Moj zanat

Uopšte mi nije jednostavno da pišem o novom filmu Mladena Matičevića, crno-belom dokumentarcu o Arsenu Dediću, slavnom jugoslovenskom pesniku, kompozitoru i šansonjeru.

Reditelja vrlo dobro poznajem, a još više cenim; direktno sam učestvovao u njegovom prvom filmu, a pisao o prethodnom, onom koji se bavio maratonom. Usput, tu je i Arsen i njegova neverovatna muzika, fleševi iz mog detinjstva. Tako da...nije mi baš lako da ne budem subjektivan ovog puta.

Ali, naravno, veoma sam se radovao svom novom radnom zadatku, ne samo zbog svega nabrojanog, već i zbog činjenice da sam već mesec dana, možda i više, ''zatočen'' na jednom jadranskom ostrvu, okružen Dalmatincima.

U stvari, nisam ni slutio da će me strefiti ovako srećan splet okolnosti – da u ovoj mojoj jadranskoj nedođiji, pre samo nedelju dana šetajući se sa L, naletim na plakat za fim ''Moj zanat''. U stvari, bilo je još bizarnije – na oglasnoj tabli lokalnog Doma kulture, jedan do drugog stajali su plakati za novu komediju Seta Rogena (o da, obavezno je pogledajte), biografski film o Grejs Keli sa Nikol Kidman i ovaj sa Arsenom.

Realno, mislio sam se ja, ovo je bolje nego i da sam bio u Beogradu na projekciji Mladenovog filma. Ovako, na otoku koji je civilizaciji već podario jednog Olivera Dragojevića, ne baš blizu, ali ni preterano daleko od Arsenovog Šibenika, gledaću ''Moj zanat'', sve sa lokalnim damama i gošparima. Idealno.

Ali život nije baš tako idealan kako ga ponekada zamišljamo; neko je zabrljao sa promocijom, ili su možda nova vremena pojela pomenutu gospodu, svejedno, nije nas bilo mnogo na projekciji. Ipak, društvo je delovalo odabrano. M. je morala da uspavljuje L, i ona mi je najviše falila, ali zato su tu bile dve S, obe naoštrene na ovaj vremeplov koji nas je vratio u vreme kada je sve bilo drugačije.

Film je koncipiran na vrlo jednostavan, ali i prilično originalan način.

Arsenov život pratimo hronološki, od detinjstva u Šibeniku do života u Zagrebu, sve kroz priču samog Dedića, ali na jedan potpuno, za mene barem, neočekivan način. Pored kazivanja direktno u kameru, a bez za ovakve filmove uobičajenih svedočenja drugara i savremenika (čak ni Gabi Novak nema takvu ulogu u filmu), najveći deo filma prati Arsenov nastup u nekom neimenovanom (pretpostavljam) zagrebačkom klubu, upriličen za umetnikove prijatelje, poznanike, kolege. Dakle malo priče o sebi, malo arhivskih snimaka i malo šou programa jednog 75-godišnjaka koji je u stvari mnogo, mnogo mlađi nego što ta brojka govori.

Ali na stranu njegova vitalnost i dosta dobra pevačka forma, na stranu (za sada) i njegov spektakularni muzički repertoar i biografsko/diskografsko bogatstvo – ono što ja nisam ni znao ni slutio, postao je i najveći adut ovog filma – šarm i duhovitost Arsena Dedića.

Kao neki prekaljeni ''stand-up'' komičar, on diže i spušta atmosferu u klubu sa neverovatnom lakoćom; sećanjima na vreme mladosti u kojem je, iako ''neugledan'', uspevao da privuče i najlepše žene, ali i priznanjem da je ''kočario po dnu'', Arsen proizvodi salve smeha. Otkrivanjem tajne veze sa fatalnom Božidarkom Frajt izaziva zaprepašćenje svih prisutnih u sali, a pesmama u klubu...samo zanesena lica prisutnih dovoljno govore o efektu njegovih stihova i melodija. I dalje – iako je ''Tvoje nježne godine'' posvetio mnogim ženama, istina ovde izlazi na videlo – pesmu je sastavio u dvorištu svoje vekovima stare kuće u Šibeniku, u društvu majke Jelke. I tako dalje...

Arsenu Dediću se nikada u životu nije desio rokenrol – njegovi heroji su Bulat Okudžava, Serđo Endrigo, Žak Brel i slični, pa verovatno zbog toga sve njegove pesme kod mene više izazivaju sećanje na to kako su moji roditelji voleli njegove pesme, ali iskreno, ne sećam se kada sam posle projekcije nekog muzičkog dokumentarca toliko želeo da me na izlazu iz dvorane čeka neki preduzimljivi trgovac da mi proda neku Arsenovu 'best of' kompilaciju. Takvog nije bilo ovog puta, ali na kraju je i Jutjub poslužio nečemu.

Arsen i sa 75 godina u crnoj kožnoj jakni koja mu jako dobro pristaje – slika je koja me prati dok pišem ovaj tekst. Najradije bih prepričao još barem desetak anegdota iz filma, preneo bih sopstvenu fascinaciju spoznajom veličine njegovog kompozitorskog opusa, dočarao bih nekako nostalgiju koju sam osećao sve vreme projekcije.

Znam kroz kakve je košmarne situacije reditelj prošao ne bi li uopšte dobio šansu da ispriča svoju priču, a znam i šta je sve morao da istrpi dok je snimao film. Ali sve bi mi to sada izgledalo previše banalno na papiru i u krajnjem slučaju nepotrebno  – ne može se na taj način secirati ovakav pesnik. Zbog toga ćete ovaj put morati da mi verujete – ''Moj zanat'' je najbolji domaći film koji ćete ove godine imati prilike da gledate.

Obe Korčulanke sa kojima sam gledao film bile su ushićene i željne priče o Arsenu, ali i o samom filmu. Pa je tako i bilo. Ne samo te večeri, već i sutradan, na jutarnjoj kafi. Nikakva patetična nostalgija, samo prisećanje na opus. Pominje se Leonard Koen. Citiraju se stihovi.  Dalmatinke su ponosne na umetnika, ja na autora filma.

Logično, za kraj, najveće moguće preporuke. Imam samo jednu zamerku, ovaj film je mogao i morao da traje duže, mnogo duže.

Ja: *****

Reditelja vrlo dobro poznajem, a još više cenim; direktno sam učestvovao u njegovom prvom filmu, a pisao o prethodnom, onom koji se bavio maratonom. Usput, tu je i Arsen i njegova neverovatna muzika, fleševi iz mog detinjstva. Tako da...nije mi baš lako da ne budem subjektivan ovog puta.

Ali, naravno, veoma sam se radovao svom novom radnom zadatku, ne samo zbog svega nabrojanog, već i zbog činjenice da sam već mesec dana, možda i više, ''zatočen'' na jednom jadranskom ostrvu, okružen Dalmatincima.

U stvari, nisam ni slutio da će me strefiti ovako srećan splet okolnosti – da u ovoj mojoj jadranskoj nedođiji, pre samo nedelju dana šetajući se sa L, naletim na plakat za fim ''Moj zanat''. U stvari, bilo je još bizarnije – na oglasnoj tabli lokalnog Doma kulture, jedan do drugog stajali su plakati za novu komediju Seta Rogena (o da, obavezno je pogledajte), biografski film o Grejs Keli sa Nikol Kidman i ovaj sa Arsenom.

Realno, mislio sam se ja, ovo je bolje nego i da sam bio u Beogradu na projekciji Mladenovog filma. Ovako, na otoku koji je civilizaciji već podario jednog Olivera Dragojevića, ne baš blizu, ali ni preterano daleko od Arsenovog Šibenika, gledaću ''Moj zanat'', sve sa lokalnim damama i gošparima. Idealno.

Ali život nije baš tako idealan kako ga ponekada zamišljamo; neko je zabrljao sa promocijom, ili su možda nova vremena pojela pomenutu gospodu, svejedno, nije nas bilo mnogo na projekciji. Ipak, društvo je delovalo odabrano. M. je morala da uspavljuje L, i ona mi je najviše falila, ali zato su tu bile dve S, obe naoštrene na ovaj vremeplov koji nas je vratio u vreme kada je sve bilo drugačije.

Film je koncipiran na vrlo jednostavan, ali i prilično originalan način.

Arsenov život pratimo hronološki, od detinjstva u Šibeniku do života u Zagrebu, sve kroz priču samog Dedića, ali na jedan potpuno, za mene barem, neočekivan način. Pored kazivanja direktno u kameru, a bez za ovakve filmove uobičajenih svedočenja drugara i savremenika (čak ni Gabi Novak nema takvu ulogu u filmu), najveći deo filma prati Arsenov nastup u nekom neimenovanom (pretpostavljam) zagrebačkom klubu, upriličen za umetnikove prijatelje, poznanike, kolege. Dakle malo priče o sebi, malo arhivskih snimaka i malo šou programa jednog 75-godišnjaka koji je u stvari mnogo, mnogo mlađi nego što ta brojka govori.

Ali na stranu njegova vitalnost i dosta dobra pevačka forma, na stranu (za sada) i njegov spektakularni muzički repertoar i biografsko/diskografsko bogatstvo – ono što ja nisam ni znao ni slutio, postao je i najveći adut ovog filma – šarm i duhovitost Arsena Dedića.

Kao neki prekaljeni ''stand-up'' komičar, on diže i spušta atmosferu u klubu sa neverovatnom lakoćom; sećanjima na vreme mladosti u kojem je, iako ''neugledan'', uspevao da privuče i najlepše žene, ali i priznanjem da je ''kočario po dnu'', Arsen proizvodi salve smeha. Otkrivanjem tajne veze sa fatalnom Božidarkom Frajt izaziva zaprepašćenje svih prisutnih u sali, a pesmama u klubu...samo zanesena lica prisutnih dovoljno govore o efektu njegovih stihova i melodija. I dalje – iako je ''Tvoje nježne godine'' posvetio mnogim ženama, istina ovde izlazi na videlo – pesmu je sastavio u dvorištu svoje vekovima stare kuće u Šibeniku, u društvu majke Jelke. I tako dalje...

Arsenu Dediću se nikada u životu nije desio rokenrol – njegovi heroji su Bulat Okudžava, Serđo Endrigo, Žak Brel i slični, pa verovatno zbog toga sve njegove pesme kod mene više izazivaju sećanje na to kako su moji roditelji voleli njegove pesme, ali iskreno, ne sećam se kada sam posle projekcije nekog muzičkog dokumentarca toliko želeo da me na izlazu iz dvorane čeka neki preduzimljivi trgovac da mi proda neku Arsenovu 'best of' kompilaciju. Takvog nije bilo ovog puta, ali na kraju je i Jutjub poslužio nečemu.

Arsen i sa 75 godina u crnoj kožnoj jakni koja mu jako dobro pristaje – slika je koja me prati dok pišem ovaj tekst. Najradije bih prepričao još barem desetak anegdota iz filma, preneo bih sopstvenu fascinaciju spoznajom veličine njegovog kompozitorskog opusa, dočarao bih nekako nostalgiju koju sam osećao sve vreme projekcije.

Znam kroz kakve je košmarne situacije reditelj prošao ne bi li uopšte dobio šansu da ispriča svoju priču, a znam i šta je sve morao da istrpi dok je snimao film. Ali sve bi mi to sada izgledalo previše banalno na papiru i u krajnjem slučaju nepotrebno  – ne može se na taj način secirati ovakav pesnik. Zbog toga ćete ovaj put morati da mi verujete – ''Moj zanat'' je najbolji domaći film koji ćete ove godine imati prilike da gledate.

Obe Korčulanke sa kojima sam gledao film bile su ushićene i željne priče o Arsenu, ali i o samom filmu. Pa je tako i bilo. Ne samo te večeri, već i sutradan, na jutarnjoj kafi. Nikakva patetična nostalgija, samo prisećanje na opus. Pominje se Leonard Koen. Citiraju se stihovi.  Dalmatinke su ponosne na umetnika, ja na autora filma.

Logično, za kraj, najveće moguće preporuke. Imam samo jednu zamerku, ovaj film je mogao i morao da traje duže, mnogo duže.

Ja: *****

Reditelja vrlo dobro poznajem, a još više cenim; direktno sam učestvovao u njegovom prvom filmu, a pisao o prethodnom, onom koji se bavio maratonom. Usput, tu je i Arsen i njegova neverovatna muzika, fleševi iz mog detinjstva. Tako da...nije mi baš lako da ne budem subjektivan ovog puta.

Ali, naravno, veoma sam se radovao svom novom radnom zadatku, ne samo zbog svega nabrojanog, već i zbog činjenice da sam već mesec dana, možda i više, ''zatočen'' na jednom jadranskom ostrvu, okružen Dalmatincima.

U stvari, nisam ni slutio da će me strefiti ovako srećan splet okolnosti – da u ovoj mojoj jadranskoj nedođiji, pre samo nedelju dana šetajući se sa L, naletim na plakat za fim ''Moj zanat''. U stvari, bilo je još bizarnije – na oglasnoj tabli lokalnog Doma kulture, jedan do drugog stajali su plakati za novu komediju Seta Rogena (o da, obavezno je pogledajte), biografski film o Grejs Keli sa Nikol Kidman i ovaj sa Arsenom.

Realno, mislio sam se ja, ovo je bolje nego i da sam bio u Beogradu na projekciji Mladenovog filma. Ovako, na otoku koji je civilizaciji već podario jednog Olivera Dragojevića, ne baš blizu, ali ni preterano daleko od Arsenovog Šibenika, gledaću ''Moj zanat'', sve sa lokalnim damama i gošparima. Idealno.

Ali život nije baš tako idealan kako ga ponekada zamišljamo; neko je zabrljao sa promocijom, ili su možda nova vremena pojela pomenutu gospodu, svejedno, nije nas bilo mnogo na projekciji. Ipak, društvo je delovalo odabrano. M. je morala da uspavljuje L, i ona mi je najviše falila, ali zato su tu bile dve S, obe naoštrene na ovaj vremeplov koji nas je vratio u vreme kada je sve bilo drugačije.

Film je koncipiran na vrlo jednostavan, ali i prilično originalan način.

Arsenov život pratimo hronološki, od detinjstva u Šibeniku do života u Zagrebu, sve kroz priču samog Dedića, ali na jedan potpuno, za mene barem, neočekivan način. Pored kazivanja direktno u kameru, a bez za ovakve filmove uobičajenih svedočenja drugara i savremenika (čak ni Gabi Novak nema takvu ulogu u filmu), najveći deo filma prati Arsenov nastup u nekom neimenovanom (pretpostavljam) zagrebačkom klubu, upriličen za umetnikove prijatelje, poznanike, kolege. Dakle malo priče o sebi, malo arhivskih snimaka i malo šou programa jednog 75-godišnjaka koji je u stvari mnogo, mnogo mlađi nego što ta brojka govori.

Ali na stranu njegova vitalnost i dosta dobra pevačka forma, na stranu (za sada) i njegov spektakularni muzički repertoar i biografsko/diskografsko bogatstvo – ono što ja nisam ni znao ni slutio, postao je i najveći adut ovog filma – šarm i duhovitost Arsena Dedića.

Kao neki prekaljeni ''stand-up'' komičar, on diže i spušta atmosferu u klubu sa neverovatnom lakoćom; sećanjima na vreme mladosti u kojem je, iako ''neugledan'', uspevao da privuče i najlepše žene, ali i priznanjem da je ''kočario po dnu'', Arsen proizvodi salve smeha. Otkrivanjem tajne veze sa fatalnom Božidarkom Frajt izaziva zaprepašćenje svih prisutnih u sali, a pesmama u klubu...samo zanesena lica prisutnih dovoljno govore o efektu njegovih stihova i melodija. I dalje – iako je ''Tvoje nježne godine'' posvetio mnogim ženama, istina ovde izlazi na videlo – pesmu je sastavio u dvorištu svoje vekovima stare kuće u Šibeniku, u društvu majke Jelke. I tako dalje...

Arsenu Dediću se nikada u životu nije desio rokenrol – njegovi heroji su Bulat Okudžava, Serđo Endrigo, Žak Brel i slični, pa verovatno zbog toga sve njegove pesme kod mene više izazivaju sećanje na to kako su moji roditelji voleli njegove pesme, ali iskreno, ne sećam se kada sam posle projekcije nekog muzičkog dokumentarca toliko želeo da me na izlazu iz dvorane čeka neki preduzimljivi trgovac da mi proda neku Arsenovu 'best of' kompilaciju. Takvog nije bilo ovog puta, ali na kraju je i Jutjub poslužio nečemu.

Arsen i sa 75 godina u crnoj kožnoj jakni koja mu jako dobro pristaje – slika je koja me prati dok pišem ovaj tekst. Najradije bih prepričao još barem desetak anegdota iz filma, preneo bih sopstvenu fascinaciju spoznajom veličine njegovog kompozitorskog opusa, dočarao bih nekako nostalgiju koju sam osećao sve vreme projekcije.

Znam kroz kakve je košmarne situacije reditelj prošao ne bi li uopšte dobio šansu da ispriča svoju priču, a znam i šta je sve morao da istrpi dok je snimao film. Ali sve bi mi to sada izgledalo previše banalno na papiru i u krajnjem slučaju nepotrebno  – ne može se na taj način secirati ovakav pesnik. Zbog toga ćete ovaj put morati da mi verujete – ''Moj zanat'' je najbolji domaći film koji ćete ove godine imati prilike da gledate.

Obe Korčulanke sa kojima sam gledao film bile su ushićene i željne priče o Arsenu, ali i o samom filmu. Pa je tako i bilo. Ne samo te večeri, već i sutradan, na jutarnjoj kafi. Nikakva patetična nostalgija, samo prisećanje na opus. Pominje se Leonard Koen. Citiraju se stihovi.  Dalmatinke su ponosne na umetnika, ja na autora filma.

Logično, za kraj, najveće moguće preporuke. Imam samo jednu zamerku, ovaj film je mogao i morao da traje duže, mnogo duže.

Ja: *****