Tri u jedan - Slobodna zona (FILMSKE RECENZIJE)

Beograd ima nekoliko filmskih festivala i revija kojima se otvoreno ponosi, ali realno, samo
je Slobodna zona ozbiljan (iako mali) festival na kojem se može videti ozbiljan selektorski i
organizacioni rad. Sve ostalo, od FEST-a, preko dečijeg i autorskog festivala i sporadičnih osvrta na nacionalne kinematografije, pa sve do komercijalnih revija, predstavlja samo napor lokalnih distributera da nekako animiraju publiku i predstave svoje akvizicije koje nemaju mesta na redovnom repertoaru. Naravno, svakakvi biseri se mogu videti i na svim tim, sada već redovnim, smotrama i revijama, ali samo Slobodna zona tačno zna šta i kako radi.

I, ko bi rekao, stigli smo i do jubilarnog desetog izdanja ovog festivala koji svake godine u
Beograd i Srbiju donosi odličnu selekciju angažovanih, provokativnih, uzbudljivih filmova koje, uzgred, teško možete pronaći i u svemoćnoj blogosferi. Pogotovo sa sve zanimljivijim odabirom eksperimentalnih filmova i radova, veb dokumentaraca i raznih drugih hibridnih filmskih i video formi, odlazak na projekcije filmova sa repertoara Slobodne zone postao je obavezan deo kulturnog života ovog po tom pitanju sve sakatijeg i jadnijeg grada.

Ukratko, uostalom: samo tri dana od kako je Zona počela sa svojim desetim izdanjem, a ja sam već napunio svoje sve praznije i istrošenije baterije i senzore za normalan gradski život. Dovoljno je bilo samo da budem u sali na filmu o Feli Kutiju, pa zatim da otpratim i dokumentarac o Kejvu i onaj neverovatni Linklejterov film o odrastanju, pa da se posle mnogo vremena osetim mnogo bolje što i dalje živim u ovom gradu i u ovoj zemlji.

POTRAGA ZA FELOM

Finding Fela (2014)
režija: Aleks Gibni



Sa jedne strane TDK kasete Black President, sa druge Beasts of No Nation. Negde mi u podrumu još uvek čuči ta kaseta koja verovatno više i ne radi (trebalo je uostalom izdržati toliki airplay), ali njen sadržaj danas mnogo bezbednije egzistira i na vinilu i na hardu, ali i pre svega na flešu koji stoji u kolima. Tako da sam obezbeđen što se tiče Fele. A kaseta neka stoji kao spomenik vremenu kada sam sate i sate proveo pokušavajući da razumem Felin ''pidgin english'' i prokljuvim šta to u stvari znači kada Fela kaže ''damn sheets'' ili kada skandira ''sofa sofa''.

Drugim rečima, nemojte da mi zamerite što neću mnogo o tome koliko je slab ovaj dokumentarac Aleksa Gibnija. Više ću o tome koliko je fenomenalan Fela.

A, ustvari, valjda i nije toliko loš, čim me je toliko prodrmao. Gibni nam priča priču o Feli uz pomoć brodvejskog mjuzikla koji se pre par godina bavio oviim nigerijskim superherojem.

Većim delom filma pratimo pripreme glumaca i ekipe, uputstva reditelja i raznih eksperata i biografa, ali pravi Fela se tu i ne nazire. Tek kada Gibni ozbiljnije u svoj film uključi Feline savremenike, prijatelje i kolege muzičare, a naročito kada počne hrabrije da koristi arhivske snimke, ''Potraga za Felom'' počinje da dobija obrise onoga čemu sam se i nadao da ću zateći u beogradskom DKC-u na premijeri filma.

Iako su najuzbudljiviji delovi filma tehnički i najlošiji - nigerijska arhiva 70-ih i 80-ih - upravo je to onaj segment priče koji nedostaje svakom fanu oca afrobita i celog tog neverovatnog muzičkog poduhvata koji su Fela i Toni Alen podarili civilizaciji. Loš, očajan đak, nestašan sin, srednje žalostan student trube, spektakularan performer, osećajan i voljen otac, umetnik bez premca, borac za ljudska prava, muž 27 žena, jedan od najinspirativnijih muzičara u istoriji.

Glupo je bilo ako ste propustili ovaj bioskopsko-muzički doživljaj. Pretpostavljam da se film može videti na razne načine i iako on sam i nije bog zna kako uzbudljiv i kvalitetan, Fela i njegova muzika svakako jesu.

BOYHOOD

Boyhood (2014)
režija: Ričard Linklejter



Da se pridružim konsenzusu - i za mene je ''Boyhood'' remek-delo, neverovatan film koji bi bio sjajan i da nije sniman 12 godina. Od polaska u osnovnu školu, pa sve do odlaska na koledž, Linklejter prati Mejsona (i njegovu sestru Samantu) u filmu koji, ma koliko to prozaično zvučalo, predstavlja intimnu priču o odrastanju. Mogao je Linklejter da snimi ovaj film i ''u cugu'', konvencionalno, sa tri ili četiri glumca koji bi pokrili sve faze Mejsonovog odrastanja, pa da ''Boyhood'' svejedno bude izuzetan film na onaj način na koji su to bili filmovi iz ''Before'' trilogije, ali ovako je postavio novi standard i digao lestvicu na jedan poseban, mnogo viši nivo.

Manje koncept, a više eksperiment, ''Boyhood'' je trosatni (šta su tri sata u poređenju sa 12
godina) film bez ijedne akcione scene koji se gleda skoro bez daha. Teško je i zamisliti kakva je disciplina, istrajnost, pa i logistika bila potrebna da se ovakav projekat i desi, ali Linklejteru je to na kraju i uspelo. Trebalo bi samo napomenuti da je, dok je snimao i stvarao ''Boyhood'', ovaj neverovatan reditelj snimio i takve naslove kakvi su ''School of Rock'', ''Before Sunset'', ''Scanner Darkly'', ''Before Midnight'' i još nekoliko filmova, što ovaj poduhvat čini još grandioznijim.

Rediteljski, ''Boyhood'' je perfektan. Odrastanje i protok vremena nisu grafički ili bilo kako drugačije označeni, pa tako 12 godina kao da prolaze u jednom kadru. Glumački, Mejson i Samanta rastu i menjaju se, kako fizički, tako i mentalno, dok Patriša Arket i Itan Houk, kod kojih je odrastanje/starenje manje primetno, svoje godine jednostavno glume, i to besprekorno.

Dramaturški, Linlejter se oslanja isključivo na ''ključne'' momente u životu ove porodice - polazak u školu, prve ljubavi, selidbe, rastave, nove selidbe. Ništa više od toga. Obično ogledalo života.

Dijalozi i slike iz filma dugo ostaju i sasvim sigurno opstaju. Srebrni medved i skoro izvesni Oskari i Globusi doneće zasluženu slavu ovom izuzetnom filmu - ali Linklejterove vinjete iz života, iako naizgled pomalo sumorne i teskobne, i bez tih priznanja odlaze u istoriju kinematografije. O njemu će se pričati, pisati i učiti u decenijama koje su pred nama. Srećom, pa je zahvaljujući Slobodnoj zoni, mogao da se vidi i u ovdašnjim bioskopima.

20000 DANA NA ZEMLJI

20000 Days On Earth (2014)
režija: Ian Forsajt



Ništa lepše nego gledati Nika Kejva na velikom platnu. Naročito njegove nastupe, ali njih zapravo i nema puno u ovom dokumentarcu (ako se ovaj film uopšte može svrstati u tu kategoriju) - možda samo 20-ak minuta, istina grandioznih. Tako se film završava, sa par Kejvovih spektakularnih nastupa od kojih je najupečatljiviji onaj u sidnejskoj operi.

Ali, ovo nije ta vrsta filma. Ovo nije klasičan muzički dokumentarac u kojem hronološki pratimo karijeru i život slavnog umetnika, već nešto sasvim drugačije. Iskreno, nakon prve trećine filma poželeo sam da je ovo ipak konvencionalni rokumentarac i da gledam arhivske nastupe Birthday Party ili Kejvov život u Zapadnom Berlinu, vinjete sa snimanja i priče o stvaranju svakog od 15 studijskih albuma, ili da se upoznam sa Kejvom piscem, scenaristom i glumcem, ali, k'o što rekoh, ovo nije takav film.

Ovo je film u kojem pratimo jedan dan u životu Nika Kejva, i to ne bilo koji, već upravo 20000. dan. Nik se budi u 7, ustaje, seda za mašinu i piše, odlazi kod svog šrinka i priča o svom ocu, voza se autom po Brajtonu sve zajedno sa duhovima svojih prijatelja ili kolega. Ne zvuči preterano uzbudljivo, zar ne, dobrim delom i zbog prilično melanholičnog tona kojim je film obojen, ali kako priča odmiče, tako nas Kejv sve više uvlači u svoj dan, život. Tu je i Voren Elis, podjednako impresivan i sa gudalom u ruci, ali i kada svom prijatelju sprema jegulje. Tu je i Kajli. Jedna očaravajuća posveta svojoj ženi. Sekvenca sa blizancima.

Dovoljno, što se mene tiče. Uostalom, nikad mi ranije nije smetala pomalo pozerska priroda glavnog junaka ovog filma, pa nije ni sada, iako je prilično izražena. Šarm, talenat i pogotovo umetnost koju on proizvodi, prodiru mnogo dublje.

Beograd ima nekoliko filmskih festivala i revija kojima se otvoreno ponosi, ali realno, samo
je Slobodna zona ozbiljan (iako mali) festival na kojem se može videti ozbiljan selektorski i
organizacioni rad. Sve ostalo, od FEST-a, preko dečijeg i autorskog festivala i sporadičnih osvrta na nacionalne kinematografije, pa sve do komercijalnih revija, predstavlja samo napor lokalnih distributera da nekako animiraju publiku i predstave svoje akvizicije koje nemaju mesta na redovnom repertoaru. Naravno, svakakvi biseri se mogu videti i na svim tim, sada već redovnim, smotrama i revijama, ali samo Slobodna zona tačno zna šta i kako radi.

I, ko bi rekao, stigli smo i do jubilarnog desetog izdanja ovog festivala koji svake godine u
Beograd i Srbiju donosi odličnu selekciju angažovanih, provokativnih, uzbudljivih filmova koje, uzgred, teško možete pronaći i u svemoćnoj blogosferi. Pogotovo sa sve zanimljivijim odabirom eksperimentalnih filmova i radova, veb dokumentaraca i raznih drugih hibridnih filmskih i video formi, odlazak na projekcije filmova sa repertoara Slobodne zone postao je obavezan deo kulturnog života ovog po tom pitanju sve sakatijeg i jadnijeg grada.

Ukratko, uostalom: samo tri dana od kako je Zona počela sa svojim desetim izdanjem, a ja sam već napunio svoje sve praznije i istrošenije baterije i senzore za normalan gradski život. Dovoljno je bilo samo da budem u sali na filmu o Feli Kutiju, pa zatim da otpratim i dokumentarac o Kejvu i onaj neverovatni Linklejterov film o odrastanju, pa da se posle mnogo vremena osetim mnogo bolje što i dalje živim u ovom gradu i u ovoj zemlji.

POTRAGA ZA FELOM

Finding Fela (2014)
režija: Aleks Gibni



Sa jedne strane TDK kasete Black President, sa druge Beasts of No Nation. Negde mi u podrumu još uvek čuči ta kaseta koja verovatno više i ne radi (trebalo je uostalom izdržati toliki airplay), ali njen sadržaj danas mnogo bezbednije egzistira i na vinilu i na hardu, ali i pre svega na flešu koji stoji u kolima. Tako da sam obezbeđen što se tiče Fele. A kaseta neka stoji kao spomenik vremenu kada sam sate i sate proveo pokušavajući da razumem Felin ''pidgin english'' i prokljuvim šta to u stvari znači kada Fela kaže ''damn sheets'' ili kada skandira ''sofa sofa''.

Drugim rečima, nemojte da mi zamerite što neću mnogo o tome koliko je slab ovaj dokumentarac Aleksa Gibnija. Više ću o tome koliko je fenomenalan Fela.

A, ustvari, valjda i nije toliko loš, čim me je toliko prodrmao. Gibni nam priča priču o Feli uz pomoć brodvejskog mjuzikla koji se pre par godina bavio oviim nigerijskim superherojem.

Većim delom filma pratimo pripreme glumaca i ekipe, uputstva reditelja i raznih eksperata i biografa, ali pravi Fela se tu i ne nazire. Tek kada Gibni ozbiljnije u svoj film uključi Feline savremenike, prijatelje i kolege muzičare, a naročito kada počne hrabrije da koristi arhivske snimke, ''Potraga za Felom'' počinje da dobija obrise onoga čemu sam se i nadao da ću zateći u beogradskom DKC-u na premijeri filma.

Iako su najuzbudljiviji delovi filma tehnički i najlošiji - nigerijska arhiva 70-ih i 80-ih - upravo je to onaj segment priče koji nedostaje svakom fanu oca afrobita i celog tog neverovatnog muzičkog poduhvata koji su Fela i Toni Alen podarili civilizaciji. Loš, očajan đak, nestašan sin, srednje žalostan student trube, spektakularan performer, osećajan i voljen otac, umetnik bez premca, borac za ljudska prava, muž 27 žena, jedan od najinspirativnijih muzičara u istoriji.

Glupo je bilo ako ste propustili ovaj bioskopsko-muzički doživljaj. Pretpostavljam da se film može videti na razne načine i iako on sam i nije bog zna kako uzbudljiv i kvalitetan, Fela i njegova muzika svakako jesu.

BOYHOOD

Boyhood (2014)
režija: Ričard Linklejter



Da se pridružim konsenzusu - i za mene je ''Boyhood'' remek-delo, neverovatan film koji bi bio sjajan i da nije sniman 12 godina. Od polaska u osnovnu školu, pa sve do odlaska na koledž, Linklejter prati Mejsona (i njegovu sestru Samantu) u filmu koji, ma koliko to prozaično zvučalo, predstavlja intimnu priču o odrastanju. Mogao je Linklejter da snimi ovaj film i ''u cugu'', konvencionalno, sa tri ili četiri glumca koji bi pokrili sve faze Mejsonovog odrastanja, pa da ''Boyhood'' svejedno bude izuzetan film na onaj način na koji su to bili filmovi iz ''Before'' trilogije, ali ovako je postavio novi standard i digao lestvicu na jedan poseban, mnogo viši nivo.

Manje koncept, a više eksperiment, ''Boyhood'' je trosatni (šta su tri sata u poređenju sa 12
godina) film bez ijedne akcione scene koji se gleda skoro bez daha. Teško je i zamisliti kakva je disciplina, istrajnost, pa i logistika bila potrebna da se ovakav projekat i desi, ali Linklejteru je to na kraju i uspelo. Trebalo bi samo napomenuti da je, dok je snimao i stvarao ''Boyhood'', ovaj neverovatan reditelj snimio i takve naslove kakvi su ''School of Rock'', ''Before Sunset'', ''Scanner Darkly'', ''Before Midnight'' i još nekoliko filmova, što ovaj poduhvat čini još grandioznijim.

Rediteljski, ''Boyhood'' je perfektan. Odrastanje i protok vremena nisu grafički ili bilo kako drugačije označeni, pa tako 12 godina kao da prolaze u jednom kadru. Glumački, Mejson i Samanta rastu i menjaju se, kako fizički, tako i mentalno, dok Patriša Arket i Itan Houk, kod kojih je odrastanje/starenje manje primetno, svoje godine jednostavno glume, i to besprekorno.

Dramaturški, Linlejter se oslanja isključivo na ''ključne'' momente u životu ove porodice - polazak u školu, prve ljubavi, selidbe, rastave, nove selidbe. Ništa više od toga. Obično ogledalo života.

Dijalozi i slike iz filma dugo ostaju i sasvim sigurno opstaju. Srebrni medved i skoro izvesni Oskari i Globusi doneće zasluženu slavu ovom izuzetnom filmu - ali Linklejterove vinjete iz života, iako naizgled pomalo sumorne i teskobne, i bez tih priznanja odlaze u istoriju kinematografije. O njemu će se pričati, pisati i učiti u decenijama koje su pred nama. Srećom, pa je zahvaljujući Slobodnoj zoni, mogao da se vidi i u ovdašnjim bioskopima.

20000 DANA NA ZEMLJI

20000 Days On Earth (2014)
režija: Ian Forsajt



Ništa lepše nego gledati Nika Kejva na velikom platnu. Naročito njegove nastupe, ali njih zapravo i nema puno u ovom dokumentarcu (ako se ovaj film uopšte može svrstati u tu kategoriju) - možda samo 20-ak minuta, istina grandioznih. Tako se film završava, sa par Kejvovih spektakularnih nastupa od kojih je najupečatljiviji onaj u sidnejskoj operi.

Ali, ovo nije ta vrsta filma. Ovo nije klasičan muzički dokumentarac u kojem hronološki pratimo karijeru i život slavnog umetnika, već nešto sasvim drugačije. Iskreno, nakon prve trećine filma poželeo sam da je ovo ipak konvencionalni rokumentarac i da gledam arhivske nastupe Birthday Party ili Kejvov život u Zapadnom Berlinu, vinjete sa snimanja i priče o stvaranju svakog od 15 studijskih albuma, ili da se upoznam sa Kejvom piscem, scenaristom i glumcem, ali, k'o što rekoh, ovo nije takav film.

Ovo je film u kojem pratimo jedan dan u životu Nika Kejva, i to ne bilo koji, već upravo 20000. dan. Nik se budi u 7, ustaje, seda za mašinu i piše, odlazi kod svog šrinka i priča o svom ocu, voza se autom po Brajtonu sve zajedno sa duhovima svojih prijatelja ili kolega. Ne zvuči preterano uzbudljivo, zar ne, dobrim delom i zbog prilično melanholičnog tona kojim je film obojen, ali kako priča odmiče, tako nas Kejv sve više uvlači u svoj dan, život. Tu je i Voren Elis, podjednako impresivan i sa gudalom u ruci, ali i kada svom prijatelju sprema jegulje. Tu je i Kajli. Jedna očaravajuća posveta svojoj ženi. Sekvenca sa blizancima.

Dovoljno, što se mene tiče. Uostalom, nikad mi ranije nije smetala pomalo pozerska priroda glavnog junaka ovog filma, pa nije ni sada, iako je prilično izražena. Šarm, talenat i pogotovo umetnost koju on proizvodi, prodiru mnogo dublje.

Beograd ima nekoliko filmskih festivala i revija kojima se otvoreno ponosi, ali realno, samo
je Slobodna zona ozbiljan (iako mali) festival na kojem se može videti ozbiljan selektorski i
organizacioni rad. Sve ostalo, od FEST-a, preko dečijeg i autorskog festivala i sporadičnih osvrta na nacionalne kinematografije, pa sve do komercijalnih revija, predstavlja samo napor lokalnih distributera da nekako animiraju publiku i predstave svoje akvizicije koje nemaju mesta na redovnom repertoaru. Naravno, svakakvi biseri se mogu videti i na svim tim, sada već redovnim, smotrama i revijama, ali samo Slobodna zona tačno zna šta i kako radi.

I, ko bi rekao, stigli smo i do jubilarnog desetog izdanja ovog festivala koji svake godine u
Beograd i Srbiju donosi odličnu selekciju angažovanih, provokativnih, uzbudljivih filmova koje, uzgred, teško možete pronaći i u svemoćnoj blogosferi. Pogotovo sa sve zanimljivijim odabirom eksperimentalnih filmova i radova, veb dokumentaraca i raznih drugih hibridnih filmskih i video formi, odlazak na projekcije filmova sa repertoara Slobodne zone postao je obavezan deo kulturnog života ovog po tom pitanju sve sakatijeg i jadnijeg grada.

Ukratko, uostalom: samo tri dana od kako je Zona počela sa svojim desetim izdanjem, a ja sam već napunio svoje sve praznije i istrošenije baterije i senzore za normalan gradski život. Dovoljno je bilo samo da budem u sali na filmu o Feli Kutiju, pa zatim da otpratim i dokumentarac o Kejvu i onaj neverovatni Linklejterov film o odrastanju, pa da se posle mnogo vremena osetim mnogo bolje što i dalje živim u ovom gradu i u ovoj zemlji.

POTRAGA ZA FELOM

Finding Fela (2014)
režija: Aleks Gibni



Sa jedne strane TDK kasete Black President, sa druge Beasts of No Nation. Negde mi u podrumu još uvek čuči ta kaseta koja verovatno više i ne radi (trebalo je uostalom izdržati toliki airplay), ali njen sadržaj danas mnogo bezbednije egzistira i na vinilu i na hardu, ali i pre svega na flešu koji stoji u kolima. Tako da sam obezbeđen što se tiče Fele. A kaseta neka stoji kao spomenik vremenu kada sam sate i sate proveo pokušavajući da razumem Felin ''pidgin english'' i prokljuvim šta to u stvari znači kada Fela kaže ''damn sheets'' ili kada skandira ''sofa sofa''.

Drugim rečima, nemojte da mi zamerite što neću mnogo o tome koliko je slab ovaj dokumentarac Aleksa Gibnija. Više ću o tome koliko je fenomenalan Fela.

A, ustvari, valjda i nije toliko loš, čim me je toliko prodrmao. Gibni nam priča priču o Feli uz pomoć brodvejskog mjuzikla koji se pre par godina bavio oviim nigerijskim superherojem.

Većim delom filma pratimo pripreme glumaca i ekipe, uputstva reditelja i raznih eksperata i biografa, ali pravi Fela se tu i ne nazire. Tek kada Gibni ozbiljnije u svoj film uključi Feline savremenike, prijatelje i kolege muzičare, a naročito kada počne hrabrije da koristi arhivske snimke, ''Potraga za Felom'' počinje da dobija obrise onoga čemu sam se i nadao da ću zateći u beogradskom DKC-u na premijeri filma.

Iako su najuzbudljiviji delovi filma tehnički i najlošiji - nigerijska arhiva 70-ih i 80-ih - upravo je to onaj segment priče koji nedostaje svakom fanu oca afrobita i celog tog neverovatnog muzičkog poduhvata koji su Fela i Toni Alen podarili civilizaciji. Loš, očajan đak, nestašan sin, srednje žalostan student trube, spektakularan performer, osećajan i voljen otac, umetnik bez premca, borac za ljudska prava, muž 27 žena, jedan od najinspirativnijih muzičara u istoriji.

Glupo je bilo ako ste propustili ovaj bioskopsko-muzički doživljaj. Pretpostavljam da se film može videti na razne načine i iako on sam i nije bog zna kako uzbudljiv i kvalitetan, Fela i njegova muzika svakako jesu.

BOYHOOD

Boyhood (2014)
režija: Ričard Linklejter



Da se pridružim konsenzusu - i za mene je ''Boyhood'' remek-delo, neverovatan film koji bi bio sjajan i da nije sniman 12 godina. Od polaska u osnovnu školu, pa sve do odlaska na koledž, Linklejter prati Mejsona (i njegovu sestru Samantu) u filmu koji, ma koliko to prozaično zvučalo, predstavlja intimnu priču o odrastanju. Mogao je Linklejter da snimi ovaj film i ''u cugu'', konvencionalno, sa tri ili četiri glumca koji bi pokrili sve faze Mejsonovog odrastanja, pa da ''Boyhood'' svejedno bude izuzetan film na onaj način na koji su to bili filmovi iz ''Before'' trilogije, ali ovako je postavio novi standard i digao lestvicu na jedan poseban, mnogo viši nivo.

Manje koncept, a više eksperiment, ''Boyhood'' je trosatni (šta su tri sata u poređenju sa 12
godina) film bez ijedne akcione scene koji se gleda skoro bez daha. Teško je i zamisliti kakva je disciplina, istrajnost, pa i logistika bila potrebna da se ovakav projekat i desi, ali Linklejteru je to na kraju i uspelo. Trebalo bi samo napomenuti da je, dok je snimao i stvarao ''Boyhood'', ovaj neverovatan reditelj snimio i takve naslove kakvi su ''School of Rock'', ''Before Sunset'', ''Scanner Darkly'', ''Before Midnight'' i još nekoliko filmova, što ovaj poduhvat čini još grandioznijim.

Rediteljski, ''Boyhood'' je perfektan. Odrastanje i protok vremena nisu grafički ili bilo kako drugačije označeni, pa tako 12 godina kao da prolaze u jednom kadru. Glumački, Mejson i Samanta rastu i menjaju se, kako fizički, tako i mentalno, dok Patriša Arket i Itan Houk, kod kojih je odrastanje/starenje manje primetno, svoje godine jednostavno glume, i to besprekorno.

Dramaturški, Linlejter se oslanja isključivo na ''ključne'' momente u životu ove porodice - polazak u školu, prve ljubavi, selidbe, rastave, nove selidbe. Ništa više od toga. Obično ogledalo života.

Dijalozi i slike iz filma dugo ostaju i sasvim sigurno opstaju. Srebrni medved i skoro izvesni Oskari i Globusi doneće zasluženu slavu ovom izuzetnom filmu - ali Linklejterove vinjete iz života, iako naizgled pomalo sumorne i teskobne, i bez tih priznanja odlaze u istoriju kinematografije. O njemu će se pričati, pisati i učiti u decenijama koje su pred nama. Srećom, pa je zahvaljujući Slobodnoj zoni, mogao da se vidi i u ovdašnjim bioskopima.

20000 DANA NA ZEMLJI

20000 Days On Earth (2014)
režija: Ian Forsajt



Ništa lepše nego gledati Nika Kejva na velikom platnu. Naročito njegove nastupe, ali njih zapravo i nema puno u ovom dokumentarcu (ako se ovaj film uopšte može svrstati u tu kategoriju) - možda samo 20-ak minuta, istina grandioznih. Tako se film završava, sa par Kejvovih spektakularnih nastupa od kojih je najupečatljiviji onaj u sidnejskoj operi.

Ali, ovo nije ta vrsta filma. Ovo nije klasičan muzički dokumentarac u kojem hronološki pratimo karijeru i život slavnog umetnika, već nešto sasvim drugačije. Iskreno, nakon prve trećine filma poželeo sam da je ovo ipak konvencionalni rokumentarac i da gledam arhivske nastupe Birthday Party ili Kejvov život u Zapadnom Berlinu, vinjete sa snimanja i priče o stvaranju svakog od 15 studijskih albuma, ili da se upoznam sa Kejvom piscem, scenaristom i glumcem, ali, k'o što rekoh, ovo nije takav film.

Ovo je film u kojem pratimo jedan dan u životu Nika Kejva, i to ne bilo koji, već upravo 20000. dan. Nik se budi u 7, ustaje, seda za mašinu i piše, odlazi kod svog šrinka i priča o svom ocu, voza se autom po Brajtonu sve zajedno sa duhovima svojih prijatelja ili kolega. Ne zvuči preterano uzbudljivo, zar ne, dobrim delom i zbog prilično melanholičnog tona kojim je film obojen, ali kako priča odmiče, tako nas Kejv sve više uvlači u svoj dan, život. Tu je i Voren Elis, podjednako impresivan i sa gudalom u ruci, ali i kada svom prijatelju sprema jegulje. Tu je i Kajli. Jedna očaravajuća posveta svojoj ženi. Sekvenca sa blizancima.

Dovoljno, što se mene tiče. Uostalom, nikad mi ranije nije smetala pomalo pozerska priroda glavnog junaka ovog filma, pa nije ni sada, iako je prilično izražena. Šarm, talenat i pogotovo umetnost koju on proizvodi, prodiru mnogo dublje.