Evo kako prolaze prvi dani ovogodišnjeg FEST-a:
Priliku da otvori FEST je dobio film koji izgleda raskošno, dakle kako pravom festivalu i dolikuje. Engleski dvor XVIII veka, kostimi, frizure, trke pataka, sjajne glumice (naročito Olivia Kolman – kraljica), intrige, spletke, podmetanja, tragedije, komični momenti, politička satira, malo istorijskog revizionizma – sve je tu!
Ali "Miljenica" naravno nije vaša redovna BBC porcija istorijske drame, već novi film Jorgosa Lantimosa, "Greek Weird Wave" autora poznatog po bizarnim i šokantnim idejama već viđenim u filmovima "Lobster" i "The Killing of a Sacred Deer".
Kraljica Ana ima dosta ličnih problema da bi se još bavila i ratom sa Francuzima, no srećom tu je vojvotkinja Sara koja suvereno upravlja Imperijom, sve dok se u dvor ne ušeta nova služavka Abigejl, čiji šarm ubrzo postaje pretnja i po nju samu.
"The Favourite" je nešto koherentniji i konvencionalniji od gore pomenutih Lantimosovih filmova, ali ne dovoljno da razočara brzo narastajuću armiju obožavalaca ovog autora koji se u našem glavnom gradu, eto, naročito dobro primio. Dakle tu su i mnogi trejdmark elementi Jorgosovog delanja, ali interesantan momenat je taj da bi ovaj film mogao da se dopadne čak i onima koji su do sada od Jorgosovih filmova bežali kao đavo od krsta. Ne i svima, nažalost.
"Miljenica" se od samog starta lako gleda, na trenutke i sa uživanjem, ali kako dugi minuti promiču, interesovanje rapidno opada, humor je sve tanji, mračni tonovi sve češći, da bismo do kraja stigli i do faze kada nam je već sasvim svejedno ko će koga na ovom dvoru prevariti, nasamariti, poniziti ili povrediti. I tu više ne pomažu ni raskošni kadrovi ni čudni uglovi kamere.
Šarm je glavno oružje i u novom i, kako je najavljeno, poslednjem filmu u kojem se pojavljuje Robert Redford, slavni američki glumac i reditelj. "Starac s revolverom" je, ili barem tako to deluje, projekat pažljivo odabran upravo da označi kraj jedne grandiozne glumačke karijere.
Za te potrebe odabran je stvarni lik Foresta Takera, karijernog pljačkaša, čoveka koji je ojadio bezbroj banaka, ali je isto tako i na desetine puta bio hapšen. Štaviše, Taker je poznat i kao tip koji je čak 18 puta bežao iz zatvora, uključujući i spektakularno bekstvo iz San Kventina kada je imao punih 70 godina. Čovek koji je, dakle, nezadrživo, celog života radio samo i isključivo ono što je opsesivno voleo.
Baš kao i sam Redford, je l' da, autor koji je cele karijere snimao i snimao, pravio filmove, stvarao festivale, pokretao mlade autore, sve samo za jedino božanstvo u svom životu - film. I zato ogroman respekt za karijeru Roberta Redforda koja u "Starcu" dobija pristojan finale svoje glumačke karijere.
Reditelj Dejvid Loueri savršeno dobro zna sve i o Redfordu i o Takeru, pa tako ovaj film i dobija tretman kakav zaslužuje. Priča se koncentriše, logično, na poslednje avanture ostarelog kriminalca koji razoružava i plen odnosi uz pomoć već pomenutog šarma i osmeha. Gerijatrijski kasting uključuje i Sisi Spejsek, ali i Denija Glovera i Toma Vejtsa, pa je tako ovaj nepretenciozni film pravo uživanje za gledanje i oproštaj od legende.
A "Ne ostavljaj trag" Debre Granik je upravo model filma kakvog je Redford uvek voleo da podrži i promoviše. Na njegovom Sandens festivalu je i imao svoju premijeru, a bavi se otuđenjem i surovošću današnjeg društva i sveta uopšte.
Vil (Ben Foster) i njegova ćerka tinjedžerka žive već godinama na obodu Portlanda u ogromnoj šumi u sklepanom domu, a u grad silaze samo u nabavku. Vil je ratni veteran, teško oštećen nekim posttraumatskim sindromom, ali je u isto vreme i brižan otac. Njegovi svetonazori, ipak, nikako se ne poklapaju sa društvenim normama, a i Tom (njegova ćerka) sve teže podnosi život u divljini i pre svega samoći. Policijska akcija čišćenja šume na kratko uspeva da ih izmesti natrag u grad, ali Vil ne može da izdrži pritisak i obaveze.
Skoro pa nemi film u kojem se priča samo kada se mora, odvija se vrlo polako, ali to nikako ne znači da je pred vama beznadežno dosadan film koji ćete zaboraviti onog trenutka kada odjavni rol kreće da se pomalja platnom. Upravo suprotno, ovaj organski film je nešto čega se nećete tek tako otarasiti. Većim delom filma, Debra Granik nas ostavlja da budemo sami sa našim ćutljivim likovima i to iskustvo stvara specijalnu vrstu povezanosti sa likovima.
Podsetiću da je Granikova autorka sjajnog "Winter’s Bone" filma i svi koji su voleli ovaj mali film, naći će mnogo sličnosti i sa njenim najnovijim delom. Srceparajuće u oba slučaja.
"Dogman" Matea Garonea je fascinantna priča o Marčelu i Simoneu, dvojici "prijatelja" koji žive na obodu neimenovanog italijanskog primorskog grada (verovatno Napulj), potpuno urušenog u bedu i beznađe. U postapokaliptičnom i hiperrealisitčnom okruženju, Marčelo vodi frizeraj i pansion za pse, dok je Simo lokalni nasilnik i kriminalac ozbiljno navučen na kokain. U njihovom bizarnom prijateljstvu, Marčelo je apsolutna žrtva, medijum za maltretiranje i žrtveni jarac kada god je to Simeoneu neophodno. Ali sve ima svoje granice, zar ne?
Autor čuvene "Gomore", Garone je svakako poznat i po vrlo eksplicitnom korišćenju nasilja, i "Dogman" nije izuzetak. Budite spremni na jezive scene, na izlomljene lobanje, na bakarni miris krvi – sve se to može zaista i osetiti i namirisati u ovom brutalnom filmu u kojem nema mesta za moralne lekcije i političku korektnost.
"Dogman" je urbana tragedija, ispričana poprilično ravno, bez ikakvih dramaturških egzibicija, sa fascinantnim likovima u prvom planu. No, šta bi ti likovi bili bez glavnih aktera, Marčela Fontea i Edoarda Pešea, dvojice anonimnih, ali i neverovatnih glumaca. Novajlija Fonte je, logično, za ovakvu bravuru zaradio i brojne nagrade, između ostalih i glavnu mušku u Kanu. Iskreno, Fonte je toliko fascinantan u svojoj kreaciji, da ne verujem da ćete do kraja ovog festivala naići na ovako spektakularan glumački performans.
Mada, ovaj Vigo Mortensen…
