AD ASTRA (FILMSKA RECENZIJA)

AD ASTRA

Uloge: Bred Pit, Tomi Li Džons

Distributer: Megakom

Ne propuštam naučno-fantastične filmove kada stignu do naših bioskopa. O ovom nisam ništa znao, osim da igra Bred Pit i da se odigrava u svemiru, kao i da je stigao pravo sa Festivala uVeneciji gde je bio jako dobro prihvaćen.

To uopšte nije zvučalo dobro.SF film koji se odigrava u svemiru može da znači samo dve ili tri stvari – ili se radi o spejs operi(’’Star Wars’’), možda o nekom hororu (’’Osmi putnik’’) ili pak o drami koja se bavi raznim egzistencijalnim temama (’’Odiseja’’).

Dobar prijem u Veneciji garantovao je ovu poslednju opciju. Ali dobro, ne mora sve tako crno da se doživljava, uostalom gledao sam u životu i poneki dobar film sa takvim pristupom.

Dakle Bred Pit.

Dobar i u ovog puta. Poslednji put viđen na Leonardovom krovu u onomTarantinovom filmu, ovog puta je otišao mnogo dalje, sve do granice Sunčevog sistema, tamonegde preko puta Neptuna.

Dok Zemlju napadaju elektromagnetne oluje (ili slično) i time ugrožavaju život cele planete, privatna svemirska agencija sumnja da je uzrok ovim nemilim događajima direktna posledica delovanja Kliforda Mekbrajda, legendarnog američkog astronauta koji je smatran izgubljenim u svemiru nakon ekspedicije koja je pošla po zlu.

Izgleda da ipak nije, pa tako SpaceCom za njim šalje njegovog sina (da, Bred Pit) da proba da ga ubedi da prestane sa eksperimentima koji ugrožavaju Plavu planetu.

To uopšte ne zvuči tako loše i film tako i funkcioniše na samom svom početku. Da stvari budu još zanimljivije i uzbudljivije, Bred Pit je primoran da pre dugačkog puta svrati do Marsa i tek odatle se uputi u hladni svemir.

Prvo ga na samom putu do Crvene planete iznenadi poziv u pomoć sa norveškog teretnog broda (dašak željenog horora u svemiru), a zatim na samom Marsu i oštre borbe sa piratima koji se bore za resurse navodno bogate planete.

Ali sve su to samo usputne stanice na putu do krajnjih granica i odgovora na pitanje koje je i samog Kliforda poslalo tako daleko: da li smo sami u svemiru?

Na Marsu film postaje jako ozbiljan. Nema više ni pobesnelih primata ni gramzivih razbojnika,već je tu samo naš junak koji se približava Neptunu i tajnom projektu Lima. Sve smo bliži otkrivanju smisla života i postojanja uopšte.

U tom trenutku, nulta gravitacija me je već potpuno obuzela i otupela.

Lebdeo sam i mučio se da shvatim zašto se film odjednom pretvorio u neverovatno dosadnu i praznu svemirsku avanturu ukojoj se više ništa ne dešava. Kao da sam i sam bio u sterilnom svemiru, sve emocije su me napustile, sva nadanja su pojele crne rupe.

Konačno, nakon smrtno dosadne druge polovine, stigao je i kraj, ali sa toliko razočaravajućim razrešenjem da ni moj višedecenijski trening i iskustvo gledanja dubokog svemira u mraku bioskopa nisu mogli da me pripreme na ovako ispraznu priču.

Evo i malog spojlera – na kraju se ništa ne desi. Samo se film jednog trenutka završi.

Još nešto: nije na odmet preneti reči reditelja Džejmsa Greja koji je u najavi izjavio kako mu je velika i strasna bila želja da napravi najrealističnije svemirsko putovanje do sada zabeleženo na filmskoj traci. Jel treba tu bilo šta dodati?

Problem filma ’’Ad Astra’’ nije samo tempo. Neko bi od ovakvog filma očekivao odgovore ili makar poticaj da se do njih dođe – ali čini se da ovaj film nije u stanju ni pitanja da postavi.

Želeo sam da shvatim šta u stvari Tomi Li Džons pokušava da postigne svojim eksperimentima u svemiru ili da u Bredovom putovanju vidim budućnost kretanja kroz svemir ili da skapiram zašto se privatni sektor toliko upliće u svemirska istraživanja, priželjkivao sam da se nešto desi što bi objasnilo nagoveštene komplikovane porodične odnose, ali ovaj smor od filma nije bio u stanju da mi to ponudi.

Štaviše, zamaskiran u egzistencijalističku, kvazi umetničku oblandu, ’’Ad Astra’’ se u nuđenju ozbiljnih odgovora ili polemike na bilo koju temu u stvari nimalo ne razlikuje od nekog izvikanog, skupocenog, bezumnog i unapred prezrenog holivudskog blokbastera. Nimalo.

**

AD ASTRA

Uloge: Bred Pit, Tomi Li Džons

Distributer: Megakom

Ne propuštam naučno-fantastične filmove kada stignu do naših bioskopa. O ovom nisam ništa znao, osim da igra Bred Pit i da se odigrava u svemiru, kao i da je stigao pravo sa Festivala uVeneciji gde je bio jako dobro prihvaćen.

To uopšte nije zvučalo dobro.SF film koji se odigrava u svemiru može da znači samo dve ili tri stvari – ili se radi o spejs operi(’’Star Wars’’), možda o nekom hororu (’’Osmi putnik’’) ili pak o drami koja se bavi raznim egzistencijalnim temama (’’Odiseja’’).

Dobar prijem u Veneciji garantovao je ovu poslednju opciju. Ali dobro, ne mora sve tako crno da se doživljava, uostalom gledao sam u životu i poneki dobar film sa takvim pristupom.

Dakle Bred Pit.

Dobar i u ovog puta. Poslednji put viđen na Leonardovom krovu u onomTarantinovom filmu, ovog puta je otišao mnogo dalje, sve do granice Sunčevog sistema, tamonegde preko puta Neptuna.

Dok Zemlju napadaju elektromagnetne oluje (ili slično) i time ugrožavaju život cele planete, privatna svemirska agencija sumnja da je uzrok ovim nemilim događajima direktna posledica delovanja Kliforda Mekbrajda, legendarnog američkog astronauta koji je smatran izgubljenim u svemiru nakon ekspedicije koja je pošla po zlu.

Izgleda da ipak nije, pa tako SpaceCom za njim šalje njegovog sina (da, Bred Pit) da proba da ga ubedi da prestane sa eksperimentima koji ugrožavaju Plavu planetu.

To uopšte ne zvuči tako loše i film tako i funkcioniše na samom svom početku. Da stvari budu još zanimljivije i uzbudljivije, Bred Pit je primoran da pre dugačkog puta svrati do Marsa i tek odatle se uputi u hladni svemir.

Prvo ga na samom putu do Crvene planete iznenadi poziv u pomoć sa norveškog teretnog broda (dašak željenog horora u svemiru), a zatim na samom Marsu i oštre borbe sa piratima koji se bore za resurse navodno bogate planete.

Ali sve su to samo usputne stanice na putu do krajnjih granica i odgovora na pitanje koje je i samog Kliforda poslalo tako daleko: da li smo sami u svemiru?

Na Marsu film postaje jako ozbiljan. Nema više ni pobesnelih primata ni gramzivih razbojnika,već je tu samo naš junak koji se približava Neptunu i tajnom projektu Lima. Sve smo bliži otkrivanju smisla života i postojanja uopšte.

U tom trenutku, nulta gravitacija me je već potpuno obuzela i otupela.

Lebdeo sam i mučio se da shvatim zašto se film odjednom pretvorio u neverovatno dosadnu i praznu svemirsku avanturu ukojoj se više ništa ne dešava. Kao da sam i sam bio u sterilnom svemiru, sve emocije su me napustile, sva nadanja su pojele crne rupe.

Konačno, nakon smrtno dosadne druge polovine, stigao je i kraj, ali sa toliko razočaravajućim razrešenjem da ni moj višedecenijski trening i iskustvo gledanja dubokog svemira u mraku bioskopa nisu mogli da me pripreme na ovako ispraznu priču.

Evo i malog spojlera – na kraju se ništa ne desi. Samo se film jednog trenutka završi.

Još nešto: nije na odmet preneti reči reditelja Džejmsa Greja koji je u najavi izjavio kako mu je velika i strasna bila želja da napravi najrealističnije svemirsko putovanje do sada zabeleženo na filmskoj traci. Jel treba tu bilo šta dodati?

Problem filma ’’Ad Astra’’ nije samo tempo. Neko bi od ovakvog filma očekivao odgovore ili makar poticaj da se do njih dođe – ali čini se da ovaj film nije u stanju ni pitanja da postavi.

Želeo sam da shvatim šta u stvari Tomi Li Džons pokušava da postigne svojim eksperimentima u svemiru ili da u Bredovom putovanju vidim budućnost kretanja kroz svemir ili da skapiram zašto se privatni sektor toliko upliće u svemirska istraživanja, priželjkivao sam da se nešto desi što bi objasnilo nagoveštene komplikovane porodične odnose, ali ovaj smor od filma nije bio u stanju da mi to ponudi.

Štaviše, zamaskiran u egzistencijalističku, kvazi umetničku oblandu, ’’Ad Astra’’ se u nuđenju ozbiljnih odgovora ili polemike na bilo koju temu u stvari nimalo ne razlikuje od nekog izvikanog, skupocenog, bezumnog i unapred prezrenog holivudskog blokbastera. Nimalo.

**

AD ASTRA

Uloge: Bred Pit, Tomi Li Džons

Distributer: Megakom

Ne propuštam naučno-fantastične filmove kada stignu do naših bioskopa. O ovom nisam ništa znao, osim da igra Bred Pit i da se odigrava u svemiru, kao i da je stigao pravo sa Festivala uVeneciji gde je bio jako dobro prihvaćen.

To uopšte nije zvučalo dobro.SF film koji se odigrava u svemiru može da znači samo dve ili tri stvari – ili se radi o spejs operi(’’Star Wars’’), možda o nekom hororu (’’Osmi putnik’’) ili pak o drami koja se bavi raznim egzistencijalnim temama (’’Odiseja’’).

Dobar prijem u Veneciji garantovao je ovu poslednju opciju. Ali dobro, ne mora sve tako crno da se doživljava, uostalom gledao sam u životu i poneki dobar film sa takvim pristupom.

Dakle Bred Pit.

Dobar i u ovog puta. Poslednji put viđen na Leonardovom krovu u onomTarantinovom filmu, ovog puta je otišao mnogo dalje, sve do granice Sunčevog sistema, tamonegde preko puta Neptuna.

Dok Zemlju napadaju elektromagnetne oluje (ili slično) i time ugrožavaju život cele planete, privatna svemirska agencija sumnja da je uzrok ovim nemilim događajima direktna posledica delovanja Kliforda Mekbrajda, legendarnog američkog astronauta koji je smatran izgubljenim u svemiru nakon ekspedicije koja je pošla po zlu.

Izgleda da ipak nije, pa tako SpaceCom za njim šalje njegovog sina (da, Bred Pit) da proba da ga ubedi da prestane sa eksperimentima koji ugrožavaju Plavu planetu.

To uopšte ne zvuči tako loše i film tako i funkcioniše na samom svom početku. Da stvari budu još zanimljivije i uzbudljivije, Bred Pit je primoran da pre dugačkog puta svrati do Marsa i tek odatle se uputi u hladni svemir.

Prvo ga na samom putu do Crvene planete iznenadi poziv u pomoć sa norveškog teretnog broda (dašak željenog horora u svemiru), a zatim na samom Marsu i oštre borbe sa piratima koji se bore za resurse navodno bogate planete.

Ali sve su to samo usputne stanice na putu do krajnjih granica i odgovora na pitanje koje je i samog Kliforda poslalo tako daleko: da li smo sami u svemiru?

Na Marsu film postaje jako ozbiljan. Nema više ni pobesnelih primata ni gramzivih razbojnika,već je tu samo naš junak koji se približava Neptunu i tajnom projektu Lima. Sve smo bliži otkrivanju smisla života i postojanja uopšte.

U tom trenutku, nulta gravitacija me je već potpuno obuzela i otupela.

Lebdeo sam i mučio se da shvatim zašto se film odjednom pretvorio u neverovatno dosadnu i praznu svemirsku avanturu ukojoj se više ništa ne dešava. Kao da sam i sam bio u sterilnom svemiru, sve emocije su me napustile, sva nadanja su pojele crne rupe.

Konačno, nakon smrtno dosadne druge polovine, stigao je i kraj, ali sa toliko razočaravajućim razrešenjem da ni moj višedecenijski trening i iskustvo gledanja dubokog svemira u mraku bioskopa nisu mogli da me pripreme na ovako ispraznu priču.

Evo i malog spojlera – na kraju se ništa ne desi. Samo se film jednog trenutka završi.

Još nešto: nije na odmet preneti reči reditelja Džejmsa Greja koji je u najavi izjavio kako mu je velika i strasna bila želja da napravi najrealističnije svemirsko putovanje do sada zabeleženo na filmskoj traci. Jel treba tu bilo šta dodati?

Problem filma ’’Ad Astra’’ nije samo tempo. Neko bi od ovakvog filma očekivao odgovore ili makar poticaj da se do njih dođe – ali čini se da ovaj film nije u stanju ni pitanja da postavi.

Želeo sam da shvatim šta u stvari Tomi Li Džons pokušava da postigne svojim eksperimentima u svemiru ili da u Bredovom putovanju vidim budućnost kretanja kroz svemir ili da skapiram zašto se privatni sektor toliko upliće u svemirska istraživanja, priželjkivao sam da se nešto desi što bi objasnilo nagoveštene komplikovane porodične odnose, ali ovaj smor od filma nije bio u stanju da mi to ponudi.

Štaviše, zamaskiran u egzistencijalističku, kvazi umetničku oblandu, ’’Ad Astra’’ se u nuđenju ozbiljnih odgovora ili polemike na bilo koju temu u stvari nimalo ne razlikuje od nekog izvikanog, skupocenog, bezumnog i unapred prezrenog holivudskog blokbastera. Nimalo.

**