Eastern Promises (2007)
Režija: Dejvid Kronenberg
Uloge: Vigo Mortensen, Naomi Vots, Armin Miler-Štal
Distribucija: još uvek niko
Odlučio sam da moj sledeći odlazak u bioskop obavim negde u budućnosti. Za taj zadatak morao sam dobro da se pomučim – u budućnost se ne stiže tek tako i ona nije samo vremenski, već i geografski udaljena. Da biste stigli do nje, morate da prevalite nekoliko hiljada kilometara na Zapad, da pređete sedam gora i sedam mora. Ne smete sa sobom da nosite nikakvu tečnost i morate da se suočite sa gomilom strogih i naoružanih uniformisanih ljudi. Ali, sve se to uvek isplati, a u ovoj situaciji posebno. Nisam ni slutio kakvo me filmsko, a naročito bioskopsko iskustvo čeka u nedođiji ka kojoj sam se uputio.
Još pre nego što sam stigao, bio sam čvrst u nameri da pogledam nešto za šta sam siguran da nikada neće stići u naše bioskope, čak ni u sjajnoj budućnosti. Izbor je bio fantastičan – na stotine ekrana, na desetine filmova. Najnovija verzija Invazije trećih bića, Baraba koja je ubila Džesija Džejmsa, Zmajevski ratovi, Rob Zombijeva Noć veštica, Majkl Murov Siko…i svašta još. Bilo je jasno da odluku nikada neću moći sam da donesem.
B. je bila više nego korisna i odmah je razrešila dilemu: “Večeras nemamo auto, T. ide na fudbal, tako da moraš da izabereš neki film u ovom, nama najbližem bioskopu u koji možemo da odemo peške. Sandens Sinemas”. Na moj tupi pogled, samo je nastavila: “Nije valjda da ne znaš, Robert Redford je odlučio da napravi svoj sopstveni lanac bioskopa u kojem će prikazivati isključivo nezavisne, dokumentarne i strane filmove. Užasno je skup, najskuplji u gradu, ali veruj mi – nećeš zažaliti. Ima 6 dvorana, pa izaberi šta te najviše zanima, samo nemoj onaj vestern, ne dolazi u obzir da gledam kaubojce.”
I dalje zbunjen, zaronio sam u novine. Nisam se dvoumio ni trenutak – možda i dodje kod nas u bioskope jednog dana, ali nema veze, Kronenberg je Kronenberg. Eastern Promises, dakle. Stigli smo nekih pola sata pre početka filma. Na sve sam bio spreman, ali ipak, budućnost je bila toliko sjajna, da sam morao da stavim naočare za sunce (Timbuk 3). Uostalom, zamislite i sami ovaj nezamislivi paradoks – Sandens 608, prvi takav bioskop u budućem lancu, otvoren tek pre par meseci. Hram umetničkog, nezavisnog, alternativnog, znate već kakvog filma u salama u kojim nema drvenih neudobnih stolica i u kojim nije ni ledeno ni vrelo. Štaviše, savršeno je!
Sala je bila apsolutno spektakularna. Velika, za jedno 600-700 ljudi, sa najudobnijim mogućim foteljama koje imaju pokretan naslon, ispred šipka na koju možete da dignete noge. Publika fina i tiha, iako malobrojna (app. 10 gledalaca). I sam multipleks atipičan: bez očekivanih filmskih postera i holivudske memorabilije. Ispred sale kafe, bistro, bar, rooftop bar i galerija 608. Wet dream, zar ne?
Prvo je krenulo sa trejlerima, onim u kojim nema akcionih scena i u kojim promiču polupoznati glumci. Film u režiji Šona Pena ili Itana Houka ili Džuli Delpi. Ili nekih anonimaca. Nijedan CGI efekat, nijedna reklama. Ne da imam nešto protiv holivudskih blokbastera, ali ovo je stvarno bilo šokantno. Sad je i film mogao da počne.
K’o što rekoh, Kronenberg k’o Kronenberg. Eksplicitno klanje u krupnom kadru već u prvom minutu filma, krvavi pobačaj maloletne devojčice u drugom. Rusi, Kurdi i Čečeni suprotstavljeni jedni drugima u ratu za teritorijom (London) već u trećem.
Sad je već vreme da napomenem ono što mnogi koji me poznaju jako dobro znaju - vrlo sam slab na Kronenberga. U njega sam se zaljubio još kad sam odgledao “Brood”, a zatim i “Shivers” i “Rabid”. Čak sam i za “Crash” tvrdio kako je fenomenalan film, na zaprepašćenje svih, a i za “History of Violence” sam imao samo maksimum zvezdica iako su me oni koji su mi najbliži i najdraži mrko gledali zbog toga.
Možda će i ovog puta biti slično, ali meni su bila moćna “Obećanja istoka” ili kako će već biti preveden ovaj film, ako ikada i bude bio. Upravo savršen kompanjon ili prirodni naslednik “Istorije nasilja” sa još impresivnijim Vigom Mortensenom, ako je to uopšte moguće. Dakle, ponovo je koreografija nasilja u službi priče, nikako spektakla. Kada jednog dana budete u prilici, spremite se na mučninu u stomaku i na ozbiljan razgovor o metafizici nasilja, na filmu i u životu.
B. je slično mislila, čak isto kao i ja. Ni ona nije od onih koja će u startu biti opterećena verovanjem u rusku dušu, niti opčinjena ruskim ikonama i nebeskim jezikom. Kod Kronenberga nema glorifikacije nasilja i nasilnika: slično “Kumu” i uvodnoj sceni Kopolinog klasika, ovde napolitanske ljubavne pesme zamenjuju ‘Oči Čornije’, a sicilijanske mafijaše istetovirane ruske bitange. Ali ako iz Kuma pamtimo i sa nekim neobjašnjivim sentimentom se prisećamo Vita Djenovezea ili bilo kog od Korleoneovih, ovde nam se Semionovi i slični gade od samog starta. Barbarism begins at home.
Šetnja natrag je bila čarobna. Dok smo preskakali podivljale veverice, B. je nevoljno pristala da dâ ocenu, ali je na kraju izrekla da joj je sve to ipak bilo previše žanrovski, pa otud i samo vrlo dobar plasman. Ja sam promumlao nešto o nejasnoj motivaciji glavnog Rusa za svoje postupke, ali sam ipak odlučio da moja ocena malo odskoči. Ipak, kompletan ugođdjj je bio za sve zvezde na nebu.
Šetnja je i dalje trajala. B. mi je otkrila još jednu misteriju, šta je to Black Eyed Susan. Bili smo gladni, ali boršč nam nije padao na pamet.
Ocene:
Ja: **** 1/2
B: ****
Režija: Dejvid Kronenberg
Uloge: Vigo Mortensen, Naomi Vots, Armin Miler-Štal
Distribucija: još uvek niko
Odlučio sam da moj sledeći odlazak u bioskop obavim negde u budućnosti. Za taj zadatak morao sam dobro da se pomučim – u budućnost se ne stiže tek tako i ona nije samo vremenski, već i geografski udaljena. Da biste stigli do nje, morate da prevalite nekoliko hiljada kilometara na Zapad, da pređete sedam gora i sedam mora. Ne smete sa sobom da nosite nikakvu tečnost i morate da se suočite sa gomilom strogih i naoružanih uniformisanih ljudi. Ali, sve se to uvek isplati, a u ovoj situaciji posebno. Nisam ni slutio kakvo me filmsko, a naročito bioskopsko iskustvo čeka u nedođiji ka kojoj sam se uputio.
Još pre nego što sam stigao, bio sam čvrst u nameri da pogledam nešto za šta sam siguran da nikada neće stići u naše bioskope, čak ni u sjajnoj budućnosti. Izbor je bio fantastičan – na stotine ekrana, na desetine filmova. Najnovija verzija Invazije trećih bića, Baraba koja je ubila Džesija Džejmsa, Zmajevski ratovi, Rob Zombijeva Noć veštica, Majkl Murov Siko…i svašta još. Bilo je jasno da odluku nikada neću moći sam da donesem.
B. je bila više nego korisna i odmah je razrešila dilemu: “Večeras nemamo auto, T. ide na fudbal, tako da moraš da izabereš neki film u ovom, nama najbližem bioskopu u koji možemo da odemo peške. Sandens Sinemas”. Na moj tupi pogled, samo je nastavila: “Nije valjda da ne znaš, Robert Redford je odlučio da napravi svoj sopstveni lanac bioskopa u kojem će prikazivati isključivo nezavisne, dokumentarne i strane filmove. Užasno je skup, najskuplji u gradu, ali veruj mi – nećeš zažaliti. Ima 6 dvorana, pa izaberi šta te najviše zanima, samo nemoj onaj vestern, ne dolazi u obzir da gledam kaubojce.”
I dalje zbunjen, zaronio sam u novine. Nisam se dvoumio ni trenutak – možda i dodje kod nas u bioskope jednog dana, ali nema veze, Kronenberg je Kronenberg. Eastern Promises, dakle. Stigli smo nekih pola sata pre početka filma. Na sve sam bio spreman, ali ipak, budućnost je bila toliko sjajna, da sam morao da stavim naočare za sunce (Timbuk 3). Uostalom, zamislite i sami ovaj nezamislivi paradoks – Sandens 608, prvi takav bioskop u budućem lancu, otvoren tek pre par meseci. Hram umetničkog, nezavisnog, alternativnog, znate već kakvog filma u salama u kojim nema drvenih neudobnih stolica i u kojim nije ni ledeno ni vrelo. Štaviše, savršeno je!
Sala je bila apsolutno spektakularna. Velika, za jedno 600-700 ljudi, sa najudobnijim mogućim foteljama koje imaju pokretan naslon, ispred šipka na koju možete da dignete noge. Publika fina i tiha, iako malobrojna (app. 10 gledalaca). I sam multipleks atipičan: bez očekivanih filmskih postera i holivudske memorabilije. Ispred sale kafe, bistro, bar, rooftop bar i galerija 608. Wet dream, zar ne?
Prvo je krenulo sa trejlerima, onim u kojim nema akcionih scena i u kojim promiču polupoznati glumci. Film u režiji Šona Pena ili Itana Houka ili Džuli Delpi. Ili nekih anonimaca. Nijedan CGI efekat, nijedna reklama. Ne da imam nešto protiv holivudskih blokbastera, ali ovo je stvarno bilo šokantno. Sad je i film mogao da počne.
K’o što rekoh, Kronenberg k’o Kronenberg. Eksplicitno klanje u krupnom kadru već u prvom minutu filma, krvavi pobačaj maloletne devojčice u drugom. Rusi, Kurdi i Čečeni suprotstavljeni jedni drugima u ratu za teritorijom (London) već u trećem.
Sad je već vreme da napomenem ono što mnogi koji me poznaju jako dobro znaju - vrlo sam slab na Kronenberga. U njega sam se zaljubio još kad sam odgledao “Brood”, a zatim i “Shivers” i “Rabid”. Čak sam i za “Crash” tvrdio kako je fenomenalan film, na zaprepašćenje svih, a i za “History of Violence” sam imao samo maksimum zvezdica iako su me oni koji su mi najbliži i najdraži mrko gledali zbog toga.
Možda će i ovog puta biti slično, ali meni su bila moćna “Obećanja istoka” ili kako će već biti preveden ovaj film, ako ikada i bude bio. Upravo savršen kompanjon ili prirodni naslednik “Istorije nasilja” sa još impresivnijim Vigom Mortensenom, ako je to uopšte moguće. Dakle, ponovo je koreografija nasilja u službi priče, nikako spektakla. Kada jednog dana budete u prilici, spremite se na mučninu u stomaku i na ozbiljan razgovor o metafizici nasilja, na filmu i u životu.
B. je slično mislila, čak isto kao i ja. Ni ona nije od onih koja će u startu biti opterećena verovanjem u rusku dušu, niti opčinjena ruskim ikonama i nebeskim jezikom. Kod Kronenberga nema glorifikacije nasilja i nasilnika: slično “Kumu” i uvodnoj sceni Kopolinog klasika, ovde napolitanske ljubavne pesme zamenjuju ‘Oči Čornije’, a sicilijanske mafijaše istetovirane ruske bitange. Ali ako iz Kuma pamtimo i sa nekim neobjašnjivim sentimentom se prisećamo Vita Djenovezea ili bilo kog od Korleoneovih, ovde nam se Semionovi i slični gade od samog starta. Barbarism begins at home.
Šetnja natrag je bila čarobna. Dok smo preskakali podivljale veverice, B. je nevoljno pristala da dâ ocenu, ali je na kraju izrekla da joj je sve to ipak bilo previše žanrovski, pa otud i samo vrlo dobar plasman. Ja sam promumlao nešto o nejasnoj motivaciji glavnog Rusa za svoje postupke, ali sam ipak odlučio da moja ocena malo odskoči. Ipak, kompletan ugođdjj je bio za sve zvezde na nebu.
Šetnja je i dalje trajala. B. mi je otkrila još jednu misteriju, šta je to Black Eyed Susan. Bili smo gladni, ali boršč nam nije padao na pamet.
Ocene:
Ja: **** 1/2
B: ****
