Kolumnista MONDA Miško Bilbija imao je sreće ili znanje. Gledao je na FEST-u, a i van FEST-a, filmove koji su upravo nagrađeni Oskarima. Svoje utiske i zvezdice deli sa vama.
NEMA ZEMLJE ZA STARCE (No Country For Old Men, braća Koen) - Oskar za najbolji film, režiju, epizodnu mušku ulogu - Havijer Bardem i za najbolje adaptirani scenario po literarnom predlošku
Novi film braće Koen ne pruža ništa lepšu sliku o ovom svetu, ali u odnosu na film "Biće krvi" Pi Ti Andersona izgleda kao neki Diznijev mjuzikl. Nastao prema istoimenom romanu Kormaka Makartija, ovaj genijalni triler stavlja jednom teksaškom variocu u krilo dva miliona dolara novca iz heroinskog dila koji je negde u pustinji krenuo naopako. Džoš Brolin je odlučan da poklon iskoristi i da se konačno iseli iz sudbinskog trejler parka, ali za petama su mu i umorni policijski rendžer (Tomi Li Džons), kao i psihotični ubica Havijer Bardem (u ulozi godine).
U kontekstu filmografije braće Koen ovaj film ide pravo na vrh da podeli tron sa ''Velikim Lebovskim'' i ''Fargom'', u stvari i sa ''Blood Simple'', ali čak ni to nije dovoljna preporuka za ovaj mračni film koji će svakog dobronamernika od samog starta hipnotički prikovati za platno.
Slično filmu ''Biće krvi'', i ova priča se odvija praktično bez dijaloga, ali prepoznatljivi crni humor Koena ovde popunjava svu emocionalnu prazninu nastalu usled bavljenja ovim svetom i ljudima uopšte. Ponovo dakle, utrobe će se prevrtati, heroji će se sudarati, a 'onakav' kraj će i najtvrđe među nama zateći nepripremljenim. Možda i nezadovoljnim. (*****)
NEMA ZEMLJE ZA STARCE (No Country For Old Men, braća Koen) - Oskar za najbolji film, režiju, epizodnu mušku ulogu - Havijer Bardem i za najbolje adaptirani scenario po literarnom predlošku
Novi film braće Koen ne pruža ništa lepšu sliku o ovom svetu, ali u odnosu na film "Biće krvi" Pi Ti Andersona izgleda kao neki Diznijev mjuzikl. Nastao prema istoimenom romanu Kormaka Makartija, ovaj genijalni triler stavlja jednom teksaškom variocu u krilo dva miliona dolara novca iz heroinskog dila koji je negde u pustinji krenuo naopako. Džoš Brolin je odlučan da poklon iskoristi i da se konačno iseli iz sudbinskog trejler parka, ali za petama su mu i umorni policijski rendžer (Tomi Li Džons), kao i psihotični ubica Havijer Bardem (u ulozi godine).
U kontekstu filmografije braće Koen ovaj film ide pravo na vrh da podeli tron sa ''Velikim Lebovskim'' i ''Fargom'', u stvari i sa ''Blood Simple'', ali čak ni to nije dovoljna preporuka za ovaj mračni film koji će svakog dobronamernika od samog starta hipnotički prikovati za platno.
Slično filmu ''Biće krvi'', i ova priča se odvija praktično bez dijaloga, ali prepoznatljivi crni humor Koena ovde popunjava svu emocionalnu prazninu nastalu usled bavljenja ovim svetom i ljudima uopšte. Ponovo dakle, utrobe će se prevrtati, heroji će se sudarati, a 'onakav' kraj će i najtvrđe među nama zateći nepripremljenim. Možda i nezadovoljnim. (*****)
BIĆE KRVI (There Will Be Blood, Pi Ti Anderson)
"Biće krvi" - Oskar za najbolju mušku ulogu i kameru.
Nikako mi nije jasna ovaj silni intelektualni hajp oko novog filma Pi Ti Andersona. Okej, epski momenat je očigledan, baš kao i monumentalna ambicija. Čak štaviše, epski momenti smenjuju jedni druge i tako nas vode do iscrpljujućeg finala u kojem ep prerasta u spektakl. A sve vreme ovde se radi o epohi u kojoj su procvetala neka od najvećih zala na ovoj planeti – (naftne) multi korporacije i religijski fanatizam.
Denijel Dej Luis - retka stvar u kojoj se skroz slažem sa pomamljenom kritikom – fenomenalan!
Međutim, kod Andersona je i jedan Adam Sandler bio odličan. Ništa iznenađujuće, dakle) je pravi naftni pionir i jedini razvijeni lik u ovom filmu. Od malih petrolejskih mrlja i bara koje izvlači iz utrobe planete poslednjih godina XIX veka, preko naftnih polja širom Teksasa, pa sve do današnje cene barela u Srbiji, on je čovek kojega bi trebalo okriviti za sve.
Od prvog minuta, Danijel Plejnvju, kako mu je ime u filmu, toliko je odvratan i nemoralan da je teško i nazreti da će gadosti iz njega tek izaći na videlo. Ali tako je: beskrupuloznost u otimanju farmi i vođenju biznisa i pakt sa crkvom sitnice su u poređenju sa stvarima koje tek slede.
Prevare, laži, ubistva i sve najcrnje što postoji u ljudskom biću tokom beskonačnih 160 minuta čine ovaj bioskopski doživljaj jednim od najdepresivnijih i najmučnijih koje pamtim u poslednje vreme. A kada vas takve moralne vrednosti i standardi sačekaju i napolju, to jest čim se upale sva svetla u bioskopu, onda je jeziv doživljaj potpun. (***)
Nikako mi nije jasna ovaj silni intelektualni hajp oko novog filma Pi Ti Andersona. Okej, epski momenat je očigledan, baš kao i monumentalna ambicija. Čak štaviše, epski momenti smenjuju jedni druge i tako nas vode do iscrpljujućeg finala u kojem ep prerasta u spektakl. A sve vreme ovde se radi o epohi u kojoj su procvetala neka od najvećih zala na ovoj planeti – (naftne) multi korporacije i religijski fanatizam.
Denijel Dej Luis - retka stvar u kojoj se skroz slažem sa pomamljenom kritikom – fenomenalan!
Međutim, kod Andersona je i jedan Adam Sandler bio odličan. Ništa iznenađujuće, dakle) je pravi naftni pionir i jedini razvijeni lik u ovom filmu. Od malih petrolejskih mrlja i bara koje izvlači iz utrobe planete poslednjih godina XIX veka, preko naftnih polja širom Teksasa, pa sve do današnje cene barela u Srbiji, on je čovek kojega bi trebalo okriviti za sve.
Od prvog minuta, Danijel Plejnvju, kako mu je ime u filmu, toliko je odvratan i nemoralan da je teško i nazreti da će gadosti iz njega tek izaći na videlo. Ali tako je: beskrupuloznost u otimanju farmi i vođenju biznisa i pakt sa crkvom sitnice su u poređenju sa stvarima koje tek slede.
Prevare, laži, ubistva i sve najcrnje što postoji u ljudskom biću tokom beskonačnih 160 minuta čine ovaj bioskopski doživljaj jednim od najdepresivnijih i najmučnijih koje pamtim u poslednje vreme. A kada vas takve moralne vrednosti i standardi sačekaju i napolju, to jest čim se upale sva svetla u bioskopu, onda je jeziv doživljaj potpun. (***)
DŽUNO (Juno)
Pred sam početak FEST-a, dobio sam jedan mail od S. koja mi je, između ostalog, napisala i ovu kratku rečenicu - ''Sinoć sam odgledala i 'Džuno' koji je apsolutno fenomenalan, uživala sam u filmu kao što davno nisam - smejala se do suza, a onda plakala k'o dete kad mu otmu omiljenu igračku’’. Nisam mogao da ignorišem ovakve reči, pa još od S, te sam i ''Džuno'' uvrstio u svoj filmski raspored. Biće dakle krvi, al’ biće i suza.
DŽUNO (Juno, Džejson Rajtman) - Oskar za originalan scenario Diablo Kodi (Cody).
Ovaj film nije na FEST-u. Na redovnom je repertoaru, iako je jedan od nominovanih za Oskara za najbolji film godine. Ne, naravno, FEST se gadi ovakvih filmova, indi komedija u kojim američki tinejdžeri ne slušaju svoje roditelje nego Sonic Youth i Belle and Sebastian i u kojim su ljubavni problemi značajniji i ozbiljniji od teritorijalnih razmirica. Nema sumnje, da je Džuno moldavski ili vijetnamski film koji se bavi problemima maloletničke trudnoće, bio bi zakucan za večernji program, reditelj i glavni glumci bi se klanjali satima ovacijama, suze bi lile crvenim tepihom i sve slično.
Ali nije. ''Džuno'' je mali američki film Džejsona Rajtmana (sina Ivanovog – eto, čak su i biografije ovih
sa špice nedostojne ovog grandioznog festivala) u kojem glavne uloge igraju fantastična Elen Pejdž (uglavnom iz nama nepoznatih TV serija) i genijalni Majkl Sera (''Superbad'') i u kojem su cmizdrili ili makar krili suze njih četvoro u jednoj nefestivalskoj beogradskoj dvorani.
Iskreno, nisam siguran da bi muškarci, naročito očevi devojčica koje bi tek trebalo da odrastu, uopšte trebalo da se bave ovim neodoljivim filmom. Nisam čak ni siguran da bih roditeljima preporučio da svojim curicama dozvole da gledaju ''Džuno'' – maloletnička trudnoća je previše privlačna u ovom filmu. Ali, koja je to prohibicija u istoriji sveta dala rezultate? Konačno, baš je Džuno, rekao bih, trijumf razuma i porodice. No, da ne pričam previše...
Priča je jednostavna – naša heroina je klinka od 16 godina koja se sa svojom simpatijom jedne večeri napije i zatrudni. Školska godina je tek počela i Džuno ne može sada da se smara sa ovakvim problemima i odlazi kod doktora na abortus. No, nešto joj se tamo ne sviđa (miris, magazini na stočićima u čekaonici...), pa odlučuje da bi mogla ipak da rodi dete i da ga da nekoj prikladnoj familiji na usvajanje. Nekim japijima. Ili štagod.
Ništa više od toga, ništa manje od jednog od najboljih filmova ovogodišnjeg FEST-a. Ah da, zaboravio sam, nije na FEST-u. (*****)
Pogledajte trejler za film "Džuno"
RAT ČARLIJA VILSONA (Charly Wilson's War, Majk Nikols)
Dok ovaj film jeste na FEST-u. Nije poznato čime je to ovaj klasičan predstavnik holivudskog mejnstrima zaslužio (verovatno imenima sa svoje špice, Majku Nikolsu i Tomu Hanksu), jer na 'Festival festivala' ne stiže sa bilo kakvim nagradama, pa čak ni sa nekim bitnim nominacijama za Oskara (samo jedna, za sporednu mušku - Filip Simor Hofman).
Čarli Vilson iz naslova je teksaški kongresmen, polu-alkoholičar i najpoznatiji ženskaroš Hjustona, političar koji povezan sa raznim lobijima ni kriv ni dužan dolazi u situaciju da direktno utiče na razvoj ratnih sukoba u Avganistanu tokom sovjetske invazije. Nema šta, divan materijal za satiru ili farsu koja se možda i mogla očekivati od Nikolsa, ali od svog sjaja kojim je sijala produkcija, ostao je samo nezanimljiv i površan film u kojem samo ponekada iznenadi neka replika ili scena (obavezno neka sa Hofmanom). Ostatak filma je oličenje onoga što ovako precenjena premisa i nagoveštava, idealan film za sve one koji poistovećuju Ameriku sa politikom koju ona vodi. Arogantna, glupa i agresivna. Za to vreme, Nikoslova i Sorkinova ironija ostaje zagubljena negde duboko u ovoj dosadnoj političkoj fantaziji. (**)
Miško Bilbija
DŽUNO (Juno, Džejson Rajtman) - Oskar za originalan scenario Diablo Kodi (Cody).
Ovaj film nije na FEST-u. Na redovnom je repertoaru, iako je jedan od nominovanih za Oskara za najbolji film godine. Ne, naravno, FEST se gadi ovakvih filmova, indi komedija u kojim američki tinejdžeri ne slušaju svoje roditelje nego Sonic Youth i Belle and Sebastian i u kojim su ljubavni problemi značajniji i ozbiljniji od teritorijalnih razmirica. Nema sumnje, da je Džuno moldavski ili vijetnamski film koji se bavi problemima maloletničke trudnoće, bio bi zakucan za večernji program, reditelj i glavni glumci bi se klanjali satima ovacijama, suze bi lile crvenim tepihom i sve slično.
Ali nije. ''Džuno'' je mali američki film Džejsona Rajtmana (sina Ivanovog – eto, čak su i biografije ovih
sa špice nedostojne ovog grandioznog festivala) u kojem glavne uloge igraju fantastična Elen Pejdž (uglavnom iz nama nepoznatih TV serija) i genijalni Majkl Sera (''Superbad'') i u kojem su cmizdrili ili makar krili suze njih četvoro u jednoj nefestivalskoj beogradskoj dvorani.
Iskreno, nisam siguran da bi muškarci, naročito očevi devojčica koje bi tek trebalo da odrastu, uopšte trebalo da se bave ovim neodoljivim filmom. Nisam čak ni siguran da bih roditeljima preporučio da svojim curicama dozvole da gledaju ''Džuno'' – maloletnička trudnoća je previše privlačna u ovom filmu. Ali, koja je to prohibicija u istoriji sveta dala rezultate? Konačno, baš je Džuno, rekao bih, trijumf razuma i porodice. No, da ne pričam previše...
Priča je jednostavna – naša heroina je klinka od 16 godina koja se sa svojom simpatijom jedne večeri napije i zatrudni. Školska godina je tek počela i Džuno ne može sada da se smara sa ovakvim problemima i odlazi kod doktora na abortus. No, nešto joj se tamo ne sviđa (miris, magazini na stočićima u čekaonici...), pa odlučuje da bi mogla ipak da rodi dete i da ga da nekoj prikladnoj familiji na usvajanje. Nekim japijima. Ili štagod.
Ništa više od toga, ništa manje od jednog od najboljih filmova ovogodišnjeg FEST-a. Ah da, zaboravio sam, nije na FEST-u. (*****)
Pogledajte trejler za film "Džuno"
RAT ČARLIJA VILSONA (Charly Wilson's War, Majk Nikols)
Dok ovaj film jeste na FEST-u. Nije poznato čime je to ovaj klasičan predstavnik holivudskog mejnstrima zaslužio (verovatno imenima sa svoje špice, Majku Nikolsu i Tomu Hanksu), jer na 'Festival festivala' ne stiže sa bilo kakvim nagradama, pa čak ni sa nekim bitnim nominacijama za Oskara (samo jedna, za sporednu mušku - Filip Simor Hofman).
Čarli Vilson iz naslova je teksaški kongresmen, polu-alkoholičar i najpoznatiji ženskaroš Hjustona, političar koji povezan sa raznim lobijima ni kriv ni dužan dolazi u situaciju da direktno utiče na razvoj ratnih sukoba u Avganistanu tokom sovjetske invazije. Nema šta, divan materijal za satiru ili farsu koja se možda i mogla očekivati od Nikolsa, ali od svog sjaja kojim je sijala produkcija, ostao je samo nezanimljiv i površan film u kojem samo ponekada iznenadi neka replika ili scena (obavezno neka sa Hofmanom). Ostatak filma je oličenje onoga što ovako precenjena premisa i nagoveštava, idealan film za sve one koji poistovećuju Ameriku sa politikom koju ona vodi. Arogantna, glupa i agresivna. Za to vreme, Nikoslova i Sorkinova ironija ostaje zagubljena negde duboko u ovoj dosadnoj političkoj fantaziji. (**)
Miško Bilbija
