21 (2008)
Režija: Robert Luketić
Uloge: Kevin Spejsi, Džim Stardžis, Kejt Bosvort, Lari Fišburn
Distribucija: Tak
Iako je u bioskopima bilo i atraktivnijih filmova, K. i ja smo ovog vikenda odlučili da možemo da gledamo samo ''Vrhunsku igru'', kartaroški film izvesnog Roberta Luketića. Sve ono što nas je zaista zanimalo (''Speed Racer'', ''Iron Man''), počinjalo je u neka vremena koja nismo mogli da postignemo. Svejedno, iako sam imao i nagoveštaje da se neću baš bajno provesti u bioskopu i da ovaj film mogu da vole samo oni iskreno i fanatično zaljubljeni u 'black jack', tj. ajnc, nisam se puno razmišljao – drugar sa kojim u poslednje vreme i ne idem tako često u bioskop, filmski žanr koji u principu volim da gledam, karte koje u principu volim da igram, toplo i prijatno veče, kao i najnoviji Roots album koji sam bio zaboravio u CD-u u kolima – sve me je to vuklo da što pre pobegnem iz svoje pećine i uputim se ka najboljem bioskopu u gradu.
Plus, za mog druga ovo je bilo vatreno krštenje ne samo što se tiče novog bioskopa, već i celog zdanja ka kojem smo se zaputili. Sve je išlo kao podmazano, pa sam se jednog trenutka čak i zapitao da nisam opet ubo neki pravoslavni praznik, pa Delta opet neće raditi, ali ne – ovog puta je sve bilo pod kontrolom. Naravno, malo sam se i širio – ''Ovo ti je muška, a ovo ženska Zara, ovde su preskupe belgijske čokolade, ovo ti je deo sa igricama koji J. nikada ne preskače, ovo ti je KFC...i sve tako''. Naravno, obojica smo konstatovali koliko mrzimo ovakva mesta, ali to nam nije smetalo da uživamo u blagodetima korporativne Srbije. U bioskopu sam mu demonstrirao sve veštine koje sam do sada uvežbao, uključujući i spontani odnos sa cepkačicama i blagajnicama (uspeli smo i novinarski posao da obavimo i saznamo da su za ovaj film planule čak 43 karte). Konačno, sad je još samo film trebalo da opravda očekivanja i zaokruži prijatno subotnje veče.
Režija: Robert Luketić
Uloge: Kevin Spejsi, Džim Stardžis, Kejt Bosvort, Lari Fišburn
Distribucija: Tak
Iako je u bioskopima bilo i atraktivnijih filmova, K. i ja smo ovog vikenda odlučili da možemo da gledamo samo ''Vrhunsku igru'', kartaroški film izvesnog Roberta Luketića. Sve ono što nas je zaista zanimalo (''Speed Racer'', ''Iron Man''), počinjalo je u neka vremena koja nismo mogli da postignemo. Svejedno, iako sam imao i nagoveštaje da se neću baš bajno provesti u bioskopu i da ovaj film mogu da vole samo oni iskreno i fanatično zaljubljeni u 'black jack', tj. ajnc, nisam se puno razmišljao – drugar sa kojim u poslednje vreme i ne idem tako često u bioskop, filmski žanr koji u principu volim da gledam, karte koje u principu volim da igram, toplo i prijatno veče, kao i najnoviji Roots album koji sam bio zaboravio u CD-u u kolima – sve me je to vuklo da što pre pobegnem iz svoje pećine i uputim se ka najboljem bioskopu u gradu.
Plus, za mog druga ovo je bilo vatreno krštenje ne samo što se tiče novog bioskopa, već i celog zdanja ka kojem smo se zaputili. Sve je išlo kao podmazano, pa sam se jednog trenutka čak i zapitao da nisam opet ubo neki pravoslavni praznik, pa Delta opet neće raditi, ali ne – ovog puta je sve bilo pod kontrolom. Naravno, malo sam se i širio – ''Ovo ti je muška, a ovo ženska Zara, ovde su preskupe belgijske čokolade, ovo ti je deo sa igricama koji J. nikada ne preskače, ovo ti je KFC...i sve tako''. Naravno, obojica smo konstatovali koliko mrzimo ovakva mesta, ali to nam nije smetalo da uživamo u blagodetima korporativne Srbije. U bioskopu sam mu demonstrirao sve veštine koje sam do sada uvežbao, uključujući i spontani odnos sa cepkačicama i blagajnicama (uspeli smo i novinarski posao da obavimo i saznamo da su za ovaj film planule čak 43 karte). Konačno, sad je još samo film trebalo da opravda očekivanja i zaokruži prijatno subotnje veče.
A u filmu, sve je počelo kako treba. U Bostonu, grupa štrebera se priprema za prijemne ispite na Harvardu, ali i za bespoštednu bitku za stipendijom. Ističe se Ben, stidljiv i smušen, ali genijalan student, kada je matematika u pitanju. Njegov genij možda nije dovoljan da se dobije prestižna Tomsonova stipendija, ali zato je tu Miki Rosa (Spejsi), profesor matematike koji posle časova sa svojim najtalentovanijim studentima razrađuje plan kako da pobedi sistem oličen u Las Vegasu i jednostavnoj kartaroškoj igri poznatijom kao ajnc.
U toj, prvoj trećini, sve je jako zanimljivo – i likovi i dijalozi, kao i ceo ambijent Ivy League univerziteta, ali i sama priča koja je, navodno, istinita. Ben je pozvan da se pridruži timu i on to u početku odbija, ali ne zbog nekih preteranih moralnih obzira, već jednostavno iz straha od nepoznatog. Ipak, kada shvati da su mu 300.000 dolara neophodnih da nastavi studije na Harvardu nadomak ruke, Ben više ne okleva. On ubrzo zaboravlja svoje ''nerd'' drugare (što je prava šteta jer pored toga što su to bili možda i najzanimljiviji likovi u filmu, sam motiv osvete ovakvih životnih autsajdera, uvek je više nego zanimljiv. Na kraju, ipak, imaćemo i naznake takvog razrešenja).
U svakom slučaju, ubrzo se menja ritam filma. Naši junaci su sada u Vegasu i ritam je sve brži, muzika agresivnija, svetla zaslepljujuća. Zvuči kao nešto pozitivno, ali u realnosti nailazimo na klasičan holivudski sindrom po kojem povećanje akcije i ubrzavanje tempa neminovno vodi dosadnijem filmu. I stvarno, ne samo da uskoro sva ta svetla počinju da se mute i mešaju i da je muzika sve napornija, već i sam proces kartanja postaje apsolutno nerazumljiv. Inače, tajna je u brojanju karata i komplikovanoj statističkoj obradi onih koje su prošle.
Nikakva prevara, dakle, ali u svakom slučaju sistem koji vlasnici kockarnica naravno nikako ne vole. Lari Fišburn predvodi tim koji radi na razotkrivanju ovakvih prevara, ali K. i ja smo već odavno bili izgubljeni u matematici i pravilima igre. Prvo sam se malo pravio kao da mi je jasan način na koji Ben i družina bespoštedno pelješe kockarnice, ali onda sam odjednom pukao i priznao da mi ništa nije jasno. K. je pravi drugar, pa i sam priznaje da je već odavno odustao od razumevanja celog procesa otimačine. Bilo mi je malo lakše posle toga.
No, da skratim. Prvo sve ide kako treba, novčanice se slivaju, pa zatim i troše, a onda kreće i najgora trećina filma u kojoj je sve što liči na neku akciju i dalje BOOOOORING, a još povrh svega i likovi počinju da morališu i morališu, a zatim i da ispoljavaju očekivane ljudske osobine kao što su pohlepa, zavist, ljubomora i sl. Što se više bliži kraj filma, to sve postaje nepodnošljivije. Na kraju, K. ima dva komentara, jedan da sve ovo izgleda kao neki 18 nastavak Oceans serijala, ali za tinejdžere, a zatim iznosi i vrednosni sud – ''Prilično imbecilno, zar ne?''
Ipak, naučili smo valjda već da nije sve u dobrom filmu. 21 čas kasnije tražim ocenu, a dobijam odgovor kakav sam i priželjkivao: ''Od mene **, a možeš i da dodaš jednu na kvalitet izlaska.'' Ne ostaje mi ništa drugo nego da prepišem i ocenu i obrazloženje i da poželim da sledeći put stvari koje se dešavaju u Vegasu – u Vegasu i ostanu.
Pogledajte trejler
Ocene:
Ja: ***
K: ***
Miško Bilbija
U toj, prvoj trećini, sve je jako zanimljivo – i likovi i dijalozi, kao i ceo ambijent Ivy League univerziteta, ali i sama priča koja je, navodno, istinita. Ben je pozvan da se pridruži timu i on to u početku odbija, ali ne zbog nekih preteranih moralnih obzira, već jednostavno iz straha od nepoznatog. Ipak, kada shvati da su mu 300.000 dolara neophodnih da nastavi studije na Harvardu nadomak ruke, Ben više ne okleva. On ubrzo zaboravlja svoje ''nerd'' drugare (što je prava šteta jer pored toga što su to bili možda i najzanimljiviji likovi u filmu, sam motiv osvete ovakvih životnih autsajdera, uvek je više nego zanimljiv. Na kraju, ipak, imaćemo i naznake takvog razrešenja).
U svakom slučaju, ubrzo se menja ritam filma. Naši junaci su sada u Vegasu i ritam je sve brži, muzika agresivnija, svetla zaslepljujuća. Zvuči kao nešto pozitivno, ali u realnosti nailazimo na klasičan holivudski sindrom po kojem povećanje akcije i ubrzavanje tempa neminovno vodi dosadnijem filmu. I stvarno, ne samo da uskoro sva ta svetla počinju da se mute i mešaju i da je muzika sve napornija, već i sam proces kartanja postaje apsolutno nerazumljiv. Inače, tajna je u brojanju karata i komplikovanoj statističkoj obradi onih koje su prošle.
Nikakva prevara, dakle, ali u svakom slučaju sistem koji vlasnici kockarnica naravno nikako ne vole. Lari Fišburn predvodi tim koji radi na razotkrivanju ovakvih prevara, ali K. i ja smo već odavno bili izgubljeni u matematici i pravilima igre. Prvo sam se malo pravio kao da mi je jasan način na koji Ben i družina bespoštedno pelješe kockarnice, ali onda sam odjednom pukao i priznao da mi ništa nije jasno. K. je pravi drugar, pa i sam priznaje da je već odavno odustao od razumevanja celog procesa otimačine. Bilo mi je malo lakše posle toga.
No, da skratim. Prvo sve ide kako treba, novčanice se slivaju, pa zatim i troše, a onda kreće i najgora trećina filma u kojoj je sve što liči na neku akciju i dalje BOOOOORING, a još povrh svega i likovi počinju da morališu i morališu, a zatim i da ispoljavaju očekivane ljudske osobine kao što su pohlepa, zavist, ljubomora i sl. Što se više bliži kraj filma, to sve postaje nepodnošljivije. Na kraju, K. ima dva komentara, jedan da sve ovo izgleda kao neki 18 nastavak Oceans serijala, ali za tinejdžere, a zatim iznosi i vrednosni sud – ''Prilično imbecilno, zar ne?''
Ipak, naučili smo valjda već da nije sve u dobrom filmu. 21 čas kasnije tražim ocenu, a dobijam odgovor kakav sam i priželjkivao: ''Od mene **, a možeš i da dodaš jednu na kvalitet izlaska.'' Ne ostaje mi ništa drugo nego da prepišem i ocenu i obrazloženje i da poželim da sledeći put stvari koje se dešavaju u Vegasu – u Vegasu i ostanu.
Pogledajte trejler
Ocene:
Ja: ***
K: ***
Miško Bilbija
