It’s a Boy Girl Thing (2006)
Režija: Nik Haren
Uloge: Samari Armstrong, Kevin Zigers
Distribucija: (u Hrvatskoj)
Pošto su domaći distributeri/prikazivači odlučili da je Beogradu dovoljno da tokom leta ima čak 4 filma, opet sam se našao u poziciji da se odmaknem od ovog kulturnog prostora. Istina, vukli su se tu i neki francuski triler i nemačka drama koje bih možda i obišao, ali nije mi se dalo da obilazim kulturne institucije ili nazovi bioskope kao što su Akademija 28, Zvezda i slični prostori. Thanks, but no thanks! Bolje loš film u dobrom bioskopu, nego dobar film u rupčagi!
Naravno da je prethodna rečenica totalna glupost, ali mi je ovih dana skroz odgovarala i baš dobro poslužila da obrazložim nastavak teksta, a uostalom i prijatelji su mi rekli da nema puno svrhe trošiti vreme na već pomenuta evropska ostvarenja. Uostalom, da rečenica ipak ima nekog smisla, saznaćete na kraju. U svakom slučaju, lepo sam sebi dao odličan alibi da se vratim par nedelja u prošlost i malo propagiram bioskope u susednoj nam Republici Hrvatskoj. No, ako ste mislili da sam bio u nekom besnom multipleksu, grdno ste se prevarili.
Prethodnih godina sam u Rovinju obično obilazio tamošnju letnju baštu smeštenu ispod Svete Eufemije na velikom brisanom prostoru koji gleda direktno na pučinu. Divno mesto, pristojno platno i zagarantovan dobar provod. Ovog leta, međutim, kada su mi devojke kojima sam bio okružen predložile da odemo u bioskop i kada sam ja oduševljeno pristao ne samo na kino, već i na pizzu kod Sergia (svi: *****), nakon klope čekalo me je i jedno iznenađenje. Punih stomaka uputili smo se, umesto uzbrdo, ka Fumi, dole ka gradu. Tek tada sam saznao da letnja bašta više ne radi (naravno, nešto komercijalnije je moralo da se dogodi sa onako spektakularnim prostorom), te da idemo u zatvoreno kino Gandusio, odmah preko puta rovinjske pijace.
Okej, pomislio sam, što da ne, iako sam slutio da me čeka neki zagušljivi i memljivi krš. No, devojke (U-18, N-15 i J-8) su bile pune entuzijazma i optimizma i tinejdžerski rom-kom pod imenom ‘’Muško ženske stvari’’ je mogao da počne. Pre ulaska u kino, zastao sam ispred plakata. Dvoje meni potpuno nepoznatih tinejdž glumaca, kao i potpuno anonimna imena na špici. Osim jednog – Elton fucking Džon, izvršni producent. I glavni producent Dejvid Furniš, njegov dečko. U stvari sada već muž, ako se ne varam. Ili možda ipak žena. Štagod, bila je to loša vest, Vrlo, vrlo loša vest. Na plakatu se još moglo pročitati i sledeće: Zamjena identiteta između dvije osobe uvijek je zabavna, pogotovo kad se te dvije osobe ne podnose!
(Probao sam usput da saznam zašto se kino zove Gandusio i niko nije imao pojma, ali po povratku me nije mrzelo da guglujem ime. Antonio Gandusio je bio očigledno najveće glumačko ime rođeno u Rovinju, tadašnjoj Austo-Ugarskoj. IMDB navodi da je rođen još 1875, umro 1951. i da je iza sebe ostavio impozantnu filmografiju od 30-ak predratnih, uglavnom italijanskih filmova.)
Odmah sam se zaljubio u malu dvoranu koja je očigledno i pozorišni prostor jer se ispred platna nalazila i sasvim pristojna bina. Kapaciteta od oko 200-250 mesta, sa minijaturnim balkonom, ali i sa erkondišn sistemom, predstavljala je pravo otkrovenje. Bio sam oduševljen urednom i čistom, ali pre svega lepom salom, starom sigurno nekoliko decenija. Pravi skriveni dragulj ovog divnog grada.
No, kao što znamo, i najdragoceniji dijamanti uvek u sebi imaju neku mrlju ili defekt, ali obično baš takve nepravilnosti daju i dodatni šarm i vrednost. U ovom slučaju to je bio nazzi kinooperater koji je prvo zabranio unošenje sladoleda, a zatim i lično obišao dvoranu kada se publika nekako okupila, izdrao se na lokalne klince koji su slali poslednje sms poruke pre gašenja svetla, a mene i moje žensko društvo (kojem se u poslednjem trenutku pridružio i S. (mislim 16)) pogledao sa dozom izvesnog prezira. Posle još nekoliko paradnih krugova i odmeravanja 40-ak preplašenih gledalaca, odšetao se konačno do svoje kabine i pogasio svetla.
Režija: Nik Haren
Uloge: Samari Armstrong, Kevin Zigers
Distribucija: (u Hrvatskoj)
Pošto su domaći distributeri/prikazivači odlučili da je Beogradu dovoljno da tokom leta ima čak 4 filma, opet sam se našao u poziciji da se odmaknem od ovog kulturnog prostora. Istina, vukli su se tu i neki francuski triler i nemačka drama koje bih možda i obišao, ali nije mi se dalo da obilazim kulturne institucije ili nazovi bioskope kao što su Akademija 28, Zvezda i slični prostori. Thanks, but no thanks! Bolje loš film u dobrom bioskopu, nego dobar film u rupčagi!
Naravno da je prethodna rečenica totalna glupost, ali mi je ovih dana skroz odgovarala i baš dobro poslužila da obrazložim nastavak teksta, a uostalom i prijatelji su mi rekli da nema puno svrhe trošiti vreme na već pomenuta evropska ostvarenja. Uostalom, da rečenica ipak ima nekog smisla, saznaćete na kraju. U svakom slučaju, lepo sam sebi dao odličan alibi da se vratim par nedelja u prošlost i malo propagiram bioskope u susednoj nam Republici Hrvatskoj. No, ako ste mislili da sam bio u nekom besnom multipleksu, grdno ste se prevarili.
Prethodnih godina sam u Rovinju obično obilazio tamošnju letnju baštu smeštenu ispod Svete Eufemije na velikom brisanom prostoru koji gleda direktno na pučinu. Divno mesto, pristojno platno i zagarantovan dobar provod. Ovog leta, međutim, kada su mi devojke kojima sam bio okružen predložile da odemo u bioskop i kada sam ja oduševljeno pristao ne samo na kino, već i na pizzu kod Sergia (svi: *****), nakon klope čekalo me je i jedno iznenađenje. Punih stomaka uputili smo se, umesto uzbrdo, ka Fumi, dole ka gradu. Tek tada sam saznao da letnja bašta više ne radi (naravno, nešto komercijalnije je moralo da se dogodi sa onako spektakularnim prostorom), te da idemo u zatvoreno kino Gandusio, odmah preko puta rovinjske pijace.
Okej, pomislio sam, što da ne, iako sam slutio da me čeka neki zagušljivi i memljivi krš. No, devojke (U-18, N-15 i J-8) su bile pune entuzijazma i optimizma i tinejdžerski rom-kom pod imenom ‘’Muško ženske stvari’’ je mogao da počne. Pre ulaska u kino, zastao sam ispred plakata. Dvoje meni potpuno nepoznatih tinejdž glumaca, kao i potpuno anonimna imena na špici. Osim jednog – Elton fucking Džon, izvršni producent. I glavni producent Dejvid Furniš, njegov dečko. U stvari sada već muž, ako se ne varam. Ili možda ipak žena. Štagod, bila je to loša vest, Vrlo, vrlo loša vest. Na plakatu se još moglo pročitati i sledeće: Zamjena identiteta između dvije osobe uvijek je zabavna, pogotovo kad se te dvije osobe ne podnose!
(Probao sam usput da saznam zašto se kino zove Gandusio i niko nije imao pojma, ali po povratku me nije mrzelo da guglujem ime. Antonio Gandusio je bio očigledno najveće glumačko ime rođeno u Rovinju, tadašnjoj Austo-Ugarskoj. IMDB navodi da je rođen još 1875, umro 1951. i da je iza sebe ostavio impozantnu filmografiju od 30-ak predratnih, uglavnom italijanskih filmova.)
Odmah sam se zaljubio u malu dvoranu koja je očigledno i pozorišni prostor jer se ispred platna nalazila i sasvim pristojna bina. Kapaciteta od oko 200-250 mesta, sa minijaturnim balkonom, ali i sa erkondišn sistemom, predstavljala je pravo otkrovenje. Bio sam oduševljen urednom i čistom, ali pre svega lepom salom, starom sigurno nekoliko decenija. Pravi skriveni dragulj ovog divnog grada.
No, kao što znamo, i najdragoceniji dijamanti uvek u sebi imaju neku mrlju ili defekt, ali obično baš takve nepravilnosti daju i dodatni šarm i vrednost. U ovom slučaju to je bio nazzi kinooperater koji je prvo zabranio unošenje sladoleda, a zatim i lično obišao dvoranu kada se publika nekako okupila, izdrao se na lokalne klince koji su slali poslednje sms poruke pre gašenja svetla, a mene i moje žensko društvo (kojem se u poslednjem trenutku pridružio i S. (mislim 16)) pogledao sa dozom izvesnog prezira. Posle još nekoliko paradnih krugova i odmeravanja 40-ak preplašenih gledalaca, odšetao se konačno do svoje kabine i pogasio svetla.
A na platnu:
Vudi Din (Kevin Zigers) i Nel Bedvort (Samari Armstrong) prvi su susjedi, idu u istu srednju školu, ali su i zakleti neprijatelji. Vudi je tipičan srednjoškolski sportaš – popularan, zgodan i uspješan, a najveća mu je briga nadolazeće prvenstvo koje bi moglo biti odskočna daska za njegovu fakultetsku naobrazbu. U protivnom ga čeka rad u prodavaonici kuhinjskog pribora, obiteljskom biznisu njegova oca.
I Nel je motivirana za upis na faks, a životni joj je san upisati Jejl. No, za razliku od Vudija ona nije toliko popularna i njezino joj je školovanje na prvome mjestu. Njih se dvoje vjerojatno ne bi ni zamjećivali da se ne moraju svakoga dana susretati u školi što dovodi do brojnih svađa. Njihove razmirice doživljavaju svoj vrhunac na jednome izletu, kada zločesti asteški bog odluči uplesti svoje prste u njihovu sudbinu i zamjeni im tijela. Umjesto da ih pomiri, nova situacija izazove još više ogorčenja pa Vudi i Nel novonastalu situaciju odlučuju iskoristiti kako bi upropastili reputaciju ovoga drugog.
Nakon ove demonstracije poznavanja stranog jezika, vratimo se u uobičajene tokove. Ukratko: skandalozno glup film bez ijedne dobre fore. U stvari, ima jedna: Nel, u stvari Vudija, jedno jutro budi muzika Eltona Džona. 'Kakvo je ovo sranje' kaže Vudi u telu Nel i jednim potezom šalje radio u paramparčad. Smejemo se svi u mom redu, kao i Rovinjezi ispred. Još poneko iza. Česi u sredini sale i Nemci u dnu ostaju nemi na ovaj geg. Inače se grohotom oglašavaju na neke druge situacije.
Preskačem izalazak iz bioskopa pošto se kinooperater nije pojavio, kao i komentare o filmu pošto ih nije ni bilo. Jedino J. u svom oduševljenju što je sa starijim sestrama odlučuje da njoj film i nije bio tako loš. Šta je ona sve tu videla, bolje i da ne znam.
Nastavak je u Batani, kafe-poslastičarnici sa najboljom reputacijom i najukusnijim sladoledom (limun i batana, kombinacija snova). Pridružuju nam se i K. i T. i D. Okupirali smo restoran i pričamo raznim jezicima. J. zadivljeno gleda u D. koja nešto brblja na italijanskom u svoj mobilni. Toliko je oduševljena da je konačno tapše po kolenu. Još jedan prizor za *****. O filmu i dalje niko ni reč ne progovara. Ipak ona rečenica s početka ima nekog smisla, zar ne?
Ocene:
J. ***
Ja **
U, N i S po **
Miško Bilbija
I Nel je motivirana za upis na faks, a životni joj je san upisati Jejl. No, za razliku od Vudija ona nije toliko popularna i njezino joj je školovanje na prvome mjestu. Njih se dvoje vjerojatno ne bi ni zamjećivali da se ne moraju svakoga dana susretati u školi što dovodi do brojnih svađa. Njihove razmirice doživljavaju svoj vrhunac na jednome izletu, kada zločesti asteški bog odluči uplesti svoje prste u njihovu sudbinu i zamjeni im tijela. Umjesto da ih pomiri, nova situacija izazove još više ogorčenja pa Vudi i Nel novonastalu situaciju odlučuju iskoristiti kako bi upropastili reputaciju ovoga drugog.
Nakon ove demonstracije poznavanja stranog jezika, vratimo se u uobičajene tokove. Ukratko: skandalozno glup film bez ijedne dobre fore. U stvari, ima jedna: Nel, u stvari Vudija, jedno jutro budi muzika Eltona Džona. 'Kakvo je ovo sranje' kaže Vudi u telu Nel i jednim potezom šalje radio u paramparčad. Smejemo se svi u mom redu, kao i Rovinjezi ispred. Još poneko iza. Česi u sredini sale i Nemci u dnu ostaju nemi na ovaj geg. Inače se grohotom oglašavaju na neke druge situacije.
Preskačem izalazak iz bioskopa pošto se kinooperater nije pojavio, kao i komentare o filmu pošto ih nije ni bilo. Jedino J. u svom oduševljenju što je sa starijim sestrama odlučuje da njoj film i nije bio tako loš. Šta je ona sve tu videla, bolje i da ne znam.
Nastavak je u Batani, kafe-poslastičarnici sa najboljom reputacijom i najukusnijim sladoledom (limun i batana, kombinacija snova). Pridružuju nam se i K. i T. i D. Okupirali smo restoran i pričamo raznim jezicima. J. zadivljeno gleda u D. koja nešto brblja na italijanskom u svoj mobilni. Toliko je oduševljena da je konačno tapše po kolenu. Još jedan prizor za *****. O filmu i dalje niko ni reč ne progovara. Ipak ona rečenica s početka ima nekog smisla, zar ne?
Ocene:
J. ***
Ja **
U, N i S po **
Miško Bilbija
