ŠIFRA U.N.C.L.E. (FILMSKA RECENZIJA)

The Man From U.N.C.L.E. (2015)

Distributer: Blitz

Verovatno ste i sami primetili i na velikim i malim ekranima najnoviju trendovsku eksploziju špijunskih filmova i serija. Kao i obično, ima i dobrih (The Americans, Kingsman...) i loših. Ima i ovih hibridnih, sa malo šale i komike i nešto špijunskog zapleta. U stvari, ima ih toliko da sam svesno počeo da ih propuštam i ignorišem. Ovaj najnoviji ipak nisam – priznajem, privukli su me naslov (pre svega zbog toga šta sve taj naslov znači u istoriji televizije) i reditelj. Ipak taj Gaj Riči i dalje ima neki kredit zahvaljujući svom debiju (''Čađave dvocevke'', a kasnije i ''Snatch''), mada je sve što je potom sledilo ipak bilo za zaborav. Ali ajde, Šerloci su bili makar zabavni, a sve što zaista krasi filmove Gaja Ričija, moglo je savršeno da se uklopi i u ovu špijunsku izmišljotinu iz 60-ih godina, iako on nije bio ni rođen kada je originalni Uncle žario i palio američkim TV ekranima. Na kraju, sve što je možda nekada i bio trejdmark ovog engleskog reditelja, ispalo je kao najslabija karika u ovom lancu promašaja pod imenom ''Šifra U.N.C.L.E.''.

Robert Von i Dejvid Mekalum su bili originalni junaci televizijske verzije, serije koja se po mom saznanju nikada nije vrtela na ovdašnjim televizijama. Mislim da sam prilikom jednog boravka u Americi, na dnevnoj, repriznoj televiziji, uspeo da uhvatim par epizoda ovog popularnog serijala, ali nikakva impresija nije ostala od toga. Prilično sam se, dakle, neopterećen uputio u svoj bioskop smešten na nekoliko metara od mora, na jedinom jadranskom ostrvu sa digitalnim projektorom. (Kratka crtica i za sve one uzbuđene zbog ove naše lokalne hladnoratovske faze – sve je savršeno na ovom mom hrvatskom otoku. Beograđani, Novosađani i Nišlije u savršenom skladu sa Dalmatincima i Zagrepčanima, tamani se sveža riba, boća se i uživa u pošipu bez obzira na sve, a lokalnim konobarima se i dalje brk smeši svaki put kad čuju ekavicu u svojoj konobi.)

U stvari, čak ni slab film nije bio u stanju da ozbiljno poremeti ostrvsku opuštenost i idilu. Po završetku projekcije, svi su se ipak trudili da pronađu onu lepšu stranu filma, mada to nije bio nimalo lak zadatak.

Pre svega, priča je užasno tanka: u sred hladnoratovske podele, pojavljuje se opasnost po obe strane u tom sukobu – i Sovjeti i Amerikanci su užasnuti mogućnošću da se ostaci nacističkih snaga naoružaju nuklearnim projektilom, pa u svrhu prevencije takvog scenarija odlučuju da upare svoje najbolje snage na tom zadatku. Zapad predstavlja nekadašnji lopov, a sada CIA agent Napoleon Solo (Henri Kavil, poznatiji i kao Supermen), dok je zastupnik Istoka KGB operativac Ilja Kurjakin (Armi Hamer). Da sve bude uzbudljivije i, kao, seksi, tu je i Gabi Teler (Ališa Vikander), ćerka naci naučnika koja će ovom tandemu pomoći da spasu svet nekog novog Rajha ili već nekog sličnog užasa. Posle kratke epizode u Berlinu, trio kreće za Rim gde ih prerušene, čekaju uzbudljive avanture na putu ka srećnom kraju.

Ništa posebno, jel' da, ali dobro, nije se ni očekivao neki lekareovski zaplet u kojem će glava boleti od dvostrukih špijuna i šifrovanih tajni. Od početka je jasno da je ovo ništa drugo do lagana komedija sa nimalo zahtevnim narativom i atraktivnim izgledom. Stil pre svega, ali hej, šta bi sa ostalim filmskim elementima?

Okej, dizajn filma je spektakularan, penušav i u većem delu zaista neodoljiv. Svaki kadar je pravi ukras: uvek je tu neki uglancani Ćinkvećento da promakne u pozadini, Vespe zuje na sve strane, Sitroenov kombi je ''to die for'', kostimi su za apsolutno divljenje, špijunski gedžeti, ali i obični tranzistori, satovi, telefoni bude nostalgiju čak i kod onih koji se tih vremena i ne sećaju, a o sportskim Maseratijima i Lambordžinijima (da, sa dž) da i ne pričam.

Tu su zatim i lokacije, neka perverzna ostrva i jezera, ali i tradicionalne rimske atrakcije, stepenice, fontane i slično. Divota, stvarno. Tu je onda i muzika, opet genijalna, bilo da su to originalni tjunovi Danijela Pembertona ili razne kancone Luiđija Tenca i Luija Prime i standardi Roberte Flek i Nine Simon. Top of the game, nema šta.

Ali da su takve stvari presudne, istorija kinematografije bi bila potpuno drugačija. Stil je važan, ali valjda ima tu i nekih drugih elemenata. Da je samo do mode i muzike, jedna coffee table monografija i CD sa muzikom iz tog vremena bi bili dovoljni za vas ispune setom i da vas podsete na krasotu i bezbrižnost tog vremena. Kome je to bitno, naravno.

Ono što je meni bitno kada odem u bioskop, u ovom filmu se nije desilo. Da ovde ništa neće funkcionisati kako treba, jasno je bilo već po završetku, ponovo sjajno dizajnirane, špice. Već prvi susret sa glavnim glumcima, usiljenim dijalozima i krutim replikama, govori da će odnose između likova biti neprijatno čak i gledati, a kamoli se uživeti u njih. Ni limunada od zapleta tu ništa ne pomaže, ali nedostatak onih stvari po kojima je Riči nekada bio baš prepoznatljiv, najveće je razočaranje od svega. Totalni nedostatak tempa i odsustvo humora ne mogu da spasu ni tek ponekada kreativna montaža ili ukrasi poput split skrinova koji više funkcionišu kao dodatak dizajnu nego kao dramaturška alatka. Nedovoljno čak i za lagani letnji film.

Osvetljen mnoštvom tehnoloških trikova, ali staromodan u pokušaju, ''U.N.C.L.E.'' jedva da je i šarmantan. Ako su veličanstveni kostimi i bizarni okviri za naočare jedina stvar koja će vam naterati osmeh na lice tokom dva sata mučenja koje ća vam podariti ova projekcija, onda je sve valjda jasno. Lično, već na pola filma, iz očaja sam u sebi počeo da pevušim Terensovu i Filipovu "Uncle fucker" pesmu iz South Park-a – toliko sam bio smoren i iznerviran ovom Uncle dosadom.

Uostalom, sećate li se one šokantno loše filmske verzije još jedne špijunske TV serije ''The Avengers'' sa Ralfom Fajnsom, Šonom Konerijem i Umom Turman? Ili onog blagog užasa pod imenom ''Svetac'' sa Valom Kilmerom, još jednog pokušaja da se špijunska televizija prikaže na velikom platnu? E, pa možda ''Šifra U.N.C.L.E.'' nije tolika katastrofa kao ova dva pomenuta britanska primera, ali nije ni neki bog zna kakav korak napred. Svakako je signal da bi holivudski producenti mogli da se manu ove reciklaže i da se koncentrišu na neke originalnije sadržaje. Čak i poslednja ''Nemoguća misija'' u odnosu na ovo izgleda kao spektakularan bisokopski provod.

U međuvremenu, kada već govorimo o špijunima i Britancima, moraćemo ipak da sačekamo novog Bonda. Džemsa Bonda.

Ja: **

The Man From U.N.C.L.E. (2015)

Distributer: Blitz

Verovatno ste i sami primetili i na velikim i malim ekranima najnoviju trendovsku eksploziju špijunskih filmova i serija. Kao i obično, ima i dobrih (The Americans, Kingsman...) i loših. Ima i ovih hibridnih, sa malo šale i komike i nešto špijunskog zapleta. U stvari, ima ih toliko da sam svesno počeo da ih propuštam i ignorišem. Ovaj najnoviji ipak nisam – priznajem, privukli su me naslov (pre svega zbog toga šta sve taj naslov znači u istoriji televizije) i reditelj. Ipak taj Gaj Riči i dalje ima neki kredit zahvaljujući svom debiju (''Čađave dvocevke'', a kasnije i ''Snatch''), mada je sve što je potom sledilo ipak bilo za zaborav. Ali ajde, Šerloci su bili makar zabavni, a sve što zaista krasi filmove Gaja Ričija, moglo je savršeno da se uklopi i u ovu špijunsku izmišljotinu iz 60-ih godina, iako on nije bio ni rođen kada je originalni Uncle žario i palio američkim TV ekranima. Na kraju, sve što je možda nekada i bio trejdmark ovog engleskog reditelja, ispalo je kao najslabija karika u ovom lancu promašaja pod imenom ''Šifra U.N.C.L.E.''.

Robert Von i Dejvid Mekalum su bili originalni junaci televizijske verzije, serije koja se po mom saznanju nikada nije vrtela na ovdašnjim televizijama. Mislim da sam prilikom jednog boravka u Americi, na dnevnoj, repriznoj televiziji, uspeo da uhvatim par epizoda ovog popularnog serijala, ali nikakva impresija nije ostala od toga. Prilično sam se, dakle, neopterećen uputio u svoj bioskop smešten na nekoliko metara od mora, na jedinom jadranskom ostrvu sa digitalnim projektorom. (Kratka crtica i za sve one uzbuđene zbog ove naše lokalne hladnoratovske faze – sve je savršeno na ovom mom hrvatskom otoku. Beograđani, Novosađani i Nišlije u savršenom skladu sa Dalmatincima i Zagrepčanima, tamani se sveža riba, boća se i uživa u pošipu bez obzira na sve, a lokalnim konobarima se i dalje brk smeši svaki put kad čuju ekavicu u svojoj konobi.)

U stvari, čak ni slab film nije bio u stanju da ozbiljno poremeti ostrvsku opuštenost i idilu. Po završetku projekcije, svi su se ipak trudili da pronađu onu lepšu stranu filma, mada to nije bio nimalo lak zadatak.

Pre svega, priča je užasno tanka: u sred hladnoratovske podele, pojavljuje se opasnost po obe strane u tom sukobu – i Sovjeti i Amerikanci su užasnuti mogućnošću da se ostaci nacističkih snaga naoružaju nuklearnim projektilom, pa u svrhu prevencije takvog scenarija odlučuju da upare svoje najbolje snage na tom zadatku. Zapad predstavlja nekadašnji lopov, a sada CIA agent Napoleon Solo (Henri Kavil, poznatiji i kao Supermen), dok je zastupnik Istoka KGB operativac Ilja Kurjakin (Armi Hamer). Da sve bude uzbudljivije i, kao, seksi, tu je i Gabi Teler (Ališa Vikander), ćerka naci naučnika koja će ovom tandemu pomoći da spasu svet nekog novog Rajha ili već nekog sličnog užasa. Posle kratke epizode u Berlinu, trio kreće za Rim gde ih prerušene, čekaju uzbudljive avanture na putu ka srećnom kraju.

Ništa posebno, jel' da, ali dobro, nije se ni očekivao neki lekareovski zaplet u kojem će glava boleti od dvostrukih špijuna i šifrovanih tajni. Od početka je jasno da je ovo ništa drugo do lagana komedija sa nimalo zahtevnim narativom i atraktivnim izgledom. Stil pre svega, ali hej, šta bi sa ostalim filmskim elementima?

Okej, dizajn filma je spektakularan, penušav i u većem delu zaista neodoljiv. Svaki kadar je pravi ukras: uvek je tu neki uglancani Ćinkvećento da promakne u pozadini, Vespe zuje na sve strane, Sitroenov kombi je ''to die for'', kostimi su za apsolutno divljenje, špijunski gedžeti, ali i obični tranzistori, satovi, telefoni bude nostalgiju čak i kod onih koji se tih vremena i ne sećaju, a o sportskim Maseratijima i Lambordžinijima (da, sa dž) da i ne pričam.

Tu su zatim i lokacije, neka perverzna ostrva i jezera, ali i tradicionalne rimske atrakcije, stepenice, fontane i slično. Divota, stvarno. Tu je onda i muzika, opet genijalna, bilo da su to originalni tjunovi Danijela Pembertona ili razne kancone Luiđija Tenca i Luija Prime i standardi Roberte Flek i Nine Simon. Top of the game, nema šta.

Ali da su takve stvari presudne, istorija kinematografije bi bila potpuno drugačija. Stil je važan, ali valjda ima tu i nekih drugih elemenata. Da je samo do mode i muzike, jedna coffee table monografija i CD sa muzikom iz tog vremena bi bili dovoljni za vas ispune setom i da vas podsete na krasotu i bezbrižnost tog vremena. Kome je to bitno, naravno.

Ono što je meni bitno kada odem u bioskop, u ovom filmu se nije desilo. Da ovde ništa neće funkcionisati kako treba, jasno je bilo već po završetku, ponovo sjajno dizajnirane, špice. Već prvi susret sa glavnim glumcima, usiljenim dijalozima i krutim replikama, govori da će odnose između likova biti neprijatno čak i gledati, a kamoli se uživeti u njih. Ni limunada od zapleta tu ništa ne pomaže, ali nedostatak onih stvari po kojima je Riči nekada bio baš prepoznatljiv, najveće je razočaranje od svega. Totalni nedostatak tempa i odsustvo humora ne mogu da spasu ni tek ponekada kreativna montaža ili ukrasi poput split skrinova koji više funkcionišu kao dodatak dizajnu nego kao dramaturška alatka. Nedovoljno čak i za lagani letnji film.

Osvetljen mnoštvom tehnoloških trikova, ali staromodan u pokušaju, ''U.N.C.L.E.'' jedva da je i šarmantan. Ako su veličanstveni kostimi i bizarni okviri za naočare jedina stvar koja će vam naterati osmeh na lice tokom dva sata mučenja koje ća vam podariti ova projekcija, onda je sve valjda jasno. Lično, već na pola filma, iz očaja sam u sebi počeo da pevušim Terensovu i Filipovu "Uncle fucker" pesmu iz South Park-a – toliko sam bio smoren i iznerviran ovom Uncle dosadom.

Uostalom, sećate li se one šokantno loše filmske verzije još jedne špijunske TV serije ''The Avengers'' sa Ralfom Fajnsom, Šonom Konerijem i Umom Turman? Ili onog blagog užasa pod imenom ''Svetac'' sa Valom Kilmerom, još jednog pokušaja da se špijunska televizija prikaže na velikom platnu? E, pa možda ''Šifra U.N.C.L.E.'' nije tolika katastrofa kao ova dva pomenuta britanska primera, ali nije ni neki bog zna kakav korak napred. Svakako je signal da bi holivudski producenti mogli da se manu ove reciklaže i da se koncentrišu na neke originalnije sadržaje. Čak i poslednja ''Nemoguća misija'' u odnosu na ovo izgleda kao spektakularan bisokopski provod.

U međuvremenu, kada već govorimo o špijunima i Britancima, moraćemo ipak da sačekamo novog Bonda. Džemsa Bonda.

Ja: **

The Man From U.N.C.L.E. (2015)

Distributer: Blitz

Verovatno ste i sami primetili i na velikim i malim ekranima najnoviju trendovsku eksploziju špijunskih filmova i serija. Kao i obično, ima i dobrih (The Americans, Kingsman...) i loših. Ima i ovih hibridnih, sa malo šale i komike i nešto špijunskog zapleta. U stvari, ima ih toliko da sam svesno počeo da ih propuštam i ignorišem. Ovaj najnoviji ipak nisam – priznajem, privukli su me naslov (pre svega zbog toga šta sve taj naslov znači u istoriji televizije) i reditelj. Ipak taj Gaj Riči i dalje ima neki kredit zahvaljujući svom debiju (''Čađave dvocevke'', a kasnije i ''Snatch''), mada je sve što je potom sledilo ipak bilo za zaborav. Ali ajde, Šerloci su bili makar zabavni, a sve što zaista krasi filmove Gaja Ričija, moglo je savršeno da se uklopi i u ovu špijunsku izmišljotinu iz 60-ih godina, iako on nije bio ni rođen kada je originalni Uncle žario i palio američkim TV ekranima. Na kraju, sve što je možda nekada i bio trejdmark ovog engleskog reditelja, ispalo je kao najslabija karika u ovom lancu promašaja pod imenom ''Šifra U.N.C.L.E.''.

Robert Von i Dejvid Mekalum su bili originalni junaci televizijske verzije, serije koja se po mom saznanju nikada nije vrtela na ovdašnjim televizijama. Mislim da sam prilikom jednog boravka u Americi, na dnevnoj, repriznoj televiziji, uspeo da uhvatim par epizoda ovog popularnog serijala, ali nikakva impresija nije ostala od toga. Prilično sam se, dakle, neopterećen uputio u svoj bioskop smešten na nekoliko metara od mora, na jedinom jadranskom ostrvu sa digitalnim projektorom. (Kratka crtica i za sve one uzbuđene zbog ove naše lokalne hladnoratovske faze – sve je savršeno na ovom mom hrvatskom otoku. Beograđani, Novosađani i Nišlije u savršenom skladu sa Dalmatincima i Zagrepčanima, tamani se sveža riba, boća se i uživa u pošipu bez obzira na sve, a lokalnim konobarima se i dalje brk smeši svaki put kad čuju ekavicu u svojoj konobi.)

U stvari, čak ni slab film nije bio u stanju da ozbiljno poremeti ostrvsku opuštenost i idilu. Po završetku projekcije, svi su se ipak trudili da pronađu onu lepšu stranu filma, mada to nije bio nimalo lak zadatak.

Pre svega, priča je užasno tanka: u sred hladnoratovske podele, pojavljuje se opasnost po obe strane u tom sukobu – i Sovjeti i Amerikanci su užasnuti mogućnošću da se ostaci nacističkih snaga naoružaju nuklearnim projektilom, pa u svrhu prevencije takvog scenarija odlučuju da upare svoje najbolje snage na tom zadatku. Zapad predstavlja nekadašnji lopov, a sada CIA agent Napoleon Solo (Henri Kavil, poznatiji i kao Supermen), dok je zastupnik Istoka KGB operativac Ilja Kurjakin (Armi Hamer). Da sve bude uzbudljivije i, kao, seksi, tu je i Gabi Teler (Ališa Vikander), ćerka naci naučnika koja će ovom tandemu pomoći da spasu svet nekog novog Rajha ili već nekog sličnog užasa. Posle kratke epizode u Berlinu, trio kreće za Rim gde ih prerušene, čekaju uzbudljive avanture na putu ka srećnom kraju.

Ništa posebno, jel' da, ali dobro, nije se ni očekivao neki lekareovski zaplet u kojem će glava boleti od dvostrukih špijuna i šifrovanih tajni. Od početka je jasno da je ovo ništa drugo do lagana komedija sa nimalo zahtevnim narativom i atraktivnim izgledom. Stil pre svega, ali hej, šta bi sa ostalim filmskim elementima?

Okej, dizajn filma je spektakularan, penušav i u većem delu zaista neodoljiv. Svaki kadar je pravi ukras: uvek je tu neki uglancani Ćinkvećento da promakne u pozadini, Vespe zuje na sve strane, Sitroenov kombi je ''to die for'', kostimi su za apsolutno divljenje, špijunski gedžeti, ali i obični tranzistori, satovi, telefoni bude nostalgiju čak i kod onih koji se tih vremena i ne sećaju, a o sportskim Maseratijima i Lambordžinijima (da, sa dž) da i ne pričam.

Tu su zatim i lokacije, neka perverzna ostrva i jezera, ali i tradicionalne rimske atrakcije, stepenice, fontane i slično. Divota, stvarno. Tu je onda i muzika, opet genijalna, bilo da su to originalni tjunovi Danijela Pembertona ili razne kancone Luiđija Tenca i Luija Prime i standardi Roberte Flek i Nine Simon. Top of the game, nema šta.

Ali da su takve stvari presudne, istorija kinematografije bi bila potpuno drugačija. Stil je važan, ali valjda ima tu i nekih drugih elemenata. Da je samo do mode i muzike, jedna coffee table monografija i CD sa muzikom iz tog vremena bi bili dovoljni za vas ispune setom i da vas podsete na krasotu i bezbrižnost tog vremena. Kome je to bitno, naravno.

Ono što je meni bitno kada odem u bioskop, u ovom filmu se nije desilo. Da ovde ništa neće funkcionisati kako treba, jasno je bilo već po završetku, ponovo sjajno dizajnirane, špice. Već prvi susret sa glavnim glumcima, usiljenim dijalozima i krutim replikama, govori da će odnose između likova biti neprijatno čak i gledati, a kamoli se uživeti u njih. Ni limunada od zapleta tu ništa ne pomaže, ali nedostatak onih stvari po kojima je Riči nekada bio baš prepoznatljiv, najveće je razočaranje od svega. Totalni nedostatak tempa i odsustvo humora ne mogu da spasu ni tek ponekada kreativna montaža ili ukrasi poput split skrinova koji više funkcionišu kao dodatak dizajnu nego kao dramaturška alatka. Nedovoljno čak i za lagani letnji film.

Osvetljen mnoštvom tehnoloških trikova, ali staromodan u pokušaju, ''U.N.C.L.E.'' jedva da je i šarmantan. Ako su veličanstveni kostimi i bizarni okviri za naočare jedina stvar koja će vam naterati osmeh na lice tokom dva sata mučenja koje ća vam podariti ova projekcija, onda je sve valjda jasno. Lično, već na pola filma, iz očaja sam u sebi počeo da pevušim Terensovu i Filipovu "Uncle fucker" pesmu iz South Park-a – toliko sam bio smoren i iznerviran ovom Uncle dosadom.

Uostalom, sećate li se one šokantno loše filmske verzije još jedne špijunske TV serije ''The Avengers'' sa Ralfom Fajnsom, Šonom Konerijem i Umom Turman? Ili onog blagog užasa pod imenom ''Svetac'' sa Valom Kilmerom, još jednog pokušaja da se špijunska televizija prikaže na velikom platnu? E, pa možda ''Šifra U.N.C.L.E.'' nije tolika katastrofa kao ova dva pomenuta britanska primera, ali nije ni neki bog zna kakav korak napred. Svakako je signal da bi holivudski producenti mogli da se manu ove reciklaže i da se koncentrišu na neke originalnije sadržaje. Čak i poslednja ''Nemoguća misija'' u odnosu na ovo izgleda kao spektakularan bisokopski provod.

U međuvremenu, kada već govorimo o špijunima i Britancima, moraćemo ipak da sačekamo novog Bonda. Džemsa Bonda.

Ja: **