poslu ne dobija nikakvu nadoknadu, Nobujo, iako dobra radnica, ostaje bez posla, investitori pokušavaju da dođu do placa na kojem se nalazi njihov dom, lokalne male radnje se gase i zatvaraju, ali sve je to samo sitnica u odnosu na ono što nam priča o ovoj familiji donosi dok se približava svom kraju.

Iako potpuno disfunkcionalna i praktično nepostojeća, ova porodica je i primer skladne i zdrave zajednice. Kada Osamu uči Šotua i Juri kako se krade po radnjama, to više liči na bezbrižnu igru nego na puko preživljavanje. Ljubav je u svakom slučaju u svakom ćošku njihovog minijaturnog doma, bilo da se ona odvija između Šotua i njegove nove sestre, babe i ostatka domaćinstva, ili između samih glavnih aktera.

Ali ljubav nekada nije dovoljna i mračni oblaci koji se nadvijaju nad njima teško da mogu i da nagoveste oluju koja će zahvatiti ne samo naše junake, već i sve nas u bioskopskoj dvorani na drugom kraju planete.

Teška srca ovde odustajem od bilo kakvih spojlera, ali sve ono što se tokom filma naziralo i pretpostavljalo, sve ono što se polako gradilo, sklapa se na kraju u jedan mozaik u kojem će se na kraju sudariti sva hladnoća i surovost današnjice i društveno prihvatljivih normi sa jedne i sreća i toplina jedne silom prilika oformljene porodice sa druge strane. Jasuđiro Ozu i Čarls Dikens bi bili vrlo zadovoljni "Kradljivcima".

Snaga Koredinog filma je devastirajuća, naročito u trenutku kada shvatimo da ovo i nije fikcija u pravom smislu te reči, već samo jedna crtica iz života grada. Bilo kog grada.

Ocena:

****1/2

Kradljivci film anketa Miško

Manbiki kazoku (Shoplifters) (2018)

Režija: Hirokazu Koreda

Uloge: Lili Frenki, Sakura Ando, Maju Macuoka

Distributer: Taramount

Filmska arthaus nedelja u Beogradu otpočela je premijernim prikazivanjem filma "Kradljivci" japanskog reditelja Hirokazua Korede, a sve to u okviru FAF-a, Festivala autorskog filma. Boljeg izbora teško da je moglo i biti (iako se na Festivalu očekuje i premijera novog filma Asgara Farhadija), jer su "Kradljivci" osvajači brojnih nagrada, uključujući i Zlatnu palmu Kana. Dodao bih još samo jednu sitnicu – radi se o sjajnom filmu.

"Kradljivci" su ona vrsta sjajnog filma koji vas možda neće beskrajno zabaviti, ali će svejedno snažno uticati na vas. Kao i svaki Koredin film, uostalom. Ovog puta autor se bavi porodicom i društvom u savremenom Japanu, ali to nije Japan na koji ste navikli i na koji biste prvo pomislili kada se uopšte pomenu ova neverovatna zemlja i narod. Ovog puta gledamo porodicu sa margine, siromaštvo i sve ono na šta beda može da natera čoveka.

Da je ovo američki film, porodica prikazana u filmu bi bez problema ponela epitet ’white trash’ familije jer junaci "Kradljivaca" žive u sirotinjskom delu Tokija, u minijaturnoj, natrpanoj kući u kojoj šestočlana porodica sve poslove obavlja na podu: spavanje, obroci, seks, igra, sve se to odvija na prljavom patosu skrivene udžerice usred jednog od najmodernijih gradova na svetu. Osamu i Nobujo predstavljaju stub porodice. On samo povremeno dobija teške, uglavnom građevinske poslove koji ga baš i ne zanimaju, dok Nobujo za svoj stalni posao prima izuzetno nisku platu. Zato svi zavise od babine penzije, ali i od onoga što Osamu i njegov sin Šota uspevaju da ukradu u lokalnom supermarketu.

Prilikom povratka sa jedne takve akcije, oni na ulici pronalaze devojčicu Juri koju odvode u svoj dom. Juri na sebi ima povrede koje ukazuju na porodično nasilje, tako da familija bez obzira na teško stanje u kojem se nalazi, odlučuje da usvoji devojčicu.

Tokio u filmu samo liči na onaj Tokio koji zamišljamo kada se pomene ovaj megalopolis. Vozovi iznad i ispod zemlje, grad osvetljen reklamama i svetlećim bilbordima, eksplozija buke koja potiče od saobraćaja, paćinka (popularna igra na sreću koja se igra sa stotinama metalnih kuglica), gužve – sve se to samo naslućuje ovde, tako da je u stvari sličnost Tokija sa onim na šta smo uveliko navikli da vidimo u našem okruženju zapanjujuća.

To se ne tiče samo urbanističkog haosa koji je u prvom planu, već i svih ostalih elemenata koji idu uz ove slike. Sunovrat familije prate i razne druge stvari sa kojima možemo da povučemo paralelu – Osamu nakon povrede na poslu ne dobija nikakvu nadoknadu, Nobujo, iako dobra radnica, ostaje bez posla, investitori pokušavaju da dođu do placa na kojem se nalazi njihov dom, lokalne male radnje se gase i zatvaraju, ali sve je to samo sitnica u odnosu na ono što nam priča o ovoj familiji donosi dok se približava svom kraju.

Iako potpuno disfunkcionalna i praktično nepostojeća, ova porodica je i primer skladne i zdrave zajednice. Kada Osamu uči Šotua i Juri kako se krade po radnjama, to više liči na bezbrižnu igru nego na puko preživljavanje. Ljubav je u svakom slučaju u svakom ćošku njihovog minijaturnog doma, bilo da se ona odvija između Šotua i njegove nove sestre, babe i ostatka domaćinstva, ili između samih glavnih aktera.

Ali ljubav nekada nije dovoljna i mračni oblaci koji se nadvijaju nad njima teško da mogu i da nagoveste oluju koja će zahvatiti ne samo naše junake, već i sve nas u bioskopskoj dvorani na drugom kraju planete.

Teška srca ovde odustajem od bilo kakvih spojlera, ali sve ono što se tokom filma naziralo i pretpostavljalo, sve ono što se polako gradilo, sklapa se na kraju u jedan mozaik u kojem će se na kraju sudariti sva hladnoća i surovost današnjice i društveno prihvatljivih normi sa jedne i sreća i toplina jedne silom prilika oformljene porodice sa druge strane. Jasuđiro Ozu i Čarls Dikens bi bili vrlo zadovoljni "Kradljivcima".

Snaga Koredinog filma je devastirajuća, naročito u trenutku kada shvatimo da ovo i nije fikcija u pravom smislu te reči, već samo jedna crtica iz života grada. Bilo kog grada.

Ocena:

****1/2

Kradljivci film anketa Miško