"Moonrise Kingdom" (2012)
Režija:Ves Anderson
Uloge: Bil Marej, Brus Vilis, Frernsis Mekdormand, Ed Norton
Distributer: Niko (u ovoj zemlji)
Da je MONDO kojim slučajem FM ili Internet radio (a to uopšte ne bi bilo tako loše), ovonedeljni tekst bi bio podvučen nečim totalno predvidljivim za grad u kojem sam boravio protekle nedelje. Čuo bi se neki vergl, neki Šarl Aznavur, Edit Pjaf, onaj čuveni Žo Dasen kada peva o Jelisejskim poljima, bilo šta što vam prvo pada na pamet kada pomislite na Pariz. Onaj u Francuskoj. U stvari, naša (J. i ja) poseta Parizu je neodoljivo podsećala na šetnju po nekom jeftinom turističkom uputstvu, ali i to je bilo ciljano – red je bio da J. svoj prvi susret sa ovim veličanstvenim gradom oseti na onaj staromodni način, obilaskom najznačajnijih spomenika i znamenitosti. Dakle sve – Trijumfalna kapija, Ajfelov toranj, Šanzelize (ili što bi uskliknuo prosečan američki turista - Čemps Elajsis!), Monparnas. Šetnja Mareom i proždiranje falafela. 'Krok mesje' za doručak. Flambirane palačinke za užinu. Luvr na Pad Bastilje, kada je besplatan, uključujući i laktanje da se vidi Đokonda. ''Šekspir i kompani'' knjižara preko puta Notrdama. Šetkanje San Mišel i San Žermen bulevarima i školjke u Leonu za ručak. Gledanje vatrometa za nacionalni praznik. Smrdljivi sirevi. Vožnja metroom, ali i gužva u pariskim autobusima (o da, ulazi se isključivo na prednja vrata). Bazanje po Fnaku. Kroasani. Sladoled u Bertijonu (vanila i slani buter karamel). Žene i muškarci svih boja. Bioskop u Latinskoj četvrti.
Naravno bioskop u Latinskoj četvrti. Mogao je da bude i Spajdermen ili bilo koji blokbaster u nekom multipleksu, ali naš domaćin, ugledni Dr. A.G - inače ultimativni ekspert za gradove, između ostalog - bio je dovoljno mudar da spreči i pomisao da priđemo bilo čemu što liči na modernu civilizaciju. Le Grand Action, minipleks sa dve sićušne dvorane je poslednjeg dana našeg boravka u Parizu vrteo dva filma u isto vreme – Kakojanisevu izgubljenu ’’Stelu’’ iz 1958. sa Melinom Merkuri i ''Moonrise Kingdom'' Vesa Andersona iz ove godine. Dr. G, O. (njegov desetogodišnji izdanak), J. i ja stižemo desetak minuta pre početka projekcije i sve je onako kako samo u ovom gradu može biti. Red ispred minijaturne kabine koja služi kao blagajna, uredna i ljubazna, ali u isto vreme i stroga gospođa koja iz te kutijice upozorava sve u redu da spreme sitan novac, beskućnik koji će kasnije da se smesti u prvi red, plakati filmova koji možda i ne postoje, odsustvo džank fud kutka – sve u svemu, kao u nekom snu. A takva je i dvorana – mala, sa samo sedam redova, ali široka i prostrana. Crvene, superudobne fotelje. Sjajna projekcija i kilav zvuk. Fantastična publika. Svako u sali voli film, kakav god on bio. Dok na početku Bendžamin Britn i Leonard Bernstajn seciraju Henrija Parsela (pod hitno daunloudujte saundtrek iz filma!), ni muva se ne čuje u dvorani, pa se svaki pikolo i flauta čuju čak i na ovom ameterskom ozvučenju. Tako je i na kraju, dok slušamo sve varijacije koje je za film napisao neverovatni Aleksandar Despla uz odjavnu špicu, i dalje u apsolutnom mraku. Omađijani. Nikome ne pada na pamet da izađe iz dvorane. Da, nema sumnje da to sve bolje zvuči u fensi bioskopu, na super-dolbi-stereo-suraund ozvučenju, ali realno, nemam nikakvu dilemu - menjam ovaj skromni pariski bioskop za ceo Delta Siti, bez razmišljanja.
''Moonrise Kingdom''. Istina, ako se do danas to nije dogodilo, teško da ćemo ikada moći da pogledamo Andersonov film u beogradskim i sprskim bioskopima, ali da se sad ne bih bavio distributerskim problemima i politikom – znate, postoje i drugi načini da se dobri filmovi pogledaju. A ''Moonrise Kingdom'' je baš takav film. Godina je 1965, a mesto dešavanja idilično ostrvo negde na Atlantiku, u blizini američke obale. Sem Šakuski ima 12 godina i siroče je, trenutno u letnjem izviđačkom kampu, Suzi je njegova vršnjakinja koja na ostrvu živi sa roditeljima i tri brata. Nije potrebno mnogo vremena da se srodne duše prepoznaju i odluče na bekstvo od sopstvenog okruženja.
Plan skovan prethodnog leta, ubrzo postaje stvarnost i naši junaci uspevaju da par dana provedu kampujući u divljini i otkrivajući...sve ono što je za ovaj uzrast još uvek neotkriveno. Čistu, nevinu ljubav pre svega. U isto vreme, celo ostrvo je mobilisano na pronalaženju odbeglih pionira. Ako ste uopšte čuli za Vesa Andersona i ako ste odgledali makar jedan njegov film, onda vam je sve valjda jasno. Ljudi su inače vrlo isključivi prema ovom reditelju – ili ga obožavaju ili naprosto ništa kod njega ne vole. ''The Royal Tenenbaums'', ''Life Aquatic'', ''The Darjeeling Limited'', ''Fantastic Mr. Fox''...uvek je ista priča. Njegova, baš njegova stilizacija, uvrnuti likovi, jednostavna priča, vizuelni spektakl u svakom kadru, Bil Marej, jedinstvena, ingeniozna upotreba muzike, Mark Madersbou (Devo) ili Aleksandar Despla, brzi pokreti kamere. Uostalom, neko je smislio i pravu malu društvenu igru pod imenom Bingo Vesa Andersona.
Dalje nemam više šta da dodam o filmu ''Moonrise Kingdom'', osim da ga obožavam. Ali ovo je više rubrika o bioskopima i gledanju filmova, zar ne? I ovo je baš jedna specifična situacija koju ne bih kvario bilo čijim subjektivnim opservacijama o samom filmu, pa makar one bile i sjajne. Nema ni zvezdica, ali svejedno, da se zna, makar tročetvrtinski smo bili prezadovoljni i samim filmom. Uostalom, dosta dugo smo brbljali o njemu i analizirali ga, usta punih nekog magičnog slatkiša na koji nas je Dr. G. odveo po završetku projekcije. Svašta nam se vrzmalo po glavi, nema dileme. I slike i muzika. Ne znam za ostale, ali ja sam u sebi pokušavao da jodlujem kao Henk Vilijams. Bezuspešno, na žalost.
Režija:Ves Anderson
Uloge: Bil Marej, Brus Vilis, Frernsis Mekdormand, Ed Norton
Distributer: Niko (u ovoj zemlji)
Da je MONDO kojim slučajem FM ili Internet radio (a to uopšte ne bi bilo tako loše), ovonedeljni tekst bi bio podvučen nečim totalno predvidljivim za grad u kojem sam boravio protekle nedelje. Čuo bi se neki vergl, neki Šarl Aznavur, Edit Pjaf, onaj čuveni Žo Dasen kada peva o Jelisejskim poljima, bilo šta što vam prvo pada na pamet kada pomislite na Pariz. Onaj u Francuskoj. U stvari, naša (J. i ja) poseta Parizu je neodoljivo podsećala na šetnju po nekom jeftinom turističkom uputstvu, ali i to je bilo ciljano – red je bio da J. svoj prvi susret sa ovim veličanstvenim gradom oseti na onaj staromodni način, obilaskom najznačajnijih spomenika i znamenitosti. Dakle sve – Trijumfalna kapija, Ajfelov toranj, Šanzelize (ili što bi uskliknuo prosečan američki turista - Čemps Elajsis!), Monparnas. Šetnja Mareom i proždiranje falafela. 'Krok mesje' za doručak. Flambirane palačinke za užinu. Luvr na Pad Bastilje, kada je besplatan, uključujući i laktanje da se vidi Đokonda. ''Šekspir i kompani'' knjižara preko puta Notrdama. Šetkanje San Mišel i San Žermen bulevarima i školjke u Leonu za ručak. Gledanje vatrometa za nacionalni praznik. Smrdljivi sirevi. Vožnja metroom, ali i gužva u pariskim autobusima (o da, ulazi se isključivo na prednja vrata). Bazanje po Fnaku. Kroasani. Sladoled u Bertijonu (vanila i slani buter karamel). Žene i muškarci svih boja. Bioskop u Latinskoj četvrti.
Naravno bioskop u Latinskoj četvrti. Mogao je da bude i Spajdermen ili bilo koji blokbaster u nekom multipleksu, ali naš domaćin, ugledni Dr. A.G - inače ultimativni ekspert za gradove, između ostalog - bio je dovoljno mudar da spreči i pomisao da priđemo bilo čemu što liči na modernu civilizaciju. Le Grand Action, minipleks sa dve sićušne dvorane je poslednjeg dana našeg boravka u Parizu vrteo dva filma u isto vreme – Kakojanisevu izgubljenu ’’Stelu’’ iz 1958. sa Melinom Merkuri i ''Moonrise Kingdom'' Vesa Andersona iz ove godine. Dr. G, O. (njegov desetogodišnji izdanak), J. i ja stižemo desetak minuta pre početka projekcije i sve je onako kako samo u ovom gradu može biti. Red ispred minijaturne kabine koja služi kao blagajna, uredna i ljubazna, ali u isto vreme i stroga gospođa koja iz te kutijice upozorava sve u redu da spreme sitan novac, beskućnik koji će kasnije da se smesti u prvi red, plakati filmova koji možda i ne postoje, odsustvo džank fud kutka – sve u svemu, kao u nekom snu. A takva je i dvorana – mala, sa samo sedam redova, ali široka i prostrana. Crvene, superudobne fotelje. Sjajna projekcija i kilav zvuk. Fantastična publika. Svako u sali voli film, kakav god on bio. Dok na početku Bendžamin Britn i Leonard Bernstajn seciraju Henrija Parsela (pod hitno daunloudujte saundtrek iz filma!), ni muva se ne čuje u dvorani, pa se svaki pikolo i flauta čuju čak i na ovom ameterskom ozvučenju. Tako je i na kraju, dok slušamo sve varijacije koje je za film napisao neverovatni Aleksandar Despla uz odjavnu špicu, i dalje u apsolutnom mraku. Omađijani. Nikome ne pada na pamet da izađe iz dvorane. Da, nema sumnje da to sve bolje zvuči u fensi bioskopu, na super-dolbi-stereo-suraund ozvučenju, ali realno, nemam nikakvu dilemu - menjam ovaj skromni pariski bioskop za ceo Delta Siti, bez razmišljanja.
''Moonrise Kingdom''. Istina, ako se do danas to nije dogodilo, teško da ćemo ikada moći da pogledamo Andersonov film u beogradskim i sprskim bioskopima, ali da se sad ne bih bavio distributerskim problemima i politikom – znate, postoje i drugi načini da se dobri filmovi pogledaju. A ''Moonrise Kingdom'' je baš takav film. Godina je 1965, a mesto dešavanja idilično ostrvo negde na Atlantiku, u blizini američke obale. Sem Šakuski ima 12 godina i siroče je, trenutno u letnjem izviđačkom kampu, Suzi je njegova vršnjakinja koja na ostrvu živi sa roditeljima i tri brata. Nije potrebno mnogo vremena da se srodne duše prepoznaju i odluče na bekstvo od sopstvenog okruženja.
Plan skovan prethodnog leta, ubrzo postaje stvarnost i naši junaci uspevaju da par dana provedu kampujući u divljini i otkrivajući...sve ono što je za ovaj uzrast još uvek neotkriveno. Čistu, nevinu ljubav pre svega. U isto vreme, celo ostrvo je mobilisano na pronalaženju odbeglih pionira. Ako ste uopšte čuli za Vesa Andersona i ako ste odgledali makar jedan njegov film, onda vam je sve valjda jasno. Ljudi su inače vrlo isključivi prema ovom reditelju – ili ga obožavaju ili naprosto ništa kod njega ne vole. ''The Royal Tenenbaums'', ''Life Aquatic'', ''The Darjeeling Limited'', ''Fantastic Mr. Fox''...uvek je ista priča. Njegova, baš njegova stilizacija, uvrnuti likovi, jednostavna priča, vizuelni spektakl u svakom kadru, Bil Marej, jedinstvena, ingeniozna upotreba muzike, Mark Madersbou (Devo) ili Aleksandar Despla, brzi pokreti kamere. Uostalom, neko je smislio i pravu malu društvenu igru pod imenom Bingo Vesa Andersona.
Dalje nemam više šta da dodam o filmu ''Moonrise Kingdom'', osim da ga obožavam. Ali ovo je više rubrika o bioskopima i gledanju filmova, zar ne? I ovo je baš jedna specifična situacija koju ne bih kvario bilo čijim subjektivnim opservacijama o samom filmu, pa makar one bile i sjajne. Nema ni zvezdica, ali svejedno, da se zna, makar tročetvrtinski smo bili prezadovoljni i samim filmom. Uostalom, dosta dugo smo brbljali o njemu i analizirali ga, usta punih nekog magičnog slatkiša na koji nas je Dr. G. odveo po završetku projekcije. Svašta nam se vrzmalo po glavi, nema dileme. I slike i muzika. Ne znam za ostale, ali ja sam u sebi pokušavao da jodlujem kao Henk Vilijams. Bezuspešno, na žalost.
