TERET - FILM OD PET ZVEZDICA

The Load (2018)

Najznačajniji film ovogodišnjeg Festivala autorskog filma (FAF), "Teret" Ognjena Glavonića, pre neko veče je premijerno prikazan uz ovacije prepune dvorane Doma sindikata. Okej, nije ovo bila tek neka obična projekcija filma – u sali su sedeli ljudi koji su znali šta im se sprema – ali svejedno, aplauz je bio iskren i snažan. Aplaudiralo se temi koju film obrađuje, ekipi koja je ceo projekat izgurala, ali tapšalo se i odličnom filmu. Ta sitnica je baš bila bitna pre neko veče.

Film perfektnog naslova – jasno je da je teret ne samo ono što Vlada, glavni junak filma prevozi, već i ono što nosi na svojim ramenima – tako je počeo svoj bioskopski život i u Srbiji, zemlji koje se najviše i tiče ova priča. Ma sećate se svi, radi se o onom nekom slučaju kada su iz kamiona koji se survao u Dunav kod Tekije isplivali leševi Albanaca, ili se možda radi i o onoj neprijatnoj situaciji koja je zadesila jezero Perućac gde je takođe nastradao jedan kamion-hladnjača sa šezdesetak tela koja nisu uspela da stignu do masovnih grobnica u okolini Batajnice ili Petrovog sela. Sećate se, je l' da?

Dobro, nisu to baš neke situacije kojih se bilo ko rado seća, ali spas od totalne nacionalne amnezije stigao je, eto, u vidu filma "Teret". U njemu, glavni junak Vlada ima vozačku dozvolu u kojoj piše da zna da vozi i kamion, što mu u teškim vremenima, dok traju vazdušni napadi, donosi opasan, ali zgodan poslić. Koji je jednostavan – odeš negde na jug, preuzmeš kamion sa zaključanim teretom i bez suvišnih pitanja i zastajkivanja prevezeš ga na sever. Put je dugačak, opasan i komplikovan i Vladi daje dosta vremena za razmišljanje.

Usput, desiće se jedan putnik kojeg Vlada pristaje da preveze, par stajanja u lokalnim kafanama, jedan gubitak uspomene na oca, izlet do obližnjeg socijalističkog spomenika, kratak susret sa policijom i dolazak na odredište. Biće tu i čudnih zvukova koji stižu iz zadnjeg dela kamiona, biće tu onaj strašni lilihip prilepljen za krzno psa koji se previše približio teretu, pitanja Paje saputnika, pogledi policajaca. Zna Vlada šta prevozi, svi mi znamo.

Direktno, iz svoje kabine, Vlada ne vidi ništa strašno, ne vidi nikakvo zlo. U daljini, na nebu se vide tragovi ratnih aktivnosti, čuje se brujanje aviona i PVO-a, vojske nema, Albanaca nema, poneki zakrčen put, zatvoren most, policijska patrola, ubog narod. Bez puno reči. Ali u glavi pakao.

Bogu hvala pa još uvek postoje ljudi kao što je Ognjen Glavonić i ekipa koja stoji iza ovog filma. Ali postoje i oni koji nisu oduševljeni "Teretom", bez obzira što ga nisu, niti će, ni pogledali. Nije ih bilo u dvorani, svakako, ali ih je zato prepuna blogosfera.

Ima tu raznih: onih koji sve pravdaju ratom, onih koji ne misle da se išta loše ikada desilo tamo dole pre ili za vreme vazdušnih napada, ima i onih, a ti su mi omiljeni, koji imaju problem sa svim tim na žalost isplivalim leševima, ali imaju još veći problem što se o tome uopšte priča, što se o tome pravi film, što taj film dobija nagrade, što drugi ne prave filmove o svojim zločinima, što su za film pare dali ovakvi i onakvi…Bogu hvala pa još uvek postoje ljudi kao što je Ognjen Glavonić i ekipa koja je napravila ovaj film.

Umalo sam zaboravio da se ovde obično bavimo filmom. Okej, film je odličan. Festivalski, arthouse film, spor, sa dugačkim kadrovima. Siv i sumoran čak i kada je vreme sunčano. Kamion ide sporo, kao i kadrovi filma, dovoljno sporo da nas razne zloslutne misli spopadaju. Likovi otuđeni i očajni, glumci odlični. Hrvatski glumac Leon Lučev naročito, jednostavno savršen kao Vlada, sve sa svojim pančevačkim akcentom.

U "Teretu" nema filmske muzike (izuzev nekoliko pesama od folka do panka), već, kako mi je jedan ekspert skrenuo pažnju, samo field recording ambijenata. Vizuelni doživljaj je u skladu sa emocionalnim, tako da možete da očekujete blede i isprane slike neke tužne i hladne jeseni. (Zanimljivo, odluka Glavonića je da bombardovanje ’99 smesti u drugo doba godine – proleće je bilo kada su se ovakvi kamioni vozikali Srbijom.)

Neće ovaj film ništa promeniti – najčešća je žalopojka koja se mogla čuti po završetku projekcije, ali i danima nakon nje (da, dobri filmovi izazivaju reakcije koje traju), ali to baš i nije tako. Stvari kojima nas ovaj film uči ne stiču se instantno, već postepeno i strpljivo.

Uostalom, i Glavoniću su godine bile potrebne da napravi ovaj film. Da, divno bi bilo da živimo u zemlji koja je nakon sad već nekoliko decenija od ovih zlodela prihvatila, osudila i zapamtila svoje zločine, da se odlučno ogradila od svih tih užasa, da se etablirana, mejnstrim i nacionalna kultura na vreme obračunala sa tim nasleđem, da je recimo, na primer, neki tamo štatijaznam Emir Kusturica napravio ovaj film sa evosamonaprimerrecimo Draganom Bjelogrlićem u glavnoj ulozi, sve bi je l' da bilo mnogo drugačije i lepše u ovoj zemlji, ali nije.

Istina, pa tek onda nacija, reče skoro Ognjen Glavonić u nekom intervjuu.

Ocena:

*****

The Load (2018)

Najznačajniji film ovogodišnjeg Festivala autorskog filma (FAF), "Teret" Ognjena Glavonića, pre neko veče je premijerno prikazan uz ovacije prepune dvorane Doma sindikata. Okej, nije ovo bila tek neka obična projekcija filma – u sali su sedeli ljudi koji su znali šta im se sprema – ali svejedno, aplauz je bio iskren i snažan. Aplaudiralo se temi koju film obrađuje, ekipi koja je ceo projekat izgurala, ali tapšalo se i odličnom filmu. Ta sitnica je baš bila bitna pre neko veče.

Film perfektnog naslova – jasno je da je teret ne samo ono što Vlada, glavni junak filma prevozi, već i ono što nosi na svojim ramenima – tako je počeo svoj bioskopski život i u Srbiji, zemlji koje se najviše i tiče ova priča. Ma sećate se svi, radi se o onom nekom slučaju kada su iz kamiona koji se survao u Dunav kod Tekije isplivali leševi Albanaca, ili se možda radi i o onoj neprijatnoj situaciji koja je zadesila jezero Perućac gde je takođe nastradao jedan kamion-hladnjača sa šezdesetak tela koja nisu uspela da stignu do masovnih grobnica u okolini Batajnice ili Petrovog sela. Sećate se, je l' da?

Dobro, nisu to baš neke situacije kojih se bilo ko rado seća, ali spas od totalne nacionalne amnezije stigao je, eto, u vidu filma "Teret". U njemu, glavni junak Vlada ima vozačku dozvolu u kojoj piše da zna da vozi i kamion, što mu u teškim vremenima, dok traju vazdušni napadi, donosi opasan, ali zgodan poslić. Koji je jednostavan – odeš negde na jug, preuzmeš kamion sa zaključanim teretom i bez suvišnih pitanja i zastajkivanja prevezeš ga na sever. Put je dugačak, opasan i komplikovan i Vladi daje dosta vremena za razmišljanje.

Usput, desiće se jedan putnik kojeg Vlada pristaje da preveze, par stajanja u lokalnim kafanama, jedan gubitak uspomene na oca, izlet do obližnjeg socijalističkog spomenika, kratak susret sa policijom i dolazak na odredište. Biće tu i čudnih zvukova koji stižu iz zadnjeg dela kamiona, biće tu onaj strašni lilihip prilepljen za krzno psa koji se previše približio teretu, pitanja Paje saputnika, pogledi policajaca. Zna Vlada šta prevozi, svi mi znamo.

Direktno, iz svoje kabine, Vlada ne vidi ništa strašno, ne vidi nikakvo zlo. U daljini, na nebu se vide tragovi ratnih aktivnosti, čuje se brujanje aviona i PVO-a, vojske nema, Albanaca nema, poneki zakrčen put, zatvoren most, policijska patrola, ubog narod. Bez puno reči. Ali u glavi pakao.

Bogu hvala pa još uvek postoje ljudi kao što je Ognjen Glavonić i ekipa koja stoji iza ovog filma. Ali postoje i oni koji nisu oduševljeni "Teretom", bez obzira što ga nisu, niti će, ni pogledali. Nije ih bilo u dvorani, svakako, ali ih je zato prepuna blogosfera.

Ima tu raznih: onih koji sve pravdaju ratom, onih koji ne misle da se išta loše ikada desilo tamo dole pre ili za vreme vazdušnih napada, ima i onih, a ti su mi omiljeni, koji imaju problem sa svim tim na žalost isplivalim leševima, ali imaju još veći problem što se o tome uopšte priča, što se o tome pravi film, što taj film dobija nagrade, što drugi ne prave filmove o svojim zločinima, što su za film pare dali ovakvi i onakvi…Bogu hvala pa još uvek postoje ljudi kao što je Ognjen Glavonić i ekipa koja je napravila ovaj film.

Umalo sam zaboravio da se ovde obično bavimo filmom. Okej, film je odličan. Festivalski, arthouse film, spor, sa dugačkim kadrovima. Siv i sumoran čak i kada je vreme sunčano. Kamion ide sporo, kao i kadrovi filma, dovoljno sporo da nas razne zloslutne misli spopadaju. Likovi otuđeni i očajni, glumci odlični. Hrvatski glumac Leon Lučev naročito, jednostavno savršen kao Vlada, sve sa svojim pančevačkim akcentom.

U "Teretu" nema filmske muzike (izuzev nekoliko pesama od folka do panka), već, kako mi je jedan ekspert skrenuo pažnju, samo field recording ambijenata. Vizuelni doživljaj je u skladu sa emocionalnim, tako da možete da očekujete blede i isprane slike neke tužne i hladne jeseni. (Zanimljivo, odluka Glavonića je da bombardovanje ’99 smesti u drugo doba godine – proleće je bilo kada su se ovakvi kamioni vozikali Srbijom.)

Neće ovaj film ništa promeniti – najčešća je žalopojka koja se mogla čuti po završetku projekcije, ali i danima nakon nje (da, dobri filmovi izazivaju reakcije koje traju), ali to baš i nije tako. Stvari kojima nas ovaj film uči ne stiču se instantno, već postepeno i strpljivo.

Uostalom, i Glavoniću su godine bile potrebne da napravi ovaj film. Da, divno bi bilo da živimo u zemlji koja je nakon sad već nekoliko decenija od ovih zlodela prihvatila, osudila i zapamtila svoje zločine, da se odlučno ogradila od svih tih užasa, da se etablirana, mejnstrim i nacionalna kultura na vreme obračunala sa tim nasleđem, da je recimo, na primer, neki tamo štatijaznam Emir Kusturica napravio ovaj film sa evosamonaprimerrecimo Draganom Bjelogrlićem u glavnoj ulozi, sve bi je l' da bilo mnogo drugačije i lepše u ovoj zemlji, ali nije.

Istina, pa tek onda nacija, reče skoro Ognjen Glavonić u nekom intervjuu.

Ocena:

*****

The Load (2018)

Najznačajniji film ovogodišnjeg Festivala autorskog filma (FAF), "Teret" Ognjena Glavonića, pre neko veče je premijerno prikazan uz ovacije prepune dvorane Doma sindikata. Okej, nije ovo bila tek neka obična projekcija filma – u sali su sedeli ljudi koji su znali šta im se sprema – ali svejedno, aplauz je bio iskren i snažan. Aplaudiralo se temi koju film obrađuje, ekipi koja je ceo projekat izgurala, ali tapšalo se i odličnom filmu. Ta sitnica je baš bila bitna pre neko veče.

Film perfektnog naslova – jasno je da je teret ne samo ono što Vlada, glavni junak filma prevozi, već i ono što nosi na svojim ramenima – tako je počeo svoj bioskopski život i u Srbiji, zemlji koje se najviše i tiče ova priča. Ma sećate se svi, radi se o onom nekom slučaju kada su iz kamiona koji se survao u Dunav kod Tekije isplivali leševi Albanaca, ili se možda radi i o onoj neprijatnoj situaciji koja je zadesila jezero Perućac gde je takođe nastradao jedan kamion-hladnjača sa šezdesetak tela koja nisu uspela da stignu do masovnih grobnica u okolini Batajnice ili Petrovog sela. Sećate se, je l' da?

Dobro, nisu to baš neke situacije kojih se bilo ko rado seća, ali spas od totalne nacionalne amnezije stigao je, eto, u vidu filma "Teret". U njemu, glavni junak Vlada ima vozačku dozvolu u kojoj piše da zna da vozi i kamion, što mu u teškim vremenima, dok traju vazdušni napadi, donosi opasan, ali zgodan poslić. Koji je jednostavan – odeš negde na jug, preuzmeš kamion sa zaključanim teretom i bez suvišnih pitanja i zastajkivanja prevezeš ga na sever. Put je dugačak, opasan i komplikovan i Vladi daje dosta vremena za razmišljanje.

Usput, desiće se jedan putnik kojeg Vlada pristaje da preveze, par stajanja u lokalnim kafanama, jedan gubitak uspomene na oca, izlet do obližnjeg socijalističkog spomenika, kratak susret sa policijom i dolazak na odredište. Biće tu i čudnih zvukova koji stižu iz zadnjeg dela kamiona, biće tu onaj strašni lilihip prilepljen za krzno psa koji se previše približio teretu, pitanja Paje saputnika, pogledi policajaca. Zna Vlada šta prevozi, svi mi znamo.

Direktno, iz svoje kabine, Vlada ne vidi ništa strašno, ne vidi nikakvo zlo. U daljini, na nebu se vide tragovi ratnih aktivnosti, čuje se brujanje aviona i PVO-a, vojske nema, Albanaca nema, poneki zakrčen put, zatvoren most, policijska patrola, ubog narod. Bez puno reči. Ali u glavi pakao.

Bogu hvala pa još uvek postoje ljudi kao što je Ognjen Glavonić i ekipa koja stoji iza ovog filma. Ali postoje i oni koji nisu oduševljeni "Teretom", bez obzira što ga nisu, niti će, ni pogledali. Nije ih bilo u dvorani, svakako, ali ih je zato prepuna blogosfera.

Ima tu raznih: onih koji sve pravdaju ratom, onih koji ne misle da se išta loše ikada desilo tamo dole pre ili za vreme vazdušnih napada, ima i onih, a ti su mi omiljeni, koji imaju problem sa svim tim na žalost isplivalim leševima, ali imaju još veći problem što se o tome uopšte priča, što se o tome pravi film, što taj film dobija nagrade, što drugi ne prave filmove o svojim zločinima, što su za film pare dali ovakvi i onakvi…Bogu hvala pa još uvek postoje ljudi kao što je Ognjen Glavonić i ekipa koja je napravila ovaj film.

Umalo sam zaboravio da se ovde obično bavimo filmom. Okej, film je odličan. Festivalski, arthouse film, spor, sa dugačkim kadrovima. Siv i sumoran čak i kada je vreme sunčano. Kamion ide sporo, kao i kadrovi filma, dovoljno sporo da nas razne zloslutne misli spopadaju. Likovi otuđeni i očajni, glumci odlični. Hrvatski glumac Leon Lučev naročito, jednostavno savršen kao Vlada, sve sa svojim pančevačkim akcentom.

U "Teretu" nema filmske muzike (izuzev nekoliko pesama od folka do panka), već, kako mi je jedan ekspert skrenuo pažnju, samo field recording ambijenata. Vizuelni doživljaj je u skladu sa emocionalnim, tako da možete da očekujete blede i isprane slike neke tužne i hladne jeseni. (Zanimljivo, odluka Glavonića je da bombardovanje ’99 smesti u drugo doba godine – proleće je bilo kada su se ovakvi kamioni vozikali Srbijom.)

Neće ovaj film ništa promeniti – najčešća je žalopojka koja se mogla čuti po završetku projekcije, ali i danima nakon nje (da, dobri filmovi izazivaju reakcije koje traju), ali to baš i nije tako. Stvari kojima nas ovaj film uči ne stiču se instantno, već postepeno i strpljivo.

Uostalom, i Glavoniću su godine bile potrebne da napravi ovaj film. Da, divno bi bilo da živimo u zemlji koja je nakon sad već nekoliko decenija od ovih zlodela prihvatila, osudila i zapamtila svoje zločine, da se odlučno ogradila od svih tih užasa, da se etablirana, mejnstrim i nacionalna kultura na vreme obračunala sa tim nasleđem, da je recimo, na primer, neki tamo štatijaznam Emir Kusturica napravio ovaj film sa evosamonaprimerrecimo Draganom Bjelogrlićem u glavnoj ulozi, sve bi je l' da bilo mnogo drugačije i lepše u ovoj zemlji, ali nije.

Istina, pa tek onda nacija, reče skoro Ognjen Glavonić u nekom intervjuu.

Ocena:

*****