PUT DO SLAVE (FILMSKA RECENZIJA)

The Walk (2015)

Distributer: Con Film

Sve je jasno od samog početka filma neverovatno glupog distributerskog prevoda ''Put do slave'' (''The Walk'') – glavnom junaku slava, rekao bih, nije bila primarni cilj – ali to nikako ne može da umanji uzbuđenje koje vas očekuje tokom (poželjno 3D, ali u svakom slučaju bioskopske) projekcije. Dakle nema tog spojlera kojim bih mogao da vam pokvarim užitak – od uvodnih sekvenci kristalno je jasno da nam glavni junak (koji je i narator) ostaje živ i zdrav i da je njegov pokušaj da napravi podvig za sva vremena potpuno uspeo. S tim saznanjem film počinju da gledaju čak i oni koji ništa nisu ni znali o ovom istinitom događaju i poduhvatu Filipa Petija iz 1974. godine.

Isto tako, na samom početku, trebalo bi napomenuti i to da ni specijalni efekti, CGI i ostale kreativne domišljatosti iskusnog Roberta Zemekisa (''Lov na zeleni dijamant'', ''Povratci u budućnost'', ''Forest Gamp''), iako senzacionalni, nisu glavna fora ovog filma, već je to način na koji Zemekis koncipirao i na kraju režirao priču o hodu po žici. Zaboravite, dakle, i na istinit događaj i na priču u kojoj nema iznenađenja, već se pripremite za jedan superuzbudljivi triler, ili možda bolje akcioni krimić u kojem se sprema spektakularna pljačka banke, neku ''Nemoguću misiju'' ili nešto slično. Jer kada stigne poslednja trećina filma na red, čeka vas uzbuđenje kakvo odavno niste doživeli u bioskopu i kakvo vam Tom Kruz nikada neće moći da priušti.

Od samog početka, Zemekis kao da gradi napeti krimić – prvo upoznajemo glavnog junaka (Gordon-Levit), pariškog žonglera početnika koji u potrazi za perfekcijom stiže u obližnji cirkus ne bi li potpuno ispekao svoj zanat i izbrusio svoj neobični talenat. Tamo sreće svog budućeg gurua, Papa Rudija (Ben Kingsli), koji će ga učiti i zanatu i moralu, a zatim i ostale članove svog tima/bande. U ovom slučaju to nisu profesionalni obijači sefova ili spretni vozači, već onaj profil koji je našem hodaču neophodan za izvođenje akcije – fotograf, asistent, pokoji insajder i, naravno, jedna famme fatale.

I onda – akcija. Dolazak u Njujork u kojem tek treba da prorade Kule bliznakinje (World Trade Center), osmatranje zgrada, unošenje opreme neophodne za ostvarenje cilja, nadmudrivanje sa obezbeđenjem i policijom, povezivanje dve kule žicom i onda, konačno, to neverovatno jutro kada je jedan Francuz zakoračio na žicu i bez ikakvih sigurnosnih sajli, prošetao nebom iznad Njujorka, na nekih pola kilometra iznad najpoznatijih avenija na svetu.

Navodno je Filip Peti, autentični junak ove neverovatne avanture (dokumentarni film o ovom podvigu - ''Man on Wire'', 1998.), lično radio sa Gordonom-Levitom i tokom osmodnevnog kursa naučio glumca da i sam savlada veštinu hoda po žici, ali sve i da nije, ovaj sjajni glumac toliko suvereno vlada platnom da mu nikakve specijalne veštine nisu ni potrebne. Gordon-Levit u ''Putu do slave'' ima neobično težak zadatak da u isto vreme bude i komičar i akcioni heroj, ali i neko ko u priču unosi i očigledan poetski senzibilitet i nakon odgledanog filma teško mi je da zamislim da je Holivud uopšte imao bolje rešenje od njega.

Kao i u mnogim uspešnim blokbasterima i filmovima super A produkcije, tako i ovaj film, koji sve to nije, u sebi ima majstore koji su se pobrinuli da sve izgleda besprekorno uverljivo i, kada je to potrebno, tehnički i vizuelno zapanjujuće i očaravajuće. Tako je, na primer, 17-minutna sekvenca hoda po sajli – inače kinematografska rekreacija i simulacija originalnog događaja – prizor koji na veličanstven način govori o tome šta je sve danas moguće u ovako raskošnoj filmskoj produkciji. Ritam, foto-realistični digitalni efekti, CGI – sve je to za čistku desetku za Zemekisa.

I naravno, sva ta čuda u filmu je Zemekis proizveo bez da je u svom scenariju imao monstrume koji se obrušavaju na Njujork ili superheroje koji ga brane. Nije imao ni prirodnu katastrofu koja se sručila na nevine građane, niti invaziju terorista, ali je svejedno izveo akcioni spektakl sa jednim jedinim čovekom koji se nameračio da se prošeta njujorškim nebom.

Originalno, Peti je čak osam puta to uradio tog 7. avgusta 1974, a način na koji su Zemekis i Gordon-Levit to rekreirali, teško je prepričati. Jasno vam je onda – pod hitno pravac bioskop i spremite se za jedan od najuzbudljivijih trenutaka u ovogodišnjoj filmskoj ponudi. Garantujem iskreno ushićenje bioskopskim doživljajem bez obzira na neke nedostatke ''Puta do slave'' – ponekad nešto i škripi u prvoj polovini filma, komični detalji na trenutke deluju nategnuto, a i romansa između glavnih aktera nije baš najuverljivija – ali teško da te stvari mogu da naruše filmsku magiju koja se odvija na platnu. U isto vreme, evo i jedne veličanstvene posvete ovim neboderima koji će, nekoliko godina kasnije, biti cilj još jednog uzbudljivog, ali i tragičnog događaja koji će obeležiti i vreme i svet u kojem su stajale ponosno i uspravno.

Ja: ****

J: ****

The Walk (2015)

Distributer: Con Film

Sve je jasno od samog početka filma neverovatno glupog distributerskog prevoda ''Put do slave'' (''The Walk'') – glavnom junaku slava, rekao bih, nije bila primarni cilj – ali to nikako ne može da umanji uzbuđenje koje vas očekuje tokom (poželjno 3D, ali u svakom slučaju bioskopske) projekcije. Dakle nema tog spojlera kojim bih mogao da vam pokvarim užitak – od uvodnih sekvenci kristalno je jasno da nam glavni junak (koji je i narator) ostaje živ i zdrav i da je njegov pokušaj da napravi podvig za sva vremena potpuno uspeo. S tim saznanjem film počinju da gledaju čak i oni koji ništa nisu ni znali o ovom istinitom događaju i poduhvatu Filipa Petija iz 1974. godine.

Isto tako, na samom početku, trebalo bi napomenuti i to da ni specijalni efekti, CGI i ostale kreativne domišljatosti iskusnog Roberta Zemekisa (''Lov na zeleni dijamant'', ''Povratci u budućnost'', ''Forest Gamp''), iako senzacionalni, nisu glavna fora ovog filma, već je to način na koji Zemekis koncipirao i na kraju režirao priču o hodu po žici. Zaboravite, dakle, i na istinit događaj i na priču u kojoj nema iznenađenja, već se pripremite za jedan superuzbudljivi triler, ili možda bolje akcioni krimić u kojem se sprema spektakularna pljačka banke, neku ''Nemoguću misiju'' ili nešto slično. Jer kada stigne poslednja trećina filma na red, čeka vas uzbuđenje kakvo odavno niste doživeli u bioskopu i kakvo vam Tom Kruz nikada neće moći da priušti.

Od samog početka, Zemekis kao da gradi napeti krimić – prvo upoznajemo glavnog junaka (Gordon-Levit), pariškog žonglera početnika koji u potrazi za perfekcijom stiže u obližnji cirkus ne bi li potpuno ispekao svoj zanat i izbrusio svoj neobični talenat. Tamo sreće svog budućeg gurua, Papa Rudija (Ben Kingsli), koji će ga učiti i zanatu i moralu, a zatim i ostale članove svog tima/bande. U ovom slučaju to nisu profesionalni obijači sefova ili spretni vozači, već onaj profil koji je našem hodaču neophodan za izvođenje akcije – fotograf, asistent, pokoji insajder i, naravno, jedna famme fatale.

I onda – akcija. Dolazak u Njujork u kojem tek treba da prorade Kule bliznakinje (World Trade Center), osmatranje zgrada, unošenje opreme neophodne za ostvarenje cilja, nadmudrivanje sa obezbeđenjem i policijom, povezivanje dve kule žicom i onda, konačno, to neverovatno jutro kada je jedan Francuz zakoračio na žicu i bez ikakvih sigurnosnih sajli, prošetao nebom iznad Njujorka, na nekih pola kilometra iznad najpoznatijih avenija na svetu.

Navodno je Filip Peti, autentični junak ove neverovatne avanture (dokumentarni film o ovom podvigu - ''Man on Wire'', 1998.), lično radio sa Gordonom-Levitom i tokom osmodnevnog kursa naučio glumca da i sam savlada veštinu hoda po žici, ali sve i da nije, ovaj sjajni glumac toliko suvereno vlada platnom da mu nikakve specijalne veštine nisu ni potrebne. Gordon-Levit u ''Putu do slave'' ima neobično težak zadatak da u isto vreme bude i komičar i akcioni heroj, ali i neko ko u priču unosi i očigledan poetski senzibilitet i nakon odgledanog filma teško mi je da zamislim da je Holivud uopšte imao bolje rešenje od njega.

Kao i u mnogim uspešnim blokbasterima i filmovima super A produkcije, tako i ovaj film, koji sve to nije, u sebi ima majstore koji su se pobrinuli da sve izgleda besprekorno uverljivo i, kada je to potrebno, tehnički i vizuelno zapanjujuće i očaravajuće. Tako je, na primer, 17-minutna sekvenca hoda po sajli – inače kinematografska rekreacija i simulacija originalnog događaja – prizor koji na veličanstven način govori o tome šta je sve danas moguće u ovako raskošnoj filmskoj produkciji. Ritam, foto-realistični digitalni efekti, CGI – sve je to za čistku desetku za Zemekisa.

I naravno, sva ta čuda u filmu je Zemekis proizveo bez da je u svom scenariju imao monstrume koji se obrušavaju na Njujork ili superheroje koji ga brane. Nije imao ni prirodnu katastrofu koja se sručila na nevine građane, niti invaziju terorista, ali je svejedno izveo akcioni spektakl sa jednim jedinim čovekom koji se nameračio da se prošeta njujorškim nebom.

Originalno, Peti je čak osam puta to uradio tog 7. avgusta 1974, a način na koji su Zemekis i Gordon-Levit to rekreirali, teško je prepričati. Jasno vam je onda – pod hitno pravac bioskop i spremite se za jedan od najuzbudljivijih trenutaka u ovogodišnjoj filmskoj ponudi. Garantujem iskreno ushićenje bioskopskim doživljajem bez obzira na neke nedostatke ''Puta do slave'' – ponekad nešto i škripi u prvoj polovini filma, komični detalji na trenutke deluju nategnuto, a i romansa između glavnih aktera nije baš najuverljivija – ali teško da te stvari mogu da naruše filmsku magiju koja se odvija na platnu. U isto vreme, evo i jedne veličanstvene posvete ovim neboderima koji će, nekoliko godina kasnije, biti cilj još jednog uzbudljivog, ali i tragičnog događaja koji će obeležiti i vreme i svet u kojem su stajale ponosno i uspravno.

Ja: ****

J: ****

The Walk (2015)

Distributer: Con Film

Sve je jasno od samog početka filma neverovatno glupog distributerskog prevoda ''Put do slave'' (''The Walk'') – glavnom junaku slava, rekao bih, nije bila primarni cilj – ali to nikako ne može da umanji uzbuđenje koje vas očekuje tokom (poželjno 3D, ali u svakom slučaju bioskopske) projekcije. Dakle nema tog spojlera kojim bih mogao da vam pokvarim užitak – od uvodnih sekvenci kristalno je jasno da nam glavni junak (koji je i narator) ostaje živ i zdrav i da je njegov pokušaj da napravi podvig za sva vremena potpuno uspeo. S tim saznanjem film počinju da gledaju čak i oni koji ništa nisu ni znali o ovom istinitom događaju i poduhvatu Filipa Petija iz 1974. godine.

Isto tako, na samom početku, trebalo bi napomenuti i to da ni specijalni efekti, CGI i ostale kreativne domišljatosti iskusnog Roberta Zemekisa (''Lov na zeleni dijamant'', ''Povratci u budućnost'', ''Forest Gamp''), iako senzacionalni, nisu glavna fora ovog filma, već je to način na koji Zemekis koncipirao i na kraju režirao priču o hodu po žici. Zaboravite, dakle, i na istinit događaj i na priču u kojoj nema iznenađenja, već se pripremite za jedan superuzbudljivi triler, ili možda bolje akcioni krimić u kojem se sprema spektakularna pljačka banke, neku ''Nemoguću misiju'' ili nešto slično. Jer kada stigne poslednja trećina filma na red, čeka vas uzbuđenje kakvo odavno niste doživeli u bioskopu i kakvo vam Tom Kruz nikada neće moći da priušti.

Od samog početka, Zemekis kao da gradi napeti krimić – prvo upoznajemo glavnog junaka (Gordon-Levit), pariškog žonglera početnika koji u potrazi za perfekcijom stiže u obližnji cirkus ne bi li potpuno ispekao svoj zanat i izbrusio svoj neobični talenat. Tamo sreće svog budućeg gurua, Papa Rudija (Ben Kingsli), koji će ga učiti i zanatu i moralu, a zatim i ostale članove svog tima/bande. U ovom slučaju to nisu profesionalni obijači sefova ili spretni vozači, već onaj profil koji je našem hodaču neophodan za izvođenje akcije – fotograf, asistent, pokoji insajder i, naravno, jedna famme fatale.

I onda – akcija. Dolazak u Njujork u kojem tek treba da prorade Kule bliznakinje (World Trade Center), osmatranje zgrada, unošenje opreme neophodne za ostvarenje cilja, nadmudrivanje sa obezbeđenjem i policijom, povezivanje dve kule žicom i onda, konačno, to neverovatno jutro kada je jedan Francuz zakoračio na žicu i bez ikakvih sigurnosnih sajli, prošetao nebom iznad Njujorka, na nekih pola kilometra iznad najpoznatijih avenija na svetu.

Navodno je Filip Peti, autentični junak ove neverovatne avanture (dokumentarni film o ovom podvigu - ''Man on Wire'', 1998.), lično radio sa Gordonom-Levitom i tokom osmodnevnog kursa naučio glumca da i sam savlada veštinu hoda po žici, ali sve i da nije, ovaj sjajni glumac toliko suvereno vlada platnom da mu nikakve specijalne veštine nisu ni potrebne. Gordon-Levit u ''Putu do slave'' ima neobično težak zadatak da u isto vreme bude i komičar i akcioni heroj, ali i neko ko u priču unosi i očigledan poetski senzibilitet i nakon odgledanog filma teško mi je da zamislim da je Holivud uopšte imao bolje rešenje od njega.

Kao i u mnogim uspešnim blokbasterima i filmovima super A produkcije, tako i ovaj film, koji sve to nije, u sebi ima majstore koji su se pobrinuli da sve izgleda besprekorno uverljivo i, kada je to potrebno, tehnički i vizuelno zapanjujuće i očaravajuće. Tako je, na primer, 17-minutna sekvenca hoda po sajli – inače kinematografska rekreacija i simulacija originalnog događaja – prizor koji na veličanstven način govori o tome šta je sve danas moguće u ovako raskošnoj filmskoj produkciji. Ritam, foto-realistični digitalni efekti, CGI – sve je to za čistku desetku za Zemekisa.

I naravno, sva ta čuda u filmu je Zemekis proizveo bez da je u svom scenariju imao monstrume koji se obrušavaju na Njujork ili superheroje koji ga brane. Nije imao ni prirodnu katastrofu koja se sručila na nevine građane, niti invaziju terorista, ali je svejedno izveo akcioni spektakl sa jednim jedinim čovekom koji se nameračio da se prošeta njujorškim nebom.

Originalno, Peti je čak osam puta to uradio tog 7. avgusta 1974, a način na koji su Zemekis i Gordon-Levit to rekreirali, teško je prepričati. Jasno vam je onda – pod hitno pravac bioskop i spremite se za jedan od najuzbudljivijih trenutaka u ovogodišnjoj filmskoj ponudi. Garantujem iskreno ushićenje bioskopskim doživljajem bez obzira na neke nedostatke ''Puta do slave'' – ponekad nešto i škripi u prvoj polovini filma, komični detalji na trenutke deluju nategnuto, a i romansa između glavnih aktera nije baš najuverljivija – ali teško da te stvari mogu da naruše filmsku magiju koja se odvija na platnu. U isto vreme, evo i jedne veličanstvene posvete ovim neboderima koji će, nekoliko godina kasnije, biti cilj još jednog uzbudljivog, ali i tragičnog događaja koji će obeležiti i vreme i svet u kojem su stajale ponosno i uspravno.

Ja: ****

J: ****