MOST ŠPIJUNA (FILMSKA RECENZIJA)

MOST ŠPIJUNA

Uloge: Tom Hanks, Ostin Stouvel, Ejmi Rajan

Distributer: Megakom

Ni Spilberg ni Tom Henks (naročito) nisu bili razlozi zbog kojih sam, na kraju balade, rešio da ipak pogledam ''Most špijuna''. Prvo me je privukao taj špijunski svet starog kova, hladnoratovski ambijent 50-ih godina prošlog veka i pre svega braća Koen, potpisani kao scenaristi ovog dosta ozbiljnog kandidata za raznorazne Oskare. Iako sam znao da se radi o ekranizaciji istinitog događaja, očekivao sam tešku, zapetljanu i kompleksnu špijunsku priču blisku nekom Le Kareovom romanu, recimo. Na kraju, dobio sam sve što sam i očekivao, osim tog komplikovanog zapleta.

Očekujte spojlere, šta drugo da kažem, ali oni će se očitavati u tome što ću, evo već sad, konstatovati da nikakvih iznenađenja i tajni i nema u novom Spilbergovom filmu, naročito ne u samoj priči. Tajna nije ni u Tomu Henksu koji, srećom, ovog puta vrlo motivisano i pripremljeno nastupa u ulozi njujorškog advokata koji će se, sticajem okolnosti, suočiti sa slučajem kojim će se baviti cela Amerika. Iznenađenje nije ni zaista senzacionalan izgled samog filma, perfektno oslikana epoha ne samo u Njujorku, već i u Berlinu u kojem tek počinje da se diže čuveni zid. Ono što zaista vozi ovaj dugački film je upravo scenario i pre svega dijalozi braće Koen koji ne samo da precizno i detaljno dočaravaju to vreme pritajene histerije i straha, već povlače i mnoge paralele sa današnjim, toliko drugačijim, a opet i tako pakleno nepromenjenim svetom u kojem živimo.

Sve počinje jednom briljantnom sekvencom, snimljenom bez muzike i dijaloga, u kojoj Rudolf Abel, sovjetski špijun, na klupi pored reke pronalazi tajnu, šifrovanu poruku i vraća se u svoj stan, samo da bi uskoro bio uhapšen i pritvoren. Između ta dva događaja, svedoci smo genijalno izvedene potere i upada u Abelovo utočište i to je sasvim sigurno najuzbudljiviji i najjači deo filma. Kasnije ćemo imati još samo jednu zaista pravu akcionu scenu, onu u kojoj Sovjeti obaraju američki U2 avion, ali upravo je ovaj početak i ta tiha jurnjava kroz Bruklin, ono što obeležava čitav film. Uskoro u priču stiže i Tom Henks, ovde ugledni advokat Džejms Donovan, koji, iako se ne bavi krivičnim pravom, od svoje kancelarije, a u stvari od države, dobija zadatak da brani Abela, naravno više zbog ''fer'' suđenja nego da bi ga zaista odbranio.

Iako je Donovan nepokolebljivo profesionalan, motivisan i vešt, njegov zadatak je zapravo nemoguća misija jer je Abel zaista ruski špijun uhvaćen na delu. Svejedno, Donovan uspeva da ga spasi električne stolice na zaprepašćenje cele Amerike, ali upravo taj potez će ga odvesti u istoriju, jer ubrzo nakon toga Sovjeti obaraju već pomenuti U2 i hvataju njegovog pilota. Razmena je logičan sled događaja, sve dok se u priču ne umešaju Istočni Nemci koji u Berlinu hapse jednog, sada već zaista potpuno nevinog američkog studenta. Donovan dobija ponudu da ode u Berlin i da pokuša da ugovori razmenu Abela i pilota, ali na svoju ruku dogovor uslovljava i oslobađanjem studenta. Nakon svega, sledi finale kakvo svaki špijunski, hladnoratovski film i mora da ima – razmena na mostu, u pet ujutru, u maglovitom Berlinu.

Spilberg na perfektan način uspeva da dočara atmosferu straha koji Amerika ima od nuklearnog napada i sa tako postavljenim figurama, priča braće Koen je savršeno uverljiva i verna klasičnoj formuli hladnoratovskog špijunskog trilera. Lik Džejmsa Donovana i tretman koji su mu priredili Koenovi i Spilberg, neodoljivo podseća ne samo na stare špijunske filmove, već i na još starije i staromodnije političke priče jednog Frenka Kapre, recimo. Tako Donovanov lik prelazi dug i mučan put od omraženog advokata koji brani Rusa koji, je li, predstavlja blisku i neizbežnu nuklearnu pretnju, do nacionalnog heroja koji Americi vraća najhrabije sinove.

Spilberg, naravno, ne maše američkim zastavama kako bi dočarao patriotski naboj, ali stiče se utisak da na kraju ipak poklekne, mada sasvim nepotrebno, baš na tom famoznom mostu na kojem se obavlja razmena. Zagrljaj otkrivenog špijuna je taj simbolični čin po kojem će se na kraju razlikovati srčana i demokratska Amerika od ledene i surove Rusije, mada će otkrivanje sudbine glavnih junaka koja se objašnjava kroz završne kadrove pokazati da razlike zapravo i nema.

''Most špijuna'' posle svega nije film zakopan u sredinu prošlog veka i puka rekonstrukcija epohe i geopolitičkog trenutka, već je upravo suprotno, jeziv nagoveštaj vremena koje će tek doći, a u kojem na žalost živimo. Nekom će biti zaista teško da poveruje u naivnu i nevinu ljudskost tog vremena, u moralnu i političku dostojanstvenost, teško je shvatiti i gde je nestalo staro dobro mučenje kojim se od špijuna izvlači istina, ali Koeni i Spilberg namerno izostavljaju taj aspekt opasnog špijunskog življenja, ostavljajući Gvantanamo, voterbording i slične metode kao specijalitet našeg doba ili barem nešto što je do savršenstva dovedeno u ovoj našoj stvarnosti. Uostalom, niko se danas ne plaši termonuklearnog uništenja, ali je svet ipak neuporedivo nasilniji. Moral i politiku da i ne pominjem.

Nema dileme, današnjem svetu, mnogo surovijem nego nekadašnjem, definitivno fali neki Donovan. Priča o oslobađanju zarobljenika na kraju i nije previše intrigantna i puna obrta na koje smo navikli u literaturi ili filmovima koji su se bavili sličnim pričama – zaboravite dakle Le Karea i njegove zapetljane, ali i emotivne špijunske romane - ali u biografiji ovog hrabrog i nepokolebljivog tipa, razmena ova dva špijuna je tek početak podviga. Možda je Spilberg mogao da se pozabavi kompletnim opusom Džejmsa B. Donovana, pregovarača koji je nakon ovog slučaja spasio još na hiljade zarobljenika (Kuba), ali se na kraju zaustavio samo na ovoj epizodi. Dovoljno da se svi zamislimo.

Ja: ****

MOST ŠPIJUNA

Uloge: Tom Hanks, Ostin Stouvel, Ejmi Rajan

Distributer: Megakom

Ni Spilberg ni Tom Henks (naročito) nisu bili razlozi zbog kojih sam, na kraju balade, rešio da ipak pogledam ''Most špijuna''. Prvo me je privukao taj špijunski svet starog kova, hladnoratovski ambijent 50-ih godina prošlog veka i pre svega braća Koen, potpisani kao scenaristi ovog dosta ozbiljnog kandidata za raznorazne Oskare. Iako sam znao da se radi o ekranizaciji istinitog događaja, očekivao sam tešku, zapetljanu i kompleksnu špijunsku priču blisku nekom Le Kareovom romanu, recimo. Na kraju, dobio sam sve što sam i očekivao, osim tog komplikovanog zapleta.

Očekujte spojlere, šta drugo da kažem, ali oni će se očitavati u tome što ću, evo već sad, konstatovati da nikakvih iznenađenja i tajni i nema u novom Spilbergovom filmu, naročito ne u samoj priči. Tajna nije ni u Tomu Henksu koji, srećom, ovog puta vrlo motivisano i pripremljeno nastupa u ulozi njujorškog advokata koji će se, sticajem okolnosti, suočiti sa slučajem kojim će se baviti cela Amerika. Iznenađenje nije ni zaista senzacionalan izgled samog filma, perfektno oslikana epoha ne samo u Njujorku, već i u Berlinu u kojem tek počinje da se diže čuveni zid. Ono što zaista vozi ovaj dugački film je upravo scenario i pre svega dijalozi braće Koen koji ne samo da precizno i detaljno dočaravaju to vreme pritajene histerije i straha, već povlače i mnoge paralele sa današnjim, toliko drugačijim, a opet i tako pakleno nepromenjenim svetom u kojem živimo.

Sve počinje jednom briljantnom sekvencom, snimljenom bez muzike i dijaloga, u kojoj Rudolf Abel, sovjetski špijun, na klupi pored reke pronalazi tajnu, šifrovanu poruku i vraća se u svoj stan, samo da bi uskoro bio uhapšen i pritvoren. Između ta dva događaja, svedoci smo genijalno izvedene potere i upada u Abelovo utočište i to je sasvim sigurno najuzbudljiviji i najjači deo filma. Kasnije ćemo imati još samo jednu zaista pravu akcionu scenu, onu u kojoj Sovjeti obaraju američki U2 avion, ali upravo je ovaj početak i ta tiha jurnjava kroz Bruklin, ono što obeležava čitav film. Uskoro u priču stiže i Tom Henks, ovde ugledni advokat Džejms Donovan, koji, iako se ne bavi krivičnim pravom, od svoje kancelarije, a u stvari od države, dobija zadatak da brani Abela, naravno više zbog ''fer'' suđenja nego da bi ga zaista odbranio.

Iako je Donovan nepokolebljivo profesionalan, motivisan i vešt, njegov zadatak je zapravo nemoguća misija jer je Abel zaista ruski špijun uhvaćen na delu. Svejedno, Donovan uspeva da ga spasi električne stolice na zaprepašćenje cele Amerike, ali upravo taj potez će ga odvesti u istoriju, jer ubrzo nakon toga Sovjeti obaraju već pomenuti U2 i hvataju njegovog pilota. Razmena je logičan sled događaja, sve dok se u priču ne umešaju Istočni Nemci koji u Berlinu hapse jednog, sada već zaista potpuno nevinog američkog studenta. Donovan dobija ponudu da ode u Berlin i da pokuša da ugovori razmenu Abela i pilota, ali na svoju ruku dogovor uslovljava i oslobađanjem studenta. Nakon svega, sledi finale kakvo svaki špijunski, hladnoratovski film i mora da ima – razmena na mostu, u pet ujutru, u maglovitom Berlinu.

Spilberg na perfektan način uspeva da dočara atmosferu straha koji Amerika ima od nuklearnog napada i sa tako postavljenim figurama, priča braće Koen je savršeno uverljiva i verna klasičnoj formuli hladnoratovskog špijunskog trilera. Lik Džejmsa Donovana i tretman koji su mu priredili Koenovi i Spilberg, neodoljivo podseća ne samo na stare špijunske filmove, već i na još starije i staromodnije političke priče jednog Frenka Kapre, recimo. Tako Donovanov lik prelazi dug i mučan put od omraženog advokata koji brani Rusa koji, je li, predstavlja blisku i neizbežnu nuklearnu pretnju, do nacionalnog heroja koji Americi vraća najhrabije sinove.

Spilberg, naravno, ne maše američkim zastavama kako bi dočarao patriotski naboj, ali stiče se utisak da na kraju ipak poklekne, mada sasvim nepotrebno, baš na tom famoznom mostu na kojem se obavlja razmena. Zagrljaj otkrivenog špijuna je taj simbolični čin po kojem će se na kraju razlikovati srčana i demokratska Amerika od ledene i surove Rusije, mada će otkrivanje sudbine glavnih junaka koja se objašnjava kroz završne kadrove pokazati da razlike zapravo i nema.

''Most špijuna'' posle svega nije film zakopan u sredinu prošlog veka i puka rekonstrukcija epohe i geopolitičkog trenutka, već je upravo suprotno, jeziv nagoveštaj vremena koje će tek doći, a u kojem na žalost živimo. Nekom će biti zaista teško da poveruje u naivnu i nevinu ljudskost tog vremena, u moralnu i političku dostojanstvenost, teško je shvatiti i gde je nestalo staro dobro mučenje kojim se od špijuna izvlači istina, ali Koeni i Spilberg namerno izostavljaju taj aspekt opasnog špijunskog življenja, ostavljajući Gvantanamo, voterbording i slične metode kao specijalitet našeg doba ili barem nešto što je do savršenstva dovedeno u ovoj našoj stvarnosti. Uostalom, niko se danas ne plaši termonuklearnog uništenja, ali je svet ipak neuporedivo nasilniji. Moral i politiku da i ne pominjem.

Nema dileme, današnjem svetu, mnogo surovijem nego nekadašnjem, definitivno fali neki Donovan. Priča o oslobađanju zarobljenika na kraju i nije previše intrigantna i puna obrta na koje smo navikli u literaturi ili filmovima koji su se bavili sličnim pričama – zaboravite dakle Le Karea i njegove zapetljane, ali i emotivne špijunske romane - ali u biografiji ovog hrabrog i nepokolebljivog tipa, razmena ova dva špijuna je tek početak podviga. Možda je Spilberg mogao da se pozabavi kompletnim opusom Džejmsa B. Donovana, pregovarača koji je nakon ovog slučaja spasio još na hiljade zarobljenika (Kuba), ali se na kraju zaustavio samo na ovoj epizodi. Dovoljno da se svi zamislimo.

Ja: ****

MOST ŠPIJUNA

Uloge: Tom Hanks, Ostin Stouvel, Ejmi Rajan

Distributer: Megakom

Ni Spilberg ni Tom Henks (naročito) nisu bili razlozi zbog kojih sam, na kraju balade, rešio da ipak pogledam ''Most špijuna''. Prvo me je privukao taj špijunski svet starog kova, hladnoratovski ambijent 50-ih godina prošlog veka i pre svega braća Koen, potpisani kao scenaristi ovog dosta ozbiljnog kandidata za raznorazne Oskare. Iako sam znao da se radi o ekranizaciji istinitog događaja, očekivao sam tešku, zapetljanu i kompleksnu špijunsku priču blisku nekom Le Kareovom romanu, recimo. Na kraju, dobio sam sve što sam i očekivao, osim tog komplikovanog zapleta.

Očekujte spojlere, šta drugo da kažem, ali oni će se očitavati u tome što ću, evo već sad, konstatovati da nikakvih iznenađenja i tajni i nema u novom Spilbergovom filmu, naročito ne u samoj priči. Tajna nije ni u Tomu Henksu koji, srećom, ovog puta vrlo motivisano i pripremljeno nastupa u ulozi njujorškog advokata koji će se, sticajem okolnosti, suočiti sa slučajem kojim će se baviti cela Amerika. Iznenađenje nije ni zaista senzacionalan izgled samog filma, perfektno oslikana epoha ne samo u Njujorku, već i u Berlinu u kojem tek počinje da se diže čuveni zid. Ono što zaista vozi ovaj dugački film je upravo scenario i pre svega dijalozi braće Koen koji ne samo da precizno i detaljno dočaravaju to vreme pritajene histerije i straha, već povlače i mnoge paralele sa današnjim, toliko drugačijim, a opet i tako pakleno nepromenjenim svetom u kojem živimo.

Sve počinje jednom briljantnom sekvencom, snimljenom bez muzike i dijaloga, u kojoj Rudolf Abel, sovjetski špijun, na klupi pored reke pronalazi tajnu, šifrovanu poruku i vraća se u svoj stan, samo da bi uskoro bio uhapšen i pritvoren. Između ta dva događaja, svedoci smo genijalno izvedene potere i upada u Abelovo utočište i to je sasvim sigurno najuzbudljiviji i najjači deo filma. Kasnije ćemo imati još samo jednu zaista pravu akcionu scenu, onu u kojoj Sovjeti obaraju američki U2 avion, ali upravo je ovaj početak i ta tiha jurnjava kroz Bruklin, ono što obeležava čitav film. Uskoro u priču stiže i Tom Henks, ovde ugledni advokat Džejms Donovan, koji, iako se ne bavi krivičnim pravom, od svoje kancelarije, a u stvari od države, dobija zadatak da brani Abela, naravno više zbog ''fer'' suđenja nego da bi ga zaista odbranio.

Iako je Donovan nepokolebljivo profesionalan, motivisan i vešt, njegov zadatak je zapravo nemoguća misija jer je Abel zaista ruski špijun uhvaćen na delu. Svejedno, Donovan uspeva da ga spasi električne stolice na zaprepašćenje cele Amerike, ali upravo taj potez će ga odvesti u istoriju, jer ubrzo nakon toga Sovjeti obaraju već pomenuti U2 i hvataju njegovog pilota. Razmena je logičan sled događaja, sve dok se u priču ne umešaju Istočni Nemci koji u Berlinu hapse jednog, sada već zaista potpuno nevinog američkog studenta. Donovan dobija ponudu da ode u Berlin i da pokuša da ugovori razmenu Abela i pilota, ali na svoju ruku dogovor uslovljava i oslobađanjem studenta. Nakon svega, sledi finale kakvo svaki špijunski, hladnoratovski film i mora da ima – razmena na mostu, u pet ujutru, u maglovitom Berlinu.

Spilberg na perfektan način uspeva da dočara atmosferu straha koji Amerika ima od nuklearnog napada i sa tako postavljenim figurama, priča braće Koen je savršeno uverljiva i verna klasičnoj formuli hladnoratovskog špijunskog trilera. Lik Džejmsa Donovana i tretman koji su mu priredili Koenovi i Spilberg, neodoljivo podseća ne samo na stare špijunske filmove, već i na još starije i staromodnije političke priče jednog Frenka Kapre, recimo. Tako Donovanov lik prelazi dug i mučan put od omraženog advokata koji brani Rusa koji, je li, predstavlja blisku i neizbežnu nuklearnu pretnju, do nacionalnog heroja koji Americi vraća najhrabije sinove.

Spilberg, naravno, ne maše američkim zastavama kako bi dočarao patriotski naboj, ali stiče se utisak da na kraju ipak poklekne, mada sasvim nepotrebno, baš na tom famoznom mostu na kojem se obavlja razmena. Zagrljaj otkrivenog špijuna je taj simbolični čin po kojem će se na kraju razlikovati srčana i demokratska Amerika od ledene i surove Rusije, mada će otkrivanje sudbine glavnih junaka koja se objašnjava kroz završne kadrove pokazati da razlike zapravo i nema.

''Most špijuna'' posle svega nije film zakopan u sredinu prošlog veka i puka rekonstrukcija epohe i geopolitičkog trenutka, već je upravo suprotno, jeziv nagoveštaj vremena koje će tek doći, a u kojem na žalost živimo. Nekom će biti zaista teško da poveruje u naivnu i nevinu ljudskost tog vremena, u moralnu i političku dostojanstvenost, teško je shvatiti i gde je nestalo staro dobro mučenje kojim se od špijuna izvlači istina, ali Koeni i Spilberg namerno izostavljaju taj aspekt opasnog špijunskog življenja, ostavljajući Gvantanamo, voterbording i slične metode kao specijalitet našeg doba ili barem nešto što je do savršenstva dovedeno u ovoj našoj stvarnosti. Uostalom, niko se danas ne plaši termonuklearnog uništenja, ali je svet ipak neuporedivo nasilniji. Moral i politiku da i ne pominjem.

Nema dileme, današnjem svetu, mnogo surovijem nego nekadašnjem, definitivno fali neki Donovan. Priča o oslobađanju zarobljenika na kraju i nije previše intrigantna i puna obrta na koje smo navikli u literaturi ili filmovima koji su se bavili sličnim pričama – zaboravite dakle Le Karea i njegove zapetljane, ali i emotivne špijunske romane - ali u biografiji ovog hrabrog i nepokolebljivog tipa, razmena ova dva špijuna je tek početak podviga. Možda je Spilberg mogao da se pozabavi kompletnim opusom Džejmsa B. Donovana, pregovarača koji je nakon ovog slučaja spasio još na hiljade zarobljenika (Kuba), ali se na kraju zaustavio samo na ovoj epizodi. Dovoljno da se svi zamislimo.

Ja: ****