Fino sam se proveo na ovogodišnjem FEST-u. Ništa senzacionalno nisam video (osim jednog filma o kojem neću pisati danas i jednog o kojem hoću), ali nije bilo ni loše. Gledao sam 12 filmova, što je malo, naravno, ali neke sam namerno ostavio za regularne bioskopske projekcije.
Nisam se bavio ovim novouspostavljenim FEST-ovskim nagradama, niti me je interesovala uređivačka politika nove rukovodeće strukture. Nisam se obazirao ni na sve oronuliji centar Sava, ali nisam kročio ni u ostale dvorane u kojima su se vrteli filmovi. Neka ga FEST, ako ništa drugo, dobar je kao izgovor da nekoliko dana intenzivno gledam filmove.
Filmove sam birao isključivo po sopstvenom osećaju i iskustvu. Od 12 odgledanih, evo 6 najzanimljivijih. Ostalo sledi narednih nedelja.
DIVLJE PRIČE (Relatos salvajes)
Argentinski kandidat za Oskara je ne jedan, već 6 malih filmova smeštenih u okvir koji se može etiketirati sa triler-drama-komedija odrednicom, ali se slobodnije može definisati i kao film koji sasvim sigurno obožava Kventin Tarantino. U ovoj omnibus formi u kojoj filmovi nemaju nikakvu zajedničku tačku (OK, osveta je zajednički imenilac), priče koje je režirao Damijen Sifron uglavnom se bave običnim situacijama koje iznenada eskaliraju u nešto potpuno neočekivano i neobično. Po pravilu na urnebesan i maksimalno uzbudljiv način koje je rečima teško dočarati.
Tako u prvoj, najkraćoj, ali i najeksplozivnijoj priči (postavljena kao foršpica), svi putnici na jednom avionskom letu u ležernom razgovoru otkrivaju da taj let nipošto nije bezbedan, ali i da svi oni nisu u tom avionu slučajno. Sledi priča o dva vozača koji na pustom drumu ipak ne mogu tek tako da se mimoiđu i nastave svojim putem, baš kao što ni konobarica u praznom restoranu ne može da odluči kako da se ophodi prema jedinom gostu - inače krvniku sopstvene porodice.
Ovdašnja publika će se najlakše identifikovati sa inženjerom, stručnjakom za eksplozive, koji se nađe u konfliktu sa parking servisom i pauk službom.I tako dalje. Priče su na granici apsurda, naravno, ali deluju vrlo stvarno i živopisno, ma koliko bile otkačene i bizarne. Uostalom, već sam pomenuo Tarantina, zar ne? Kakogod, ova antologija koju krase vrhunski (a široj publici nepoznati) glumci i autorov dar za pripovedanje, od mene dobija apsolutnu preporuku.
MAPE DO ZVEZDA (Maps to the Stars)
Dejvid Kronenberg je ime koje nikada neću zaobići u bioskopu ili na filmskom festivalu, ali realno, godinama od njega i ne dobijam ništa što bi se moglo porediti sa onim ludim Kanađaninom od pre 25, 30, pa i više godina. ''Mape do zvezda'' ništa ne menjaju taj ''negativni'' trend - zaboravite dakle i na ''Muvu'' i ''Brood'', ili recimo one blizance što prave ginekološke sprave za žene mutante - ništa od toga, već se spremite za upoznavanje holivudskih selebritija, dekadentnih likova koji očajnički pokušavaju da prežive izopačene sudbine i isteraju sopstvene demone.
Upoznajte dakle porodicu Vajs. Džon Kuzak je terapeut koji se bavi isključivo selebriti klijentelom, dok njegova žena uglavnom gradi karijeru svog sina, 13-godišnjeg degenerika, inače takođe već ostvarenog holivudskog superstara. A tu je i njihova ćerka Agata, ožiljcima izrezbarena (i spolja i iznutra) devojka koja je tek izašla iz ''institucije''. Očekujte očekivano, ali ipak sa Kronenbergovim pečatom, istina prilično izbledelim. Nekada ubojiti borac, on više kao da nema dovoljno snage da svojim dobro odmerenim udarcima zaista nanese ozbiljnu štetu protivniku, pa tako publika strada kao neki kolateral. Srećom, bar je Džulijana Mur tu da nas uznese svojom pojavom.
'71
Uvek na FEST-u iskopam neki opasan engleski film, pa sam tako ovog puta nabasao na ovu istinitu priču o britanskom vojniku koji dobija zadatak da sa svojom jedinicom obezbedi istragu u sukobima iskidanom Belfastu. Broj iz naslova filma je i godina u kojoj se ova neverovatna priča odigrava, a ako bi ovom delu trebalo pronaći neki pandan iz sveta filma, onda bi to definitivno bio film Voltera Hila iz 1979, genijalni ''Ratnici podzemlja''. Sećate se ovog remek-dela u kojem Labud i njegovi drugari pokušavaju da se probiju kroz njujorške četvrti gonjeni od strane lokalnih bandi? E, pa u sličnoj je situaciji nesrećni Geri Huk, koji igrom slučaja ostaje odsečen od svoje jedinice, sam u Belfastu u kojem polako počinje da pada mrak. Njegov zadatak je da dočeka jutro, dok za njim u potragu kreću sve moguće i nemoguće frakcije Severne Irske - republikanci, katolici, protestanti, policajci, paramilitarci, civili, tajne službe i slični.
Rezultat je neverovatno napet film koji u sebi nosi, logično, snažnu anti-ratnu poruku. Rekoh već, tenzije su ogromne, a tek kad se sve završilo i kada sam mogao da odahnem, malo sam se posvetio i autorom ovog izuzetnog filma. I gle čuda, radi se o debitantu, Francuzu koji je u pečalbi u Engleskoj. Zove se Jan Demanž. Definitivno bi ga trebalo zapamtiti.
WILD (Divljina)
Film koji me je najviše razočarao od svega što sam video na ovogodišnjem FEST-u, više i od samog Kronenberga. U najavi je zvučao odlično - istinita priča o Čeril Strejd, ženi koja je hodala hiljadu milja kroz američko bespuće (Zapadna obala), ne bi li... hm... dovela u red svoj život.
Dakle, neka vrsta pročišćenja, iskupljenja. Ali svejedno, žena koja se sama probija kroz divljinu. Predivno snimljeno, spektakularni predeli, Ris Viterspun sa Oskar nominacijom, scenario Nika Hornbija. Baš sam navijao za ovaj film. Slično razočaranje sam doživeo i kod prethodnog filma Žana Marka Valea, reditelja ''Divljine''; mnogi su mi preporučivali ''Dallas Buyers Club'', ali osim Metjua Mekonahija, ja u njemu nisam uspeo da pronađem izvor fascinacije svih onih koji su ga toliko hvalili. ''Divljina'' nije ništa bolja, osim što u njoj nema ni Mekonahija. Štaviše, epizodna Lora Dern koja igra majku (u flešbeku) naše junakinje, u svojim retkim pojavljivanjima počistila je čuvenu plavušu, tek tako. Ne znam ni šta je Nik Hornbi radio na ovako dosadnom scenariju, ali raskošna fotografija i prizori pustinje Mohave i Sijera Nevade nisu bili dovoljni aduti koji bi me odvratili od udobnog dremanja u toploj dvorani.
RVANJE SA LUDILOM (Foxcatcher)
Samo u Americi mogu da se izrode ovako neverovatne sportske priče kao što je ova ispričana u ''Rvanju s ludilom''. Mnogo volim sport i smatram da ga odlično poznajem, ali ovu priču zaista nisam znao. A sumanuta je.
Braća Dejv i Mark Šulc, olimpijski i svetski šampioni u rvanju slobodnim stilom, pripremaju se za Olimpijske igre u Seulu, kada dobiju ponudu od multimilionera Džona du Ponta da se pridruže njegovom rvačkom kampu i tako pomognu Americi da osvoji nove medalje. Ovaj zanimljiv spoj proslavljenih sportista i najbogatije američke porodice (Du Pont hemijska
industrija) dovešće do neočekivanih, katastrofalnih rezultata. Pritom ne mislim na sportske rezultate.
Reditelj Benet Miler nam je već servirao jednu odličnu sportsko-biografsku priču - ''Moneyball'' sa Bredom Pitom i Džona Hilom se bavio bejzbolom - ali sada je otišao korak dalje i izabrao tragediju koja je potresla Ameriku, ali i ceo sportski svet. ''Rvanje s ludilom'' je pravi festivalski film, a o tome ne govori samo njegov uspeh na festivalu u Kanu i nominacije koje je dobio u samoj Americi, već je to vidljivo i na prvi pogled. Dugački kadrovi, zamišljeni pogledi protagonista, upečatljiva fotografija i sve što ide uz to. Ali nemojte ni slučajno da pomislite da se radi o dosadnom i razvučenom filmu, jer stepen uzbudljivosti na platnu nimalo ne zaostaje za uzbuđenjima koja sport i inače nosi sa sobom. Naravno, nemoguće je ne pomenuti i neverovatni podvig koji je načinio Stiv Karel (da, onaj Stiv Karel) u kreiranju du Pontovog lika. On je i najveći adut Milera u stvaranju atmosfere i priče koja je od događaja koji je mesecima punio naslovne strane tabloida, napravio ovako hladan, a ipak emotivan film. Nećete se dobro osećati nakon gledanja ovog rvanja, ali za umetnost vredi malo i propatiti.
Umalo da zaboravim - nije samo Stiv Karel, tu je u ulozi Marka Šulca i Čening Tejtum (da, onaj Čening Tejtum).
RITAM LUDILA (Whiplash)
I za kraj - najbolje na celom FEST-u, ako izuzmemo ono o čemu ćete čitati naredne nedelje. ''Ritam ludila'' balansira negde između sportskog i vojničkog filma. Ali je muzički, jer se bavi momkom koji očajnički pokušava da postane džez bubnjar, najbolji na svetu. Za tako nešto neophodna je jedna od najboljih škola za to (Šafer konzervatorijum), kao i učitelj maestro.
Endrju sve to i dobija, pa je sada samo na njemu da se dokaže i pokaže.
Ni reč više o zapletu i raspletu - ovo vam je sasvim dovoljno što se tiče sadržaja filma. Bubnjevi su u glavnoj ulozi (baš kao i u filmu o kojem ćete čitati naredne nedelje), i svako ko je makar jednom čuo kako to zvuči kada Badi Rič izvodi svoje prelaze imaće blistave kinematografske trenutke gledajući ovaj dragulj od filma.
A samo dan pre nego što sam i sam prisustvovao ''Ritmu ludila'', Džajls Piterson me je u svom BBC 6 subotnjem trosatnom programu upozorio o kakvom se čudesnom filmu ovde radi. Kao i obično, 100% je bio u pravu. I u ovom slučaju može da vam se desi, a skoro sigurno i hoće, da iz bioskopa izađete izmoreni i isceđeni od silnih napora i obrta koje film donosi. Uostalom, naslov filma vam to i nagoveštava - istina, ne ovaj naš, distibuterski, već originalni; whiplash je teška povreda kičme nastala usled naglog pokreta, sudara recimo.
''Ritam ludila'' je u stanju da pokrene diskusiju na mnoge teme, od surovosti koju mladi muzičari (sportisti, naučnici, umetnici...) mogu sami sebi da prirede ne bi li dosegli zamišljene visine, pa sve do dileme da li se do tih visina može stići SAMO fanatičnim radom i uopšte šta je sve potrebno za ostvarivanje najviših ciljeva.
Neretko, ''Ritam ludila'' je i horor film, ili triler, i to onaj sa neverovatnim obrtima, a u svakom slučaju nije samo film o džezu. Džej Kej Simons je krvavo zaradio i zaslužio svog sporednog Oskara za ovu ulogu, ali Damijen Šazel je još jedno rediteljsko ime koje bi trebalo zapamtiti sa ovog FEST-a. Šazel je tek pre nekoliko nedelja napunio 30 godina, a te godine i ovaj film ga definitivno čine velikom nadom američkog i svetskog filma. Tu nema dileme.
Bio je FEST... (RECENZIJA)
Miško Bilbija se nagledao filmova na ovogodišnjem FEST-u. I probrao je za vas ostvarenja koja ne bi trebalo zaobići. A i pojedina koja bi trebalo...
Fino sam se proveo na ovogodišnjem FEST-u. Ništa senzacionalno nisam video (osim jednog filma o kojem neću pisati danas i jednog o kojem hoću), ali nije bilo ni loše. Gledao sam 12 filmova, što je malo, naravno, ali neke sam namerno ostavio za regularne bioskopske projekcije.
Nisam se bavio ovim novouspostavljenim FEST-ovskim nagradama, niti me je interesovala uređivačka politika nove rukovodeće strukture. Nisam se obazirao ni na sve oronuliji centar Sava, ali nisam kročio ni u ostale dvorane u kojima su se vrteli filmovi. Neka ga FEST, ako ništa drugo, dobar je kao izgovor da nekoliko dana intenzivno gledam filmove.
Filmove sam birao isključivo po sopstvenom osećaju i iskustvu. Od 12 odgledanih, evo 6 najzanimljivijih. Ostalo sledi narednih nedelja.
DIVLJE PRIČE (Relatos salvajes)
Argentinski kandidat za Oskara je ne jedan, već 6 malih filmova smeštenih u okvir koji se može etiketirati sa triler-drama-komedija odrednicom, ali se slobodnije može definisati i kao film koji sasvim sigurno obožava Kventin Tarantino. U ovoj omnibus formi u kojoj filmovi nemaju nikakvu zajedničku tačku (OK, osveta je zajednički imenilac), priče koje je režirao Damijen Sifron uglavnom se bave običnim situacijama koje iznenada eskaliraju u nešto potpuno neočekivano i neobično. Po pravilu na urnebesan i maksimalno uzbudljiv način koje je rečima teško dočarati.
Tako u prvoj, najkraćoj, ali i najeksplozivnijoj priči (postavljena kao foršpica), svi putnici na jednom avionskom letu u ležernom razgovoru otkrivaju da taj let nipošto nije bezbedan, ali i da svi oni nisu u tom avionu slučajno. Sledi priča o dva vozača koji na pustom drumu ipak ne mogu tek tako da se mimoiđu i nastave svojim putem, baš kao što ni konobarica u praznom restoranu ne može da odluči kako da se ophodi prema jedinom gostu - inače krvniku sopstvene porodice.
Ovdašnja publika će se najlakše identifikovati sa inženjerom, stručnjakom za eksplozive, koji se nađe u konfliktu sa parking servisom i pauk službom.I tako dalje. Priče su na granici apsurda, naravno, ali deluju vrlo stvarno i živopisno, ma koliko bile otkačene i bizarne. Uostalom, već sam pomenuo Tarantina, zar ne? Kakogod, ova antologija koju krase vrhunski (a široj publici nepoznati) glumci i autorov dar za pripovedanje, od mene dobija apsolutnu preporuku.
MAPE DO ZVEZDA (Maps to the Stars)
Dejvid Kronenberg je ime koje nikada neću zaobići u bioskopu ili na filmskom festivalu, ali realno, godinama od njega i ne dobijam ništa što bi se moglo porediti sa onim ludim Kanađaninom od pre 25, 30, pa i više godina. ''Mape do zvezda'' ništa ne menjaju taj ''negativni'' trend - zaboravite dakle i na ''Muvu'' i ''Brood'', ili recimo one blizance što prave ginekološke sprave za žene mutante - ništa od toga, već se spremite za upoznavanje holivudskih selebritija, dekadentnih likova koji očajnički pokušavaju da prežive izopačene sudbine i isteraju sopstvene demone.
Upoznajte dakle porodicu Vajs. Džon Kuzak je terapeut koji se bavi isključivo selebriti klijentelom, dok njegova žena uglavnom gradi karijeru svog sina, 13-godišnjeg degenerika, inače takođe već ostvarenog holivudskog superstara. A tu je i njihova ćerka Agata, ožiljcima izrezbarena (i spolja i iznutra) devojka koja je tek izašla iz ''institucije''. Očekujte očekivano, ali ipak sa Kronenbergovim pečatom, istina prilično izbledelim. Nekada ubojiti borac, on više kao da nema dovoljno snage da svojim dobro odmerenim udarcima zaista nanese ozbiljnu štetu protivniku, pa tako publika strada kao neki kolateral. Srećom, bar je Džulijana Mur tu da nas uznese svojom pojavom.
'71
Uvek na FEST-u iskopam neki opasan engleski film, pa sam tako ovog puta nabasao na ovu istinitu priču o britanskom vojniku koji dobija zadatak da sa svojom jedinicom obezbedi istragu u sukobima iskidanom Belfastu. Broj iz naslova filma je i godina u kojoj se ova neverovatna priča odigrava, a ako bi ovom delu trebalo pronaći neki pandan iz sveta filma, onda bi to definitivno bio film Voltera Hila iz 1979, genijalni ''Ratnici podzemlja''. Sećate se ovog remek-dela u kojem Labud i njegovi drugari pokušavaju da se probiju kroz njujorške četvrti gonjeni od strane lokalnih bandi? E, pa u sličnoj je situaciji nesrećni Geri Huk, koji igrom slučaja ostaje odsečen od svoje jedinice, sam u Belfastu u kojem polako počinje da pada mrak. Njegov zadatak je da dočeka jutro, dok za njim u potragu kreću sve moguće i nemoguće frakcije Severne Irske - republikanci, katolici, protestanti, policajci, paramilitarci, civili, tajne službe i slični.
Rezultat je neverovatno napet film koji u sebi nosi, logično, snažnu anti-ratnu poruku. Rekoh već, tenzije su ogromne, a tek kad se sve završilo i kada sam mogao da odahnem, malo sam se posvetio i autorom ovog izuzetnog filma. I gle čuda, radi se o debitantu, Francuzu koji je u pečalbi u Engleskoj. Zove se Jan Demanž. Definitivno bi ga trebalo zapamtiti.
WILD (Divljina)
Film koji me je najviše razočarao od svega što sam video na ovogodišnjem FEST-u, više i od samog Kronenberga. U najavi je zvučao odlično - istinita priča o Čeril Strejd, ženi koja je hodala hiljadu milja kroz američko bespuće (Zapadna obala), ne bi li... hm... dovela u red svoj život.
Dakle, neka vrsta pročišćenja, iskupljenja. Ali svejedno, žena koja se sama probija kroz divljinu. Predivno snimljeno, spektakularni predeli, Ris Viterspun sa Oskar nominacijom, scenario Nika Hornbija. Baš sam navijao za ovaj film. Slično razočaranje sam doživeo i kod prethodnog filma Žana Marka Valea, reditelja ''Divljine''; mnogi su mi preporučivali ''Dallas Buyers Club'', ali osim Metjua Mekonahija, ja u njemu nisam uspeo da pronađem izvor fascinacije svih onih koji su ga toliko hvalili. ''Divljina'' nije ništa bolja, osim što u njoj nema ni Mekonahija. Štaviše, epizodna Lora Dern koja igra majku (u flešbeku) naše junakinje, u svojim retkim pojavljivanjima počistila je čuvenu plavušu, tek tako. Ne znam ni šta je Nik Hornbi radio na ovako dosadnom scenariju, ali raskošna fotografija i prizori pustinje Mohave i Sijera Nevade nisu bili dovoljni aduti koji bi me odvratili od udobnog dremanja u toploj dvorani.
RVANJE SA LUDILOM (Foxcatcher)
Samo u Americi mogu da se izrode ovako neverovatne sportske priče kao što je ova ispričana u ''Rvanju s ludilom''. Mnogo volim sport i smatram da ga odlično poznajem, ali ovu priču zaista nisam znao. A sumanuta je.
Braća Dejv i Mark Šulc, olimpijski i svetski šampioni u rvanju slobodnim stilom, pripremaju se za Olimpijske igre u Seulu, kada dobiju ponudu od multimilionera Džona du Ponta da se pridruže njegovom rvačkom kampu i tako pomognu Americi da osvoji nove medalje. Ovaj zanimljiv spoj proslavljenih sportista i najbogatije američke porodice (Du Pont hemijska
industrija) dovešće do neočekivanih, katastrofalnih rezultata. Pritom ne mislim na sportske rezultate.
Reditelj Benet Miler nam je već servirao jednu odličnu sportsko-biografsku priču - ''Moneyball'' sa Bredom Pitom i Džona Hilom se bavio bejzbolom - ali sada je otišao korak dalje i izabrao tragediju koja je potresla Ameriku, ali i ceo sportski svet. ''Rvanje s ludilom'' je pravi festivalski film, a o tome ne govori samo njegov uspeh na festivalu u Kanu i nominacije koje je dobio u samoj Americi, već je to vidljivo i na prvi pogled. Dugački kadrovi, zamišljeni pogledi protagonista, upečatljiva fotografija i sve što ide uz to. Ali nemojte ni slučajno da pomislite da se radi o dosadnom i razvučenom filmu, jer stepen uzbudljivosti na platnu nimalo ne zaostaje za uzbuđenjima koja sport i inače nosi sa sobom. Naravno, nemoguće je ne pomenuti i neverovatni podvig koji je načinio Stiv Karel (da, onaj Stiv Karel) u kreiranju du Pontovog lika. On je i najveći adut Milera u stvaranju atmosfere i priče koja je od događaja koji je mesecima punio naslovne strane tabloida, napravio ovako hladan, a ipak emotivan film. Nećete se dobro osećati nakon gledanja ovog rvanja, ali za umetnost vredi malo i propatiti.
Umalo da zaboravim - nije samo Stiv Karel, tu je u ulozi Marka Šulca i Čening Tejtum (da, onaj Čening Tejtum).
RITAM LUDILA (Whiplash)
I za kraj - najbolje na celom FEST-u, ako izuzmemo ono o čemu ćete čitati naredne nedelje. ''Ritam ludila'' balansira negde između sportskog i vojničkog filma. Ali je muzički, jer se bavi momkom koji očajnički pokušava da postane džez bubnjar, najbolji na svetu. Za tako nešto neophodna je jedna od najboljih škola za to (Šafer konzervatorijum), kao i učitelj maestro.
Endrju sve to i dobija, pa je sada samo na njemu da se dokaže i pokaže.
Ni reč više o zapletu i raspletu - ovo vam je sasvim dovoljno što se tiče sadržaja filma. Bubnjevi su u glavnoj ulozi (baš kao i u filmu o kojem ćete čitati naredne nedelje), i svako ko je makar jednom čuo kako to zvuči kada Badi Rič izvodi svoje prelaze imaće blistave kinematografske trenutke gledajući ovaj dragulj od filma.
A samo dan pre nego što sam i sam prisustvovao ''Ritmu ludila'', Džajls Piterson me je u svom BBC 6 subotnjem trosatnom programu upozorio o kakvom se čudesnom filmu ovde radi. Kao i obično, 100% je bio u pravu. I u ovom slučaju može da vam se desi, a skoro sigurno i hoće, da iz bioskopa izađete izmoreni i isceđeni od silnih napora i obrta koje film donosi. Uostalom, naslov filma vam to i nagoveštava - istina, ne ovaj naš, distibuterski, već originalni; whiplash je teška povreda kičme nastala usled naglog pokreta, sudara recimo.
''Ritam ludila'' je u stanju da pokrene diskusiju na mnoge teme, od surovosti koju mladi muzičari (sportisti, naučnici, umetnici...) mogu sami sebi da prirede ne bi li dosegli zamišljene visine, pa sve do dileme da li se do tih visina može stići SAMO fanatičnim radom i uopšte šta je sve potrebno za ostvarivanje najviših ciljeva.
Neretko, ''Ritam ludila'' je i horor film, ili triler, i to onaj sa neverovatnim obrtima, a u svakom slučaju nije samo film o džezu. Džej Kej Simons je krvavo zaradio i zaslužio svog sporednog Oskara za ovu ulogu, ali Damijen Šazel je još jedno rediteljsko ime koje bi trebalo zapamtiti sa ovog FEST-a. Šazel je tek pre nekoliko nedelja napunio 30 godina, a te godine i ovaj film ga definitivno čine velikom nadom američkog i svetskog filma. Tu nema dileme.
Fino sam se proveo na ovogodišnjem FEST-u. Ništa senzacionalno nisam video (osim jednog filma o kojem neću pisati danas i jednog o kojem hoću), ali nije bilo ni loše. Gledao sam 12 filmova, što je malo, naravno, ali neke sam namerno ostavio za regularne bioskopske projekcije.
Nisam se bavio ovim novouspostavljenim FEST-ovskim nagradama, niti me je interesovala uređivačka politika nove rukovodeće strukture. Nisam se obazirao ni na sve oronuliji centar Sava, ali nisam kročio ni u ostale dvorane u kojima su se vrteli filmovi. Neka ga FEST, ako ništa drugo, dobar je kao izgovor da nekoliko dana intenzivno gledam filmove.
Filmove sam birao isključivo po sopstvenom osećaju i iskustvu. Od 12 odgledanih, evo 6 najzanimljivijih. Ostalo sledi narednih nedelja.
DIVLJE PRIČE (Relatos salvajes)
Argentinski kandidat za Oskara je ne jedan, već 6 malih filmova smeštenih u okvir koji se može etiketirati sa triler-drama-komedija odrednicom, ali se slobodnije može definisati i kao film koji sasvim sigurno obožava Kventin Tarantino. U ovoj omnibus formi u kojoj filmovi nemaju nikakvu zajedničku tačku (OK, osveta je zajednički imenilac), priče koje je režirao Damijen Sifron uglavnom se bave običnim situacijama koje iznenada eskaliraju u nešto potpuno neočekivano i neobično. Po pravilu na urnebesan i maksimalno uzbudljiv način koje je rečima teško dočarati.
Tako u prvoj, najkraćoj, ali i najeksplozivnijoj priči (postavljena kao foršpica), svi putnici na jednom avionskom letu u ležernom razgovoru otkrivaju da taj let nipošto nije bezbedan, ali i da svi oni nisu u tom avionu slučajno. Sledi priča o dva vozača koji na pustom drumu ipak ne mogu tek tako da se mimoiđu i nastave svojim putem, baš kao što ni konobarica u praznom restoranu ne može da odluči kako da se ophodi prema jedinom gostu - inače krvniku sopstvene porodice.
Ovdašnja publika će se najlakše identifikovati sa inženjerom, stručnjakom za eksplozive, koji se nađe u konfliktu sa parking servisom i pauk službom.I tako dalje. Priče su na granici apsurda, naravno, ali deluju vrlo stvarno i živopisno, ma koliko bile otkačene i bizarne. Uostalom, već sam pomenuo Tarantina, zar ne? Kakogod, ova antologija koju krase vrhunski (a široj publici nepoznati) glumci i autorov dar za pripovedanje, od mene dobija apsolutnu preporuku.
MAPE DO ZVEZDA (Maps to the Stars)
Dejvid Kronenberg je ime koje nikada neću zaobići u bioskopu ili na filmskom festivalu, ali realno, godinama od njega i ne dobijam ništa što bi se moglo porediti sa onim ludim Kanađaninom od pre 25, 30, pa i više godina. ''Mape do zvezda'' ništa ne menjaju taj ''negativni'' trend - zaboravite dakle i na ''Muvu'' i ''Brood'', ili recimo one blizance što prave ginekološke sprave za žene mutante - ništa od toga, već se spremite za upoznavanje holivudskih selebritija, dekadentnih likova koji očajnički pokušavaju da prežive izopačene sudbine i isteraju sopstvene demone.
Upoznajte dakle porodicu Vajs. Džon Kuzak je terapeut koji se bavi isključivo selebriti klijentelom, dok njegova žena uglavnom gradi karijeru svog sina, 13-godišnjeg degenerika, inače takođe već ostvarenog holivudskog superstara. A tu je i njihova ćerka Agata, ožiljcima izrezbarena (i spolja i iznutra) devojka koja je tek izašla iz ''institucije''. Očekujte očekivano, ali ipak sa Kronenbergovim pečatom, istina prilično izbledelim. Nekada ubojiti borac, on više kao da nema dovoljno snage da svojim dobro odmerenim udarcima zaista nanese ozbiljnu štetu protivniku, pa tako publika strada kao neki kolateral. Srećom, bar je Džulijana Mur tu da nas uznese svojom pojavom.
'71
Uvek na FEST-u iskopam neki opasan engleski film, pa sam tako ovog puta nabasao na ovu istinitu priču o britanskom vojniku koji dobija zadatak da sa svojom jedinicom obezbedi istragu u sukobima iskidanom Belfastu. Broj iz naslova filma je i godina u kojoj se ova neverovatna priča odigrava, a ako bi ovom delu trebalo pronaći neki pandan iz sveta filma, onda bi to definitivno bio film Voltera Hila iz 1979, genijalni ''Ratnici podzemlja''. Sećate se ovog remek-dela u kojem Labud i njegovi drugari pokušavaju da se probiju kroz njujorške četvrti gonjeni od strane lokalnih bandi? E, pa u sličnoj je situaciji nesrećni Geri Huk, koji igrom slučaja ostaje odsečen od svoje jedinice, sam u Belfastu u kojem polako počinje da pada mrak. Njegov zadatak je da dočeka jutro, dok za njim u potragu kreću sve moguće i nemoguće frakcije Severne Irske - republikanci, katolici, protestanti, policajci, paramilitarci, civili, tajne službe i slični.
Rezultat je neverovatno napet film koji u sebi nosi, logično, snažnu anti-ratnu poruku. Rekoh već, tenzije su ogromne, a tek kad se sve završilo i kada sam mogao da odahnem, malo sam se posvetio i autorom ovog izuzetnog filma. I gle čuda, radi se o debitantu, Francuzu koji je u pečalbi u Engleskoj. Zove se Jan Demanž. Definitivno bi ga trebalo zapamtiti.
WILD (Divljina)
Film koji me je najviše razočarao od svega što sam video na ovogodišnjem FEST-u, više i od samog Kronenberga. U najavi je zvučao odlično - istinita priča o Čeril Strejd, ženi koja je hodala hiljadu milja kroz američko bespuće (Zapadna obala), ne bi li... hm... dovela u red svoj život.
Dakle, neka vrsta pročišćenja, iskupljenja. Ali svejedno, žena koja se sama probija kroz divljinu. Predivno snimljeno, spektakularni predeli, Ris Viterspun sa Oskar nominacijom, scenario Nika Hornbija. Baš sam navijao za ovaj film. Slično razočaranje sam doživeo i kod prethodnog filma Žana Marka Valea, reditelja ''Divljine''; mnogi su mi preporučivali ''Dallas Buyers Club'', ali osim Metjua Mekonahija, ja u njemu nisam uspeo da pronađem izvor fascinacije svih onih koji su ga toliko hvalili. ''Divljina'' nije ništa bolja, osim što u njoj nema ni Mekonahija. Štaviše, epizodna Lora Dern koja igra majku (u flešbeku) naše junakinje, u svojim retkim pojavljivanjima počistila je čuvenu plavušu, tek tako. Ne znam ni šta je Nik Hornbi radio na ovako dosadnom scenariju, ali raskošna fotografija i prizori pustinje Mohave i Sijera Nevade nisu bili dovoljni aduti koji bi me odvratili od udobnog dremanja u toploj dvorani.
RVANJE SA LUDILOM (Foxcatcher)
Samo u Americi mogu da se izrode ovako neverovatne sportske priče kao što je ova ispričana u ''Rvanju s ludilom''. Mnogo volim sport i smatram da ga odlično poznajem, ali ovu priču zaista nisam znao. A sumanuta je.
Braća Dejv i Mark Šulc, olimpijski i svetski šampioni u rvanju slobodnim stilom, pripremaju se za Olimpijske igre u Seulu, kada dobiju ponudu od multimilionera Džona du Ponta da se pridruže njegovom rvačkom kampu i tako pomognu Americi da osvoji nove medalje. Ovaj zanimljiv spoj proslavljenih sportista i najbogatije američke porodice (Du Pont hemijska
industrija) dovešće do neočekivanih, katastrofalnih rezultata. Pritom ne mislim na sportske rezultate.
Reditelj Benet Miler nam je već servirao jednu odličnu sportsko-biografsku priču - ''Moneyball'' sa Bredom Pitom i Džona Hilom se bavio bejzbolom - ali sada je otišao korak dalje i izabrao tragediju koja je potresla Ameriku, ali i ceo sportski svet. ''Rvanje s ludilom'' je pravi festivalski film, a o tome ne govori samo njegov uspeh na festivalu u Kanu i nominacije koje je dobio u samoj Americi, već je to vidljivo i na prvi pogled. Dugački kadrovi, zamišljeni pogledi protagonista, upečatljiva fotografija i sve što ide uz to. Ali nemojte ni slučajno da pomislite da se radi o dosadnom i razvučenom filmu, jer stepen uzbudljivosti na platnu nimalo ne zaostaje za uzbuđenjima koja sport i inače nosi sa sobom. Naravno, nemoguće je ne pomenuti i neverovatni podvig koji je načinio Stiv Karel (da, onaj Stiv Karel) u kreiranju du Pontovog lika. On je i najveći adut Milera u stvaranju atmosfere i priče koja je od događaja koji je mesecima punio naslovne strane tabloida, napravio ovako hladan, a ipak emotivan film. Nećete se dobro osećati nakon gledanja ovog rvanja, ali za umetnost vredi malo i propatiti.
Umalo da zaboravim - nije samo Stiv Karel, tu je u ulozi Marka Šulca i Čening Tejtum (da, onaj Čening Tejtum).
RITAM LUDILA (Whiplash)
I za kraj - najbolje na celom FEST-u, ako izuzmemo ono o čemu ćete čitati naredne nedelje. ''Ritam ludila'' balansira negde između sportskog i vojničkog filma. Ali je muzički, jer se bavi momkom koji očajnički pokušava da postane džez bubnjar, najbolji na svetu. Za tako nešto neophodna je jedna od najboljih škola za to (Šafer konzervatorijum), kao i učitelj maestro.
Endrju sve to i dobija, pa je sada samo na njemu da se dokaže i pokaže.
Ni reč više o zapletu i raspletu - ovo vam je sasvim dovoljno što se tiče sadržaja filma. Bubnjevi su u glavnoj ulozi (baš kao i u filmu o kojem ćete čitati naredne nedelje), i svako ko je makar jednom čuo kako to zvuči kada Badi Rič izvodi svoje prelaze imaće blistave kinematografske trenutke gledajući ovaj dragulj od filma.
A samo dan pre nego što sam i sam prisustvovao ''Ritmu ludila'', Džajls Piterson me je u svom BBC 6 subotnjem trosatnom programu upozorio o kakvom se čudesnom filmu ovde radi. Kao i obično, 100% je bio u pravu. I u ovom slučaju može da vam se desi, a skoro sigurno i hoće, da iz bioskopa izađete izmoreni i isceđeni od silnih napora i obrta koje film donosi. Uostalom, naslov filma vam to i nagoveštava - istina, ne ovaj naš, distibuterski, već originalni; whiplash je teška povreda kičme nastala usled naglog pokreta, sudara recimo.
''Ritam ludila'' je u stanju da pokrene diskusiju na mnoge teme, od surovosti koju mladi muzičari (sportisti, naučnici, umetnici...) mogu sami sebi da prirede ne bi li dosegli zamišljene visine, pa sve do dileme da li se do tih visina može stići SAMO fanatičnim radom i uopšte šta je sve potrebno za ostvarivanje najviših ciljeva.
Neretko, ''Ritam ludila'' je i horor film, ili triler, i to onaj sa neverovatnim obrtima, a u svakom slučaju nije samo film o džezu. Džej Kej Simons je krvavo zaradio i zaslužio svog sporednog Oskara za ovu ulogu, ali Damijen Šazel je još jedno rediteljsko ime koje bi trebalo zapamtiti sa ovog FEST-a. Šazel je tek pre nekoliko nedelja napunio 30 godina, a te godine i ovaj film ga definitivno čine velikom nadom američkog i svetskog filma. Tu nema dileme.
