Levijatan (2014)
Režija: Andrej Zvjagincev
Uloge: Aleksej Serebrjakov, Roman Nadianov
Distributer: Megakom
Kasnim. Dok sam se ja nakanio da odem u DKC da pogledam ''Levijatana'' i dok sam ga napisao, on je već nestao iz bioskopa. A pre toga je bio i na FAF-u. Bilo je, dakle, dosta vremena da ga pogledam i ja i vi. Ja sam iskoristio poslednji trenutak, a vi?
Naravno, pogrešili ste (ukoliko ste Beograđani i ako ste bili toliko lenji da se odvučete do centra grada), ako se ja pitam, ali bogu hvala na modernim vremenima pa je ''Levijatan'' i dalje udaljen od vas samo par klikova. A uostalom i ta kopija koja se vrtela po Beogradu valjda sada luta po Srbiji negde. Čisto da obratite pažnju. Ako se u vašem gradu pojavi ova biblijska morska neman, skupite hrabrost i prepustite joj se. Nećete se posle toga osećati bolje, štaviše, ali ćete na neki način ipak biti ispunjeni i zadovoljni. Bićete izazvani i uzdrmani. Isprovocirani. Umetnost vrlo često baš tako deluje.
A ''Levijatan'' je prava, ozbiljna umetnost, i to ona ruska, kod nas posebno obožavana. Istina, već vidim lokalne rusofile i one najortodoksnije pravoslavne vernike kako čupaju kose zbog ovog filma oko kojeg je kontroverza sve veća, kako se približava svečanost dodele Oskara. Pročitali ste verovatno političko saopštenje ministra kulture Putinove Rusije u kojoj se ''Levijatan'' proglašava anti-ruskim filmom čija se radnja ni na koji način nije mogla odigrati u današnjoj Rusiji, saopštenje koje bi bilo komično da nije toliko zlonamerno i podlo. Jer, ukoliko ''Levijatan'' dobije Oskara, onda će to biti samo zato što je Rusija predstavljena kao sumorna i mračna zemlja podrivena korupcijom i alkoholom, dakle američko maslo. A ako ga ne dobije, onda je to verovatno samo zato što je film ruski. Šteta je, nema šta, već počinjena.
Ali samo za idiote, naravno, jer je priča u ''Levijatanu'' ona koja je već ispričana za sva vremena.
Praktično ekranizacija starozavetne Knjige o Jovu - ne hvalim se, nikad nisam pročitao ovu knjigu (ni time se ne hvalim), već sam naknadno došao do tog saznanja - ona govori o univerzalnim pitanjima na koja odgovora i nema: ''Zašto bog dozvoljava zlo?'' ili ''Zašto nevini
pate?'' I ne samo to - ''Levijatan'' je nastao prema priči o jednom Amerikancu kojem se dogodila nepravda protiv koje se bori Nikolaj. Zvjagincev je njegovu priču samo izmestio u današnju ruralnu Rusiju. Naravno, pozabavio se i stanjem sopstvene nacije.
Mesto dešavanja je zabit neviđenih razmera. Već nam prvi kadrovi, dugački i nemi, kao kod Tarkovskog, otkrivaju kako je sve mrtvo u malom gradu na obali Barnecovog mora, dela Arktičkog okeana. Sumorni pejsaži bez ijednog drveta ili naznake bilo kakve iole bujnije vegetacije, napušteni i istruleli čamci i brodovi na obali mora, odsustvo ljudi na ulicama. U takvoj atmosferi saznajemo da Nikolaj sudskom odlukom ostaje bez svoje uboge zemlje i kućice koju će preuzeti lokalni tajkun i gradonačelnik, a i u privatnom životu mu sve ide kako ne treba.
Nikolaj je nesrećan i impulsivan - on ni 10 sekundi ne može da izdrži, a da ne plane i svoj bes ne iskali na najbližim iz svoje okoline. Sve to plus votka. Mnogo votke.
Najlakše je sada napisati i to kako je ovo univerzalna tema koja bi mogla de se smesti u bilo
koje vreme i na bilo koje mesto (verujte, može da se gleda i kao klasičan kaubojac u kojem veleposednici otimaju zemlju nemoćnim farmerima), ali nema potrebe ići tako daleko, jer od prvog do poslednjeg kadra sve neodoljivo podseća i na našu mikro sredinu i na našu surovu stvarnost - od same situacije, pa do likova kakvi su lokalni bahati političari i verski velikodostojnici sa jedne i obespravljeni narod s druge strane. I znam, opet zvučim patetično i stereotipno, ali izazivam sve koji sada kolutaju očima da ne povuku ovakvu paralelu.
Istina, očekivao sam potpuno drugačiji film. U vremenu kada je izraz remek-delo uveliko potrošen i definitivno previše korišćen pojam, ja nemam drugu reč kojom bih opisao svoj prvi i do sada jedni susret sa Zvjagincevim i njegovim kinematografskim debijem, filmom ''Povratak''.
Sećate se, nadam se, priče o ocu koji se nakon povratka posle 12 godina odsustva suočava se svoja dva sina koji ga jedva i pamte, ali za razliku od te intimne, tihe i hladne poetske lepote, ''Levijatan'' je dinamična priča sa mnogo likova i, čak, sa primesama humora, istina mračnog i gorkog. Ovaj film ima čak i takozvani ''plot twist'' na samom kraju, ali ne očekujte holivudski rasplet, nikako. Zaista nemam želju da bilo kome pokvarim užitak, ali možda sam i priželjkivao kraj kakav je zadesio Marvina Himejera, američkog auto-mehaničara koji je poslužio kao model za Nikolaja. Zvjagincev, ipak, ima svoju viziju sveta i bez obzira koliko ona bila pesismistična, teška i depresivna, teško je oteti se utisku da bi svaki drugačiji kraj bio puko šminkanje stvarnosti.
Mnogima s pravom nije nimalo bitno da li će ovaj ubitačan film prepun simbola zaista i dobiti Oskara, ali ukoliko ''Boyhood'' i ''Levijatan'' zaista budu dobili nagrade za najbolji američki i svetski film, onda će to biti ni politička ni bilo kakva na drugi način isprovocirana ili iznuđena odluka, već trijumf autorskog, umetničkog filma u najboljem smislu te reči. I to u vreme kada je ovakav film praktično proglašen mrtvim, barem u Americi.
Ja: ****1/2
Levijatan (FILMSKA RECENZIJA)
Nova recenzija Miška Bilbije. Reč je o ruskom filmu, kandidatu za Oskara.
Levijatan (2014)
Režija: Andrej Zvjagincev
Uloge: Aleksej Serebrjakov, Roman Nadianov
Distributer: Megakom
Kasnim. Dok sam se ja nakanio da odem u DKC da pogledam ''Levijatana'' i dok sam ga napisao, on je već nestao iz bioskopa. A pre toga je bio i na FAF-u. Bilo je, dakle, dosta vremena da ga pogledam i ja i vi. Ja sam iskoristio poslednji trenutak, a vi?
Naravno, pogrešili ste (ukoliko ste Beograđani i ako ste bili toliko lenji da se odvučete do centra grada), ako se ja pitam, ali bogu hvala na modernim vremenima pa je ''Levijatan'' i dalje udaljen od vas samo par klikova. A uostalom i ta kopija koja se vrtela po Beogradu valjda sada luta po Srbiji negde. Čisto da obratite pažnju. Ako se u vašem gradu pojavi ova biblijska morska neman, skupite hrabrost i prepustite joj se. Nećete se posle toga osećati bolje, štaviše, ali ćete na neki način ipak biti ispunjeni i zadovoljni. Bićete izazvani i uzdrmani. Isprovocirani. Umetnost vrlo često baš tako deluje.
A ''Levijatan'' je prava, ozbiljna umetnost, i to ona ruska, kod nas posebno obožavana. Istina, već vidim lokalne rusofile i one najortodoksnije pravoslavne vernike kako čupaju kose zbog ovog filma oko kojeg je kontroverza sve veća, kako se približava svečanost dodele Oskara. Pročitali ste verovatno političko saopštenje ministra kulture Putinove Rusije u kojoj se ''Levijatan'' proglašava anti-ruskim filmom čija se radnja ni na koji način nije mogla odigrati u današnjoj Rusiji, saopštenje koje bi bilo komično da nije toliko zlonamerno i podlo. Jer, ukoliko ''Levijatan'' dobije Oskara, onda će to biti samo zato što je Rusija predstavljena kao sumorna i mračna zemlja podrivena korupcijom i alkoholom, dakle američko maslo. A ako ga ne dobije, onda je to verovatno samo zato što je film ruski. Šteta je, nema šta, već počinjena.
Ali samo za idiote, naravno, jer je priča u ''Levijatanu'' ona koja je već ispričana za sva vremena.
Praktično ekranizacija starozavetne Knjige o Jovu - ne hvalim se, nikad nisam pročitao ovu knjigu (ni time se ne hvalim), već sam naknadno došao do tog saznanja - ona govori o univerzalnim pitanjima na koja odgovora i nema: ''Zašto bog dozvoljava zlo?'' ili ''Zašto nevini
pate?'' I ne samo to - ''Levijatan'' je nastao prema priči o jednom Amerikancu kojem se dogodila nepravda protiv koje se bori Nikolaj. Zvjagincev je njegovu priču samo izmestio u današnju ruralnu Rusiju. Naravno, pozabavio se i stanjem sopstvene nacije.
Mesto dešavanja je zabit neviđenih razmera. Već nam prvi kadrovi, dugački i nemi, kao kod Tarkovskog, otkrivaju kako je sve mrtvo u malom gradu na obali Barnecovog mora, dela Arktičkog okeana. Sumorni pejsaži bez ijednog drveta ili naznake bilo kakve iole bujnije vegetacije, napušteni i istruleli čamci i brodovi na obali mora, odsustvo ljudi na ulicama. U takvoj atmosferi saznajemo da Nikolaj sudskom odlukom ostaje bez svoje uboge zemlje i kućice koju će preuzeti lokalni tajkun i gradonačelnik, a i u privatnom životu mu sve ide kako ne treba.
Nikolaj je nesrećan i impulsivan - on ni 10 sekundi ne može da izdrži, a da ne plane i svoj bes ne iskali na najbližim iz svoje okoline. Sve to plus votka. Mnogo votke.
Najlakše je sada napisati i to kako je ovo univerzalna tema koja bi mogla de se smesti u bilo
koje vreme i na bilo koje mesto (verujte, može da se gleda i kao klasičan kaubojac u kojem veleposednici otimaju zemlju nemoćnim farmerima), ali nema potrebe ići tako daleko, jer od prvog do poslednjeg kadra sve neodoljivo podseća i na našu mikro sredinu i na našu surovu stvarnost - od same situacije, pa do likova kakvi su lokalni bahati političari i verski velikodostojnici sa jedne i obespravljeni narod s druge strane. I znam, opet zvučim patetično i stereotipno, ali izazivam sve koji sada kolutaju očima da ne povuku ovakvu paralelu.
Istina, očekivao sam potpuno drugačiji film. U vremenu kada je izraz remek-delo uveliko potrošen i definitivno previše korišćen pojam, ja nemam drugu reč kojom bih opisao svoj prvi i do sada jedni susret sa Zvjagincevim i njegovim kinematografskim debijem, filmom ''Povratak''.
Sećate se, nadam se, priče o ocu koji se nakon povratka posle 12 godina odsustva suočava se svoja dva sina koji ga jedva i pamte, ali za razliku od te intimne, tihe i hladne poetske lepote, ''Levijatan'' je dinamična priča sa mnogo likova i, čak, sa primesama humora, istina mračnog i gorkog. Ovaj film ima čak i takozvani ''plot twist'' na samom kraju, ali ne očekujte holivudski rasplet, nikako. Zaista nemam želju da bilo kome pokvarim užitak, ali možda sam i priželjkivao kraj kakav je zadesio Marvina Himejera, američkog auto-mehaničara koji je poslužio kao model za Nikolaja. Zvjagincev, ipak, ima svoju viziju sveta i bez obzira koliko ona bila pesismistična, teška i depresivna, teško je oteti se utisku da bi svaki drugačiji kraj bio puko šminkanje stvarnosti.
Mnogima s pravom nije nimalo bitno da li će ovaj ubitačan film prepun simbola zaista i dobiti Oskara, ali ukoliko ''Boyhood'' i ''Levijatan'' zaista budu dobili nagrade za najbolji američki i svetski film, onda će to biti ni politička ni bilo kakva na drugi način isprovocirana ili iznuđena odluka, već trijumf autorskog, umetničkog filma u najboljem smislu te reči. I to u vreme kada je ovakav film praktično proglašen mrtvim, barem u Americi.
Ja: ****1/2
Levijatan (2014)
Režija: Andrej Zvjagincev
Uloge: Aleksej Serebrjakov, Roman Nadianov
Distributer: Megakom
Kasnim. Dok sam se ja nakanio da odem u DKC da pogledam ''Levijatana'' i dok sam ga napisao, on je već nestao iz bioskopa. A pre toga je bio i na FAF-u. Bilo je, dakle, dosta vremena da ga pogledam i ja i vi. Ja sam iskoristio poslednji trenutak, a vi?
Naravno, pogrešili ste (ukoliko ste Beograđani i ako ste bili toliko lenji da se odvučete do centra grada), ako se ja pitam, ali bogu hvala na modernim vremenima pa je ''Levijatan'' i dalje udaljen od vas samo par klikova. A uostalom i ta kopija koja se vrtela po Beogradu valjda sada luta po Srbiji negde. Čisto da obratite pažnju. Ako se u vašem gradu pojavi ova biblijska morska neman, skupite hrabrost i prepustite joj se. Nećete se posle toga osećati bolje, štaviše, ali ćete na neki način ipak biti ispunjeni i zadovoljni. Bićete izazvani i uzdrmani. Isprovocirani. Umetnost vrlo često baš tako deluje.
A ''Levijatan'' je prava, ozbiljna umetnost, i to ona ruska, kod nas posebno obožavana. Istina, već vidim lokalne rusofile i one najortodoksnije pravoslavne vernike kako čupaju kose zbog ovog filma oko kojeg je kontroverza sve veća, kako se približava svečanost dodele Oskara. Pročitali ste verovatno političko saopštenje ministra kulture Putinove Rusije u kojoj se ''Levijatan'' proglašava anti-ruskim filmom čija se radnja ni na koji način nije mogla odigrati u današnjoj Rusiji, saopštenje koje bi bilo komično da nije toliko zlonamerno i podlo. Jer, ukoliko ''Levijatan'' dobije Oskara, onda će to biti samo zato što je Rusija predstavljena kao sumorna i mračna zemlja podrivena korupcijom i alkoholom, dakle američko maslo. A ako ga ne dobije, onda je to verovatno samo zato što je film ruski. Šteta je, nema šta, već počinjena.
Ali samo za idiote, naravno, jer je priča u ''Levijatanu'' ona koja je već ispričana za sva vremena.
Praktično ekranizacija starozavetne Knjige o Jovu - ne hvalim se, nikad nisam pročitao ovu knjigu (ni time se ne hvalim), već sam naknadno došao do tog saznanja - ona govori o univerzalnim pitanjima na koja odgovora i nema: ''Zašto bog dozvoljava zlo?'' ili ''Zašto nevini
pate?'' I ne samo to - ''Levijatan'' je nastao prema priči o jednom Amerikancu kojem se dogodila nepravda protiv koje se bori Nikolaj. Zvjagincev je njegovu priču samo izmestio u današnju ruralnu Rusiju. Naravno, pozabavio se i stanjem sopstvene nacije.
Mesto dešavanja je zabit neviđenih razmera. Već nam prvi kadrovi, dugački i nemi, kao kod Tarkovskog, otkrivaju kako je sve mrtvo u malom gradu na obali Barnecovog mora, dela Arktičkog okeana. Sumorni pejsaži bez ijednog drveta ili naznake bilo kakve iole bujnije vegetacije, napušteni i istruleli čamci i brodovi na obali mora, odsustvo ljudi na ulicama. U takvoj atmosferi saznajemo da Nikolaj sudskom odlukom ostaje bez svoje uboge zemlje i kućice koju će preuzeti lokalni tajkun i gradonačelnik, a i u privatnom životu mu sve ide kako ne treba.
Nikolaj je nesrećan i impulsivan - on ni 10 sekundi ne može da izdrži, a da ne plane i svoj bes ne iskali na najbližim iz svoje okoline. Sve to plus votka. Mnogo votke.
Najlakše je sada napisati i to kako je ovo univerzalna tema koja bi mogla de se smesti u bilo
koje vreme i na bilo koje mesto (verujte, može da se gleda i kao klasičan kaubojac u kojem veleposednici otimaju zemlju nemoćnim farmerima), ali nema potrebe ići tako daleko, jer od prvog do poslednjeg kadra sve neodoljivo podseća i na našu mikro sredinu i na našu surovu stvarnost - od same situacije, pa do likova kakvi su lokalni bahati političari i verski velikodostojnici sa jedne i obespravljeni narod s druge strane. I znam, opet zvučim patetično i stereotipno, ali izazivam sve koji sada kolutaju očima da ne povuku ovakvu paralelu.
Istina, očekivao sam potpuno drugačiji film. U vremenu kada je izraz remek-delo uveliko potrošen i definitivno previše korišćen pojam, ja nemam drugu reč kojom bih opisao svoj prvi i do sada jedni susret sa Zvjagincevim i njegovim kinematografskim debijem, filmom ''Povratak''.
Sećate se, nadam se, priče o ocu koji se nakon povratka posle 12 godina odsustva suočava se svoja dva sina koji ga jedva i pamte, ali za razliku od te intimne, tihe i hladne poetske lepote, ''Levijatan'' je dinamična priča sa mnogo likova i, čak, sa primesama humora, istina mračnog i gorkog. Ovaj film ima čak i takozvani ''plot twist'' na samom kraju, ali ne očekujte holivudski rasplet, nikako. Zaista nemam želju da bilo kome pokvarim užitak, ali možda sam i priželjkivao kraj kakav je zadesio Marvina Himejera, američkog auto-mehaničara koji je poslužio kao model za Nikolaja. Zvjagincev, ipak, ima svoju viziju sveta i bez obzira koliko ona bila pesismistična, teška i depresivna, teško je oteti se utisku da bi svaki drugačiji kraj bio puko šminkanje stvarnosti.
Mnogima s pravom nije nimalo bitno da li će ovaj ubitačan film prepun simbola zaista i dobiti Oskara, ali ukoliko ''Boyhood'' i ''Levijatan'' zaista budu dobili nagrade za najbolji američki i svetski film, onda će to biti ni politička ni bilo kakva na drugi način isprovocirana ili iznuđena odluka, već trijumf autorskog, umetničkog filma u najboljem smislu te reči. I to u vreme kada je ovakav film praktično proglašen mrtvim, barem u Americi.
Ja: ****1/2
