ZAKON NOĆI (FILMSKA RECENZIJA)

Live By Night (2016)

Distributer: Blitz

Okej, ovog puta će manje reči biti o samom filmu, a više o okolnostima koje su se zbivale oko naslova ''Live By Night''. Ipak je ovo više kolumna nego prava filmska kritika, jel da?

Za početak, ne bi bilo loše da objasnim zašto je ovaj naslov meni toliko značajan. 2012. godine sam sa svojom ćerkom bio u Parizu. Pored svih ostalih znamenitosti koje jedan otac može svom detetu da pokaže u ovom neverovatnom gradu (Luvr i drugi muzeji, zabačeni bioskopi, ulice i kvartovi, restorani, pekare i poslastičarnice...), knjižare su definitivno nezaobilazan detalj, a među njima svakako i najpre "Shakespeare & Company", jedna od najpoznatijih knjižara na svetu.

To je u svakom slučaju izuzetan doživljaj, ali ovog puta i specijalan, naročito za mene, jer sam kopajući po ovim kutijama koje se nalaze ispred samog ulaza jednog trenutka naleteo na knjigu Denisa Lehejna pod imenom "Live By Night", knjigu koja u tom trenutku u stvari nije ni postojala.

Mnogo volim pomenutog pisca i bilo mi je čudno da ne prepoznajem naslov. Posebno zbog toga što je unutra pisalo da se radi o romanu iz 2012, u tom trenutku tekuće godine. Internet mi je sve pojasnio, ali mi i dalje ništa nije bilo jasno, jer se ovaj naslov pominjao samo kao budući, još neobjavljeni roman Denisa Lehejna. I pored svemoćnog sajber sveta, neposotojeća knjiga je i dalje piljila u mene.

No, pravi šok je tek sledio. Nisam ni razmišljao o opciji da ne ponesem knjigu ma šta ona u stvari predstavljala (neku đavolsku rabotu sasvim sigurno), ali kada sam svejedno okrenuo onu stranu na kojoj se obično nalazi cena, cifara nije nigde bilo, već samo četiri slova ispisana rukom – FREE. Tek mi sada ništa nije bilo jasno, pa sam požurio do kase. Na moje pitanje pošto ova knjiga, devojka za kasom me je samo pogledala i rekla – knjiga je besplatna, možete da je nosite.

Nije bila ni šala, ni skrivena kamera. Uzeo sam knjigu i bez dodatnih pitanja požurio napolje. J. je već držala par knjiga u ruci (ne besplatnih, nažalost), i samo deset minuta kasnije smo već sedeli u nekoj fensi poslastičarnici, listali kupljeno blago i jeli onaj čuveni sladoled od slanog karamela. Nikada zaista nisam saznao kako sam došao u posed jedne od (logično, zar ne), najdražih knjiga koje imam u svojim policama. Mogu samo da pretpostavim da sam u stvari slučajno naleteo na neku kopiju koja se unapred šalje lokalnim izdavačima i prevodiocima i da je na taj način završila i u knjižari koja, opet, nije htela da prodaje besplatnu kopiju. A i druge misli su mi se vrzmale po glavi – od naučno fantastičnih do romantičnih. Nikada neću saznati.

I onda, pet godina kasnije, u bioskopima ''Zakon noći''. U originalu ''Live By Night''.

Šteta što me nisu pozvali na pretpremijeru, da i film vidim pre ostatka sveta. Ali svejedno, uzbuđenje je bilo na nivou. Nisam smeo sam da idem (i dalje sam u svemu ovome video neku Zonu sumraka, šta li već), a N. i G. su kao iz topa pristali. Znate već, Denis Lehejn.

Godine su dvadesete, a Džo Kaflin, Irac u Bostonu, veteran iz Prvog rata, sin policajca, sitni, ali samostalni kriminalac, zaljubljuje se u Emu, ljubavnicu lokalnog mafijaša. Takav zaplet ne može dobro da se završi po zaljubljeni par, ali Džo uspeva da preživi bliski susret i sa mafijom i sa policijom. Ne i Ema. Ali život teče dalje, pravo ka Floridi, gde Kaflin ulazi u posao sa, logično, alkoholom i Kubancima. Međutim, pipcima irske i talijanske mafije ništa nije nedostižno, pa čak ni jedan Džo Kaflin, kralj ruma i ostalih zabranjenih tekućina.

Fenomenalno bi bilo da je od svega ovoga ispao genijalan film za *****, ali nije. Na moju žalost. Mogao je možda neko strpljiviji od Bena Afleka da se prihvati ovog posla. Neko ko ne žuri na Betmena i neko ko nije toliko sujetan da u takvoj žurbi sebi ipak dodeli i ulogu producenta i scenariste i glavnog glumca i reditelja. Znam, ima on kredit da se potpiše kako god hoće (Oskari, Globusi...), ali ovog puta su svi drugi bolje obavili posao od njega. Svaki sporedni glumac ili glumica, direktor fotografije i glavni dizajner filma, kostimograf ili pisac muzike. Svi su bili u apsolutno vrhunskoj formi, osim Afleka.

Glumca, koji nije bio u stanju da u lik kakav je dotični Džo Koflin ulije trunku života, scenariste koji nije imao tu veštinu da ne banalizuje Lehejnovu prozu, niti moć da je prenese u uzbudljivi dvosatni film i režisera koji nije mogao da sve fenomenalne elemente ovog filma uklopi u delo koje će konkurisati slavnim prethodnicima koji su se u prošlosti bavili ovom slavnom američkom temom, dvadesetim godinama. Roaring Twenties.

Ali nikako ne bi valjalo da neko pomisli da je ''Zakon noći'' loš film. Mnogo više sam ja bio razočaran nego što je ovo zaista slab film. Preterujem ja, nisu samo momenti ono što valja u filmu. Aflekova adaptacija u sebi sadrži materijal za TV seriju, a ne za dva sata bioskopskog provoda, njegova vizija tadašnje Amerike je neverovatno precizna i samim tim prepuna nasilja, pohlepe i korupcije, njegova režija i koreografija akcionih scena su besprekorni, njegov osećaj za pravdu i sposobnost da oblikuje smesu u kojoj se ideologija, politika i kriminal savršeno prožimaju i - sve u svemu – mnogo toga filmski zrelog i lepog može da se vidi u ovom filmu. Nema sumnje, Aflek je mnogo bolji režiser nego glumac.

I tako. Ostatak možete da zamislite i dopišete i sami. Ali reakciju mojih prijatelja svakako ne možete. I dok je N. bila odlučna i zadovoljna, G. mi je bio maksimalno sumnjiv. U kolima nije želeo mnogo da se bavi filmom i našim pitanjima i ocenama, ali pošto sam insistirao, dok je izlazio samo je uspeo da procedi da filmu daje šest i po zvezdica od mogućih pet i nestao u magli.

Nije mi to bilo dovoljno, pa sam počeo da mu šaljem poruke, sve dok mi on nije poslao jednu ovakvu: ''Znao sam da ćeš da škrtariš na konto inept scenarija/glume, a mene koji nemam dužnost da budem objektivan je, uprkos jasnim nedostacima, udario pravo u grudi i veličanstveno me je iznenadio, pa sam mislio da nam zajednička ocena bude deset.''

Divan je ovaj moj tender heart prijatelj, zar ne? Ja ga obožavam. Tako da vama sad samo preostaje da vidite šta se to zaista dešava u domaćim bioskopima pod imenom ''Zakon noći''. Oni napredniji čitaoci bi mogli da se prihvate i same knjige, što da ne?

ocena:

Ja: ***1/2

G: ******1/2

N: ****

Live By Night (2016)

Distributer: Blitz

Okej, ovog puta će manje reči biti o samom filmu, a više o okolnostima koje su se zbivale oko naslova ''Live By Night''. Ipak je ovo više kolumna nego prava filmska kritika, jel da?

Za početak, ne bi bilo loše da objasnim zašto je ovaj naslov meni toliko značajan. 2012. godine sam sa svojom ćerkom bio u Parizu. Pored svih ostalih znamenitosti koje jedan otac može svom detetu da pokaže u ovom neverovatnom gradu (Luvr i drugi muzeji, zabačeni bioskopi, ulice i kvartovi, restorani, pekare i poslastičarnice...), knjižare su definitivno nezaobilazan detalj, a među njima svakako i najpre "Shakespeare & Company", jedna od najpoznatijih knjižara na svetu.

To je u svakom slučaju izuzetan doživljaj, ali ovog puta i specijalan, naročito za mene, jer sam kopajući po ovim kutijama koje se nalaze ispred samog ulaza jednog trenutka naleteo na knjigu Denisa Lehejna pod imenom "Live By Night", knjigu koja u tom trenutku u stvari nije ni postojala.

Mnogo volim pomenutog pisca i bilo mi je čudno da ne prepoznajem naslov. Posebno zbog toga što je unutra pisalo da se radi o romanu iz 2012, u tom trenutku tekuće godine. Internet mi je sve pojasnio, ali mi i dalje ništa nije bilo jasno, jer se ovaj naslov pominjao samo kao budući, još neobjavljeni roman Denisa Lehejna. I pored svemoćnog sajber sveta, neposotojeća knjiga je i dalje piljila u mene.

No, pravi šok je tek sledio. Nisam ni razmišljao o opciji da ne ponesem knjigu ma šta ona u stvari predstavljala (neku đavolsku rabotu sasvim sigurno), ali kada sam svejedno okrenuo onu stranu na kojoj se obično nalazi cena, cifara nije nigde bilo, već samo četiri slova ispisana rukom – FREE. Tek mi sada ništa nije bilo jasno, pa sam požurio do kase. Na moje pitanje pošto ova knjiga, devojka za kasom me je samo pogledala i rekla – knjiga je besplatna, možete da je nosite.

Nije bila ni šala, ni skrivena kamera. Uzeo sam knjigu i bez dodatnih pitanja požurio napolje. J. je već držala par knjiga u ruci (ne besplatnih, nažalost), i samo deset minuta kasnije smo već sedeli u nekoj fensi poslastičarnici, listali kupljeno blago i jeli onaj čuveni sladoled od slanog karamela. Nikada zaista nisam saznao kako sam došao u posed jedne od (logično, zar ne), najdražih knjiga koje imam u svojim policama. Mogu samo da pretpostavim da sam u stvari slučajno naleteo na neku kopiju koja se unapred šalje lokalnim izdavačima i prevodiocima i da je na taj način završila i u knjižari koja, opet, nije htela da prodaje besplatnu kopiju. A i druge misli su mi se vrzmale po glavi – od naučno fantastičnih do romantičnih. Nikada neću saznati.

I onda, pet godina kasnije, u bioskopima ''Zakon noći''. U originalu ''Live By Night''.

Šteta što me nisu pozvali na pretpremijeru, da i film vidim pre ostatka sveta. Ali svejedno, uzbuđenje je bilo na nivou. Nisam smeo sam da idem (i dalje sam u svemu ovome video neku Zonu sumraka, šta li već), a N. i G. su kao iz topa pristali. Znate već, Denis Lehejn.

Godine su dvadesete, a Džo Kaflin, Irac u Bostonu, veteran iz Prvog rata, sin policajca, sitni, ali samostalni kriminalac, zaljubljuje se u Emu, ljubavnicu lokalnog mafijaša. Takav zaplet ne može dobro da se završi po zaljubljeni par, ali Džo uspeva da preživi bliski susret i sa mafijom i sa policijom. Ne i Ema. Ali život teče dalje, pravo ka Floridi, gde Kaflin ulazi u posao sa, logično, alkoholom i Kubancima. Međutim, pipcima irske i talijanske mafije ništa nije nedostižno, pa čak ni jedan Džo Kaflin, kralj ruma i ostalih zabranjenih tekućina.

Fenomenalno bi bilo da je od svega ovoga ispao genijalan film za *****, ali nije. Na moju žalost. Mogao je možda neko strpljiviji od Bena Afleka da se prihvati ovog posla. Neko ko ne žuri na Betmena i neko ko nije toliko sujetan da u takvoj žurbi sebi ipak dodeli i ulogu producenta i scenariste i glavnog glumca i reditelja. Znam, ima on kredit da se potpiše kako god hoće (Oskari, Globusi...), ali ovog puta su svi drugi bolje obavili posao od njega. Svaki sporedni glumac ili glumica, direktor fotografije i glavni dizajner filma, kostimograf ili pisac muzike. Svi su bili u apsolutno vrhunskoj formi, osim Afleka.

Glumca, koji nije bio u stanju da u lik kakav je dotični Džo Koflin ulije trunku života, scenariste koji nije imao tu veštinu da ne banalizuje Lehejnovu prozu, niti moć da je prenese u uzbudljivi dvosatni film i režisera koji nije mogao da sve fenomenalne elemente ovog filma uklopi u delo koje će konkurisati slavnim prethodnicima koji su se u prošlosti bavili ovom slavnom američkom temom, dvadesetim godinama. Roaring Twenties.

Ali nikako ne bi valjalo da neko pomisli da je ''Zakon noći'' loš film. Mnogo više sam ja bio razočaran nego što je ovo zaista slab film. Preterujem ja, nisu samo momenti ono što valja u filmu. Aflekova adaptacija u sebi sadrži materijal za TV seriju, a ne za dva sata bioskopskog provoda, njegova vizija tadašnje Amerike je neverovatno precizna i samim tim prepuna nasilja, pohlepe i korupcije, njegova režija i koreografija akcionih scena su besprekorni, njegov osećaj za pravdu i sposobnost da oblikuje smesu u kojoj se ideologija, politika i kriminal savršeno prožimaju i - sve u svemu – mnogo toga filmski zrelog i lepog može da se vidi u ovom filmu. Nema sumnje, Aflek je mnogo bolji režiser nego glumac.

I tako. Ostatak možete da zamislite i dopišete i sami. Ali reakciju mojih prijatelja svakako ne možete. I dok je N. bila odlučna i zadovoljna, G. mi je bio maksimalno sumnjiv. U kolima nije želeo mnogo da se bavi filmom i našim pitanjima i ocenama, ali pošto sam insistirao, dok je izlazio samo je uspeo da procedi da filmu daje šest i po zvezdica od mogućih pet i nestao u magli.

Nije mi to bilo dovoljno, pa sam počeo da mu šaljem poruke, sve dok mi on nije poslao jednu ovakvu: ''Znao sam da ćeš da škrtariš na konto inept scenarija/glume, a mene koji nemam dužnost da budem objektivan je, uprkos jasnim nedostacima, udario pravo u grudi i veličanstveno me je iznenadio, pa sam mislio da nam zajednička ocena bude deset.''

Divan je ovaj moj tender heart prijatelj, zar ne? Ja ga obožavam. Tako da vama sad samo preostaje da vidite šta se to zaista dešava u domaćim bioskopima pod imenom ''Zakon noći''. Oni napredniji čitaoci bi mogli da se prihvate i same knjige, što da ne?

ocena:

Ja: ***1/2

G: ******1/2

N: ****

Live By Night (2016)

Distributer: Blitz

Okej, ovog puta će manje reči biti o samom filmu, a više o okolnostima koje su se zbivale oko naslova ''Live By Night''. Ipak je ovo više kolumna nego prava filmska kritika, jel da?

Za početak, ne bi bilo loše da objasnim zašto je ovaj naslov meni toliko značajan. 2012. godine sam sa svojom ćerkom bio u Parizu. Pored svih ostalih znamenitosti koje jedan otac može svom detetu da pokaže u ovom neverovatnom gradu (Luvr i drugi muzeji, zabačeni bioskopi, ulice i kvartovi, restorani, pekare i poslastičarnice...), knjižare su definitivno nezaobilazan detalj, a među njima svakako i najpre "Shakespeare & Company", jedna od najpoznatijih knjižara na svetu.

To je u svakom slučaju izuzetan doživljaj, ali ovog puta i specijalan, naročito za mene, jer sam kopajući po ovim kutijama koje se nalaze ispred samog ulaza jednog trenutka naleteo na knjigu Denisa Lehejna pod imenom "Live By Night", knjigu koja u tom trenutku u stvari nije ni postojala.

Mnogo volim pomenutog pisca i bilo mi je čudno da ne prepoznajem naslov. Posebno zbog toga što je unutra pisalo da se radi o romanu iz 2012, u tom trenutku tekuće godine. Internet mi je sve pojasnio, ali mi i dalje ništa nije bilo jasno, jer se ovaj naslov pominjao samo kao budući, još neobjavljeni roman Denisa Lehejna. I pored svemoćnog sajber sveta, neposotojeća knjiga je i dalje piljila u mene.

No, pravi šok je tek sledio. Nisam ni razmišljao o opciji da ne ponesem knjigu ma šta ona u stvari predstavljala (neku đavolsku rabotu sasvim sigurno), ali kada sam svejedno okrenuo onu stranu na kojoj se obično nalazi cena, cifara nije nigde bilo, već samo četiri slova ispisana rukom – FREE. Tek mi sada ništa nije bilo jasno, pa sam požurio do kase. Na moje pitanje pošto ova knjiga, devojka za kasom me je samo pogledala i rekla – knjiga je besplatna, možete da je nosite.

Nije bila ni šala, ni skrivena kamera. Uzeo sam knjigu i bez dodatnih pitanja požurio napolje. J. je već držala par knjiga u ruci (ne besplatnih, nažalost), i samo deset minuta kasnije smo već sedeli u nekoj fensi poslastičarnici, listali kupljeno blago i jeli onaj čuveni sladoled od slanog karamela. Nikada zaista nisam saznao kako sam došao u posed jedne od (logično, zar ne), najdražih knjiga koje imam u svojim policama. Mogu samo da pretpostavim da sam u stvari slučajno naleteo na neku kopiju koja se unapred šalje lokalnim izdavačima i prevodiocima i da je na taj način završila i u knjižari koja, opet, nije htela da prodaje besplatnu kopiju. A i druge misli su mi se vrzmale po glavi – od naučno fantastičnih do romantičnih. Nikada neću saznati.

I onda, pet godina kasnije, u bioskopima ''Zakon noći''. U originalu ''Live By Night''.

Šteta što me nisu pozvali na pretpremijeru, da i film vidim pre ostatka sveta. Ali svejedno, uzbuđenje je bilo na nivou. Nisam smeo sam da idem (i dalje sam u svemu ovome video neku Zonu sumraka, šta li već), a N. i G. su kao iz topa pristali. Znate već, Denis Lehejn.

Godine su dvadesete, a Džo Kaflin, Irac u Bostonu, veteran iz Prvog rata, sin policajca, sitni, ali samostalni kriminalac, zaljubljuje se u Emu, ljubavnicu lokalnog mafijaša. Takav zaplet ne može dobro da se završi po zaljubljeni par, ali Džo uspeva da preživi bliski susret i sa mafijom i sa policijom. Ne i Ema. Ali život teče dalje, pravo ka Floridi, gde Kaflin ulazi u posao sa, logično, alkoholom i Kubancima. Međutim, pipcima irske i talijanske mafije ništa nije nedostižno, pa čak ni jedan Džo Kaflin, kralj ruma i ostalih zabranjenih tekućina.

Fenomenalno bi bilo da je od svega ovoga ispao genijalan film za *****, ali nije. Na moju žalost. Mogao je možda neko strpljiviji od Bena Afleka da se prihvati ovog posla. Neko ko ne žuri na Betmena i neko ko nije toliko sujetan da u takvoj žurbi sebi ipak dodeli i ulogu producenta i scenariste i glavnog glumca i reditelja. Znam, ima on kredit da se potpiše kako god hoće (Oskari, Globusi...), ali ovog puta su svi drugi bolje obavili posao od njega. Svaki sporedni glumac ili glumica, direktor fotografije i glavni dizajner filma, kostimograf ili pisac muzike. Svi su bili u apsolutno vrhunskoj formi, osim Afleka.

Glumca, koji nije bio u stanju da u lik kakav je dotični Džo Koflin ulije trunku života, scenariste koji nije imao tu veštinu da ne banalizuje Lehejnovu prozu, niti moć da je prenese u uzbudljivi dvosatni film i režisera koji nije mogao da sve fenomenalne elemente ovog filma uklopi u delo koje će konkurisati slavnim prethodnicima koji su se u prošlosti bavili ovom slavnom američkom temom, dvadesetim godinama. Roaring Twenties.

Ali nikako ne bi valjalo da neko pomisli da je ''Zakon noći'' loš film. Mnogo više sam ja bio razočaran nego što je ovo zaista slab film. Preterujem ja, nisu samo momenti ono što valja u filmu. Aflekova adaptacija u sebi sadrži materijal za TV seriju, a ne za dva sata bioskopskog provoda, njegova vizija tadašnje Amerike je neverovatno precizna i samim tim prepuna nasilja, pohlepe i korupcije, njegova režija i koreografija akcionih scena su besprekorni, njegov osećaj za pravdu i sposobnost da oblikuje smesu u kojoj se ideologija, politika i kriminal savršeno prožimaju i - sve u svemu – mnogo toga filmski zrelog i lepog može da se vidi u ovom filmu. Nema sumnje, Aflek je mnogo bolji režiser nego glumac.

I tako. Ostatak možete da zamislite i dopišete i sami. Ali reakciju mojih prijatelja svakako ne možete. I dok je N. bila odlučna i zadovoljna, G. mi je bio maksimalno sumnjiv. U kolima nije želeo mnogo da se bavi filmom i našim pitanjima i ocenama, ali pošto sam insistirao, dok je izlazio samo je uspeo da procedi da filmu daje šest i po zvezdica od mogućih pet i nestao u magli.

Nije mi to bilo dovoljno, pa sam počeo da mu šaljem poruke, sve dok mi on nije poslao jednu ovakvu: ''Znao sam da ćeš da škrtariš na konto inept scenarija/glume, a mene koji nemam dužnost da budem objektivan je, uprkos jasnim nedostacima, udario pravo u grudi i veličanstveno me je iznenadio, pa sam mislio da nam zajednička ocena bude deset.''

Divan je ovaj moj tender heart prijatelj, zar ne? Ja ga obožavam. Tako da vama sad samo preostaje da vidite šta se to zaista dešava u domaćim bioskopima pod imenom ''Zakon noći''. Oni napredniji čitaoci bi mogli da se prihvate i same knjige, što da ne?

ocena:

Ja: ***1/2

G: ******1/2

N: ****