Radno vreme, zaposlenost, zaineteresovanost, finansijski status - sve su to različiti faktori koji bitno utiču na taj izbor. Ja sam, logično, imao otežavajuće okolnosti u skoro svim ovim oblastima, pa sam na kraju i sam morao da sednem za odštampani program sa hemijskom olovkom u ruci.
Nakon nekoliko mukotrpnih trenutaka, odlučio sam se za radikalan potez – ovog puta ću da izbegnem sve komercijalne holivudske filmove i da se posvetim manje poznatim imenima, B filmovima i evropskim produkcijama. Mislio sam kako ću barem da izbegnem komentare koji proklinju Ameriku i Holivud. Ali, nisam očekivao da ću se ovoliko loše provesti.
Naravno, nisu ni organizatori Sinemanije krivi za to što se meni nije svideo njihov izbor filmova za reviju u centru Sava, ali činjenica je da je sve krenulo naopako od trenutka kada sam odlučio da svesno preskočim Spilberga, Edija Marfija ili Breda Pita i da se prepustim Vudiju Alenu i Dilanu Dogu. A lepo su me drugari upozorili.
Nakon nekoliko mukotrpnih trenutaka, odlučio sam se za radikalan potez – ovog puta ću da izbegnem sve komercijalne holivudske filmove i da se posvetim manje poznatim imenima, B filmovima i evropskim produkcijama. Mislio sam kako ću barem da izbegnem komentare koji proklinju Ameriku i Holivud. Ali, nisam očekivao da ću se ovoliko loše provesti.
Naravno, nisu ni organizatori Sinemanije krivi za to što se meni nije svideo njihov izbor filmova za reviju u centru Sava, ali činjenica je da je sve krenulo naopako od trenutka kada sam odlučio da svesno preskočim Spilberga, Edija Marfija ili Breda Pita i da se prepustim Vudiju Alenu i Dilanu Dogu. A lepo su me drugari upozorili.
Prvo mi je V. poručio kako je ''Dylan Dog: Dead Of Night'' uvreda za sve oni koji su ikada držali u ruci slavni strip koji kod nas ima specijalno posvećenu i fanatičnu publiku, ali sam ja bez obzira na to upozorenje nekako naivno i zainteresovano otišao na projekciju. Odjednom, italijanski strip sa radnjom smeštenom u London, ovde je američki film sa vukodlacima, vampirima i zombijima u Nju Orleansu!
I ne samo to – Dilan Dog više nije vitki usamljenik, već opasno nabildovani avanturista. U filmu nema ni Dilanovog sajdkika Gruča, već je on postao zombi pod imenom Markus!?
Poneki lep kadar ili replika koju ćete prepoznati iz stripa, pa čak i crni VW sa belim krovom (negativ u odnosu na strip), nisu dovoljni da pokriju sve ostale rupe koje zjape u ovom glupom filmu nastalom prema tako lepom i romantičnom stripu.
I ne samo to – Dilan Dog više nije vitki usamljenik, već opasno nabildovani avanturista. U filmu nema ni Dilanovog sajdkika Gruča, već je on postao zombi pod imenom Markus!?
Poneki lep kadar ili replika koju ćete prepoznati iz stripa, pa čak i crni VW sa belim krovom (negativ u odnosu na strip), nisu dovoljni da pokriju sve ostale rupe koje zjape u ovom glupom filmu nastalom prema tako lepom i romantičnom stripu.
A još glasniji je V. bio kada mi je rekao da NI SLUČAJNO ne pokušam da potrošim dragocenih dva sata života na ‘’Glas istine’’ (Whistleblower), bez obzira i na Moniku Beluči i Rejčel Vajs i Sergeja Trifunovića i, na žalost, opet je bio u pravu.
Ponovo se u ratom razorenoj Bosni dešavaju neki užasi, pa tako ovog puta međunarodna mirovna misija sistematski učestvuje u trgovini ženama i svom maltretmanu i zločinima koji tradicionalno idu uz ovaj proces. Užasan film na svakom planu, od ideologije do glume.
Ništa ne pomažu ni Rejčel ni Monika, dok nas naš Sergej svojom umetničkom kreacijom još dublje uvlači u očaj i beznađe. Istorijske proizvoljnosti i dramaturške crne rupe, nakon svega, u ovom filmu izgledaju kao sjajan humoristički detalj koji izmučenu publiku, na kraju, ipak navode da svu ovu aljkavost i površnost shvate samo kao još jedan loš, istina jako loš film, a ne kao međunarodnu zaveru skovanu protiv njih samih.
Ponovo se u ratom razorenoj Bosni dešavaju neki užasi, pa tako ovog puta međunarodna mirovna misija sistematski učestvuje u trgovini ženama i svom maltretmanu i zločinima koji tradicionalno idu uz ovaj proces. Užasan film na svakom planu, od ideologije do glume.
Ništa ne pomažu ni Rejčel ni Monika, dok nas naš Sergej svojom umetničkom kreacijom još dublje uvlači u očaj i beznađe. Istorijske proizvoljnosti i dramaturške crne rupe, nakon svega, u ovom filmu izgledaju kao sjajan humoristički detalj koji izmučenu publiku, na kraju, ipak navode da svu ovu aljkavost i površnost shvate samo kao još jedan loš, istina jako loš film, a ne kao međunarodnu zaveru skovanu protiv njih samih.
A koliko sam ja tek bio očajan kada sam poverovao solidnim kritikama za novi film Vudija Alena ‘’Ponoć u Parizu’’, teško je rečima objasniti. Istina, ni sam ne znam kako sam uopšte mogao da očekujem nešto smisleno od Vudija, naročito nakon obznanjivanja njegovog novog konceptualnog projekta koji podrazumeva snimanje malih priča u velikim evropskim metropolama.
Tako je na red, posle otužne i ne sasvim jasne epizode u Barseloni (Viki, Kristina), došao glavni grad Francuske i priča o tipu (Oven Vilson) koji je toliko zaljubljen u Pariz 20-ih godina, da mu se svake noći priviđaju scene iz tog doba u kojima on upoznaje i druži se sa velikanima koji su u to vreme zaista živeli u ovom neverovatnom gradu. Tako filmom defiluju i Pikaso i Dali, Kol Porter, Skot i Zelda Ficdžerald, Hemingvej i Džozefina Bejker, Bunjuel, Men Rej i, recimo, Gertruda Stajn. Ipak, svi ovi živopisni likovi uspevaju samo da gledaoca održe relativno budnim, ali i zgroženim površnim i neretko glupim tretmanom i metropole i epohe.
Mnogi, ipak, ovo vide kao svojevrsnu himnu senzacionalnom gradu i vremenu, a kada tome dodamo i tradicionalnu blaziranost, ali i agresivnost prema neistomišljnicima domaće publike kada su u pitanju ovakvi mali, autorski filmovi, onda budite oprezni kako se ophodite prema ovom naslovu. Meni je barem svejedno, odavno sam na meti radikalnoj struji obožavalaca Vudija Alena.
Okej, lekcija naučena. Srećom, u ovoj turi su na Sinemaniju došli i neki zanimljivi holivudski prozvodi. No, više o tome u narednim nastavcima.
Tako je na red, posle otužne i ne sasvim jasne epizode u Barseloni (Viki, Kristina), došao glavni grad Francuske i priča o tipu (Oven Vilson) koji je toliko zaljubljen u Pariz 20-ih godina, da mu se svake noći priviđaju scene iz tog doba u kojima on upoznaje i druži se sa velikanima koji su u to vreme zaista živeli u ovom neverovatnom gradu. Tako filmom defiluju i Pikaso i Dali, Kol Porter, Skot i Zelda Ficdžerald, Hemingvej i Džozefina Bejker, Bunjuel, Men Rej i, recimo, Gertruda Stajn. Ipak, svi ovi živopisni likovi uspevaju samo da gledaoca održe relativno budnim, ali i zgroženim površnim i neretko glupim tretmanom i metropole i epohe.
Mnogi, ipak, ovo vide kao svojevrsnu himnu senzacionalnom gradu i vremenu, a kada tome dodamo i tradicionalnu blaziranost, ali i agresivnost prema neistomišljnicima domaće publike kada su u pitanju ovakvi mali, autorski filmovi, onda budite oprezni kako se ophodite prema ovom naslovu. Meni je barem svejedno, odavno sam na meti radikalnoj struji obožavalaca Vudija Alena.
Okej, lekcija naučena. Srećom, u ovoj turi su na Sinemaniju došli i neki zanimljivi holivudski prozvodi. No, više o tome u narednim nastavcima.
